Prnjavor i manastir Grnčarica (Batočina)

Т. Радивојевић „Насеља у Лепеници“, стр. 191-194

Прњавор је на левој страни потока Младенове Воде која извире уврх села испод брда Распада, а утиче с десна у Лепеницу под именом Раљевац. Од 4 сеоске махале, само је једна, Ковановићка (Ковановићи), над самом реком, а остале су подаље од ње на брдима, која деле воду Младеновој Води и Ботуњском Потоку. Те су махале: Павловићка (Павловићи), Стојковићка (Стојковићи) и Јованетићка (Јованетићи). Стојковићи и Јованетићи су под брдом Осојем које одваја ово село од Ботуња. Махале отстоје једна од друге 6 до 10 минута хода.

Младенова Вода плави имања само у Кованићкој Мали. Остале пак махале не страдају од поводања. Између њих су суви јалаци којима теку повремени потоци после бујних киша. Од ових су потока најјачи Вагански, Дибоки и Чесмин Поток.

Прњаворски хатар има у простору 696,27 хектара, а поред тога манастиру Грнчарици припада имање велико 118,2 хектара (65 ха под шумом, 33,2 ха под ливадама, 15 ха под њивама и 5 ха под утринама. Од сеоског хатара долази на зиратну земљу 661,63 ха (на њиве 621,69 ха и на ливаде 39,94 ха). Њиве су у другом, ливаде у четвртом а шуме у петом реду.

У хатару овог села имају поља Ботуњци и Никшићани. Прњаворци пак имају својих земаља у хатарима Ботуња и Никишића.

Прњавор је 1903 године имао 19 родова са 61 домом, у коме је живело 317 душа (1900 године). На дан 31 децембра 1910 године број домова је износио 59, а број становника 338. Према попису од 31 јануара 1921 године у овоме селу су биле 344 душе.

Прњавор је добио име стога што је постао на манастирском земљишту, прњавору. Махале су назване по именима њихових главних родова.

По времену стварања ово село спада у групу најмлађих лепеничких насеља, јер је засновано тек крајем 1815 године или почетком 1816. Основало га је 5 родова: Павловићи, Стојковићи, Јованетићи, Јовановићи и Јаблановићи. Они су добегли овамо од краја 1815 па до 1820 године. Данас имају у селу 37 кућа, тј више од 4/7 укупног броја. Село је постало до прњавора манастира Грнчарице.

Прњавор је уведен у Уписник 1818 као Грнчарица манастир…

Прњавор је нарастао поглавито новим досељавањем. После 6 оснивачких родова, у које рачунам оне коси су се доселили у току 5 година од оснивања села, овамо је дошло 13 родова који данас у селу имају 24 дома.

Становништво је пореклом из 8 области. Највише родова (7 са 7 кућа) дошло је из Лепенице, а највећи број домова (3р 25к) пореклом је из Моравице. Осаница је дала Прњавору 3р 4д, Босна 2р 6д, а остале области по један род, и то: Тимок 8 кућа, Стара Србија 6 домова, Црна Гора 4 куће и Бугарска 1 дом

У збегове су дошла 2 рода (сада 11 кућа), на пусту земљу 3р 15д, као уљези 7р 7 д, као слуге 3р 4д; а по један род је досељен на позив пријатеља (17к), као мајстор (5), на купљено земљиште (1), и као дунђерин (1).

Црквина на брду Чукари у Ковановићима претставља остатке правог храма манастира Грнчарице.

У Стојковићима имају 3 софре.

Сеоска је црква манастир Грнчарица.

Гробље не више манастира на Пољани у Павловићима.

Заветина је Бели (ускршњи) Четвртак, а литија се носи на тројичку Белу Суботу.

П.С. Прњавор је имао 77 становника 1834 године, 259 у 1884, 376 у 1948, 186 у 2002, и 166 у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година (9 од 5 до 10), уз просечну старост од 49,8 година.

Манастир Грнчарица – Народно предање вели, да је овај манастир задужбина српског краља Драгутина и да је још у то доба био подигнут украј Младенове Воде. Ту је данас малочас поменута Црквина на Чукари. Не зна се, како се овај храм звао у то старо српско доба.

Кажу, да је манастир био на том месту и за време Косовског боја и да је дуго времена после тога помештен са Младенове Воде у брдо, на склонитије место, да би избегао ударце турске војске. Ово је урађено по савету духовника Пахомија и по допуштењу баточинског Сулејман-паше.

Шта је било с овим манастиром у 16, 17 и 18-ом веку, не зна се. Поуздано је само то, да је у доба Кочине крајине манастир био врло много опао и готово порушен. Светиње су биле однесене, а ликови светитеља унакажени (лица нагрђена, очи извађене, тела избодена итд).

За време Карађорђевих ратова манастир је обновљен по допуштењу Фуид-паше. Народ прича, да су три брата Грка, немајући од себе порода, а желећи да овековече своја имена, од поменутог паше измолила допуштење да обнове овај манастир и готово пропали храм. И обновише га. Како су они били по занимању грнчари, народ прозва, из захвалности, њихову задужбину именом Грнчарица. То је, дакле, трећа црква од оснивања овог манастира. Црква је мала, али врло укусна. Израђена је од тесаног камена, док су прве две биле од печене цигле.

Манастир је удаљен од Крагујевца пуна три часа хода, а од Баточине нешто мање. Он је удесно од Крагујевачког Друма, кад се из Крагујевца иде Баточини. Године 1837 био је мирска црква, а 1850 је преобраћен у манастир.

Храм је посвећен Светом Оцу Николају, а сабор се код њега скупља сваке године на дан Велике Госпође 15/28 августа.

М Ђ Милићевић пише, да је комисија, која га је прегледала, нашла манастир у врло бедном стању. Црква је била малена и сва испуцана. Ако је ово тачно, онда је црква из доцнијег времена, а не из почетка 19-ог века.

П.Срећковић каже, да је данашња црква саграђена после 1840 године, а дотле су постојали стара црква и стари конак које је саградио, око средине 18-ог века, неки Стеван С. Панта Срећковић вели, да је стари манастир саграђен у доба деспота Стевана Високог, али су га Турци разорили. Данашњи је пак трећа црква која постоји близу проклете гомиле Анатеме.