Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Крајина (серхат) у северној Србији
У време заузимања Деспотовине и касније Турци су ради одбране граница многе војничке дужности поверили домаћем становништву. После заузимања Деспотовине читав низ већих и мањих места на Дунаву уживао је разне повластице за граничарску службу. Када су после заузимања Деспотовине почеле провале угарске војске у другој половини 15. века, тај одбрамбени појас је био од користи, али не толике да би се земља сасвим успешно могла одбранити. Угарске чете су продирале доста дубоко у унутрашњост земље. Оне су пустошиле села и тргове и одводиле становништво.
Турци су тада приступили не само чвршћој организацији тврђава него су прегли да пасивни одбрамбени појас претворе у активну одбрану и базу за нова освајања. Тада су се на Дунаву, много више него раније, ослонили на плаћене мортолосе. У исто време дошло је насељавања влаха у земљорадничке крајеве северне Србије. Сами власи су добили задатак да бране границу. Али су власима делимично попуњавани и редови плаћених мортолоса. Мортолосима је средином друге половине 15. века поверена читава шајкашка служба на Дунаву. Због те намераване промене становници Храма, Пожежена, Усја и других места на Дунаву, који су раније били ослобођени харача, нешто пре 1476. године подвргнути су обавези плаћања харача. Али то није учињено са становницима Смедерева и Голупца.
У тврђавама и око тврђава у 15. и 16. веку било је доста хришћана са војничким или полувојничким дужностима, који су били плаћени новцем или су имали тимарске приходе или су уживали повластице у плаћању пореза и давању дажбина. У тврђавама у Србији било је доста хришћана тобџија, туфенкчија (пушкара и војника с пушкама) и земберекчија (арбалатјера, самострелаца), затим дунђера, ковача, окивача, клесара и слично, а нарочито мортолоса. У Новом Брду 1455. године било је 50 плаћених војника муслимана и 10 јаничара, осим тога је било 6 земберекчија и један туфенкчија, сви хришћани, док је један тобџија био муслиман, а други хришћанин. Све занатлије потребне за тврђаву и њено одржавање били су хришћани. Касније је посада Новог Брда била састављена искључиво од муслимана. Око 1467. године посаду у Ресави сачињавали су један диздар и 27 мустахфиза муслимана са тимарима. Два тимара су била у поседу четири хришћанина тобџије у Ресави, један тимар у поседу брата једног тобџије и један тимар у поседу манастира, који је давао два војника за посаду тврђаве. У тврђави Ресава у то време било је још оваквих хришћана војника и мајстора: 5 мортолоса са платом, 5 окивача Цигана, 16 дунђера, клесара и зидара са платом и 14 муселема ослобођених рајинских дажбина.
У исто време је 78 становника Голупца било ослобођено пореза и намета уз обавезу да оправљају и чувају шајке. У тврђави Голубац било је хришћана војника и мајстора, и то: 40 земберекчија са капуданом Бранивојем, сином Бранислављевим, који је имао плату 6 акчи дневно, 10 туфенкчија, 3 окивача са платом и 3 ослобођена пореза, 5 дунђера са платом, 13 зидара ослобођених пореза и дажбина и 2 са платом, 43 плаћена мортолоса и 14 од пореза и дажбина ослобођених мортолоса. Осим тога је село Буковник имало обавезу да испоручи годишње 10.000 стрела за посаду Голупца, а зато је било ослобођено рајинских дажбина.
Крајем 15. и почетком 16. века граница је била чврсто организована. Око 1516. године су нека места на Дунаву организована као тврђаве са редовном посадом. Тако је Храм тада у посади имао 19 азапа муслимана, 10 мортолоса хришћана са командантом који је прешао на ислам, 2 ковача и 4 дунђера хришћана и 57 влаха филуриџија који су се населили. Копиловац је у посади имао 11 мислимана, а знатно већи број хришћана, односно 23 мортолоса, 10 земберекчија, 2 ковача, 2 клесара и 31 кућу влаха филуриџија. У Голупцу је остало стање слично ранијем, само што се смањио број грађана, а на њихово место населило се у варош 45 влашких домаћинстава. У то време је у Голупцу било 22 муслимана у посади. Петнаест села у нахији Тополовник било је ослобођено пореза и дажбина ради одбране границе, али су сада ту били насељени мањим делом муслимани а већим делом власи. У Градишту је било 49 мартолоса, међу њима и нешто муслимана.
У Смедереву је 1516. године било 95 војника муслимана у посади, а хришћана знатно више, 9 тобџија (старешина је једино био муслиман), 26 туфенкчија, 40 земберекчија, 34 мајстора, затим 4 мартолоска команданта, 32 мартолоске одабаше и 393 мартолоса. Команданти мартолоса имали су 5 акчи, одабаше 4 акче, а мартолоси 2,5 акче плате дневно. У Смедереву је после 1526. године било 35 тобџија Срба према 13 тобџија муслимана, а мартолоса је било 347 људи. Село Милошевац имало је обавезу да оправља смедеревску тврђаву и зато је било рајинских дажбина. Године 1560 у Смедереву је било 179 мустахфиза са диздаром и ћехајом. Сви они су били муслимани. Али од 13 џебеџија било је 7 Срба, а од 36 тобџија 14 Срба. Сви су они имали приходе од тимара место плата.
Одбрана Београда после заузећа била је добрим делом поверена хришћанима мартолосима. У једном ближе недатираном дефтеру, који се односи на време непосредно после освајања Београда, уписане су хришћанске калканџије (мајстори који праве штитова) са старешином Јованом и мартолоси. Махала у којој су становали мартолоси звала се у то време Овчар-оглу, а то се очигледно односи на Петра Овчаревића, познатог команданта шајкаша. Провале мортолоса на угарску територију у време заузимања Угарске биле су врло честе и опасне.
У Београду је око 1536. године било 40 ода (десетина) мартолоса са 385 мартолоса, 39 одабаша и командантом војводом Вуком. Хришћани, становници вароши, били су ослобођени пореза и дажбина, а имали су за дужност да оправљају тврђаву. Три махале у вароши населили су власи са једним кнезом. Они су уговорили са санџакбегом Мехмедом Јахјапашићем да чувају царске амбаре у Београду. Године 1560 у посади су била два диздара са две ћехаје и 223 мустахфиза, у горњој и доњој тврђави, и 9 џебеџија и 6 дунђера. То су били муслимани. Тобџија је било 41 човек са 5 буљубаша и једним ћехајом. Од њих је један буљук од 12 тобџија са буљукбашом био састављен од Срба. Даље је било 4 кумбараџије, па 101 азап са азап-агом, 2 барјактаа и 14 буљукбаша. То су такође били муслимани као што су били муслимани и 20 лиманџија, који су оправљали бродове. Мартолоса је било 96 са једним агом и 8 одабаша. Само ага и један мартолос били су муслимани, а остали мартолоси Срби.
У другој половини 15. и почетком 16. века те тврђаве у Србији, а касније и у Срему, претстављале су систем утврђења. Тада су мустахфизи Ресаве и других тврђава у Смедеревском санџаку имали приходе и са тимара у Крушевачком санџаку, а касније мустахфизи сремских тврђава имали су приходе у Смедеревском санџаку.
То што је северна Србија била дуго крајина (серхат), скоро једно столеће, од пада Смедерева до пада Баната, условило је нарочити положај српског народа у њој. У историји те крајине постоје два периода, први до 1526. године, а други после те године. У првом периоду северна Србија је била изразито гранична област, а у другом периоду није тако изразито, јер је заузет Срем и касније Славонија, а Угарску је после 1529. године држао турски вазал Јован Запоља. После коначног пада Будима (1541), не само да је граница помакнута далеко на северозапад, него се Србиј граничила са територијом угарског краља у Ердељу, који је био турски вазал. После коначног пада Баната под турску власт (1552), Смедеревски санџак је престао бити гранична област.
Положај северне Србије као граничне области утицао је на положај народа. Али се повластице народа у том санџаку, добијене због граничног положаја, нису могле подједнако одржати. Број спахија хришћана опао је развитком турског феудализма крајем 15. и почетком 16. века, иако је хришћана спахија још увек било. За положај влаха, који су населили северну Србију у 15. веку и који су имали дужности у области границе, био је пресудан продор Турака у Угарску. Једну деценију после битке на Мохачу њихов положај се сасвим променио. Иако се положај Смедеревског санџака као граничне области после 1526. године изменио, ипак су Срби мортолоси остали и даље у посадама тврђава на Дунаву. Такође је још увек и тада у њима било и нешто Срба тобџија. Па и после пада Београда још је остало у посадама тврђава на Дунаву у Србији доста Срба, иако Смедеревски санџакније био више гранични санџак. У Будимском пашалуку, коме је припадао и Смедеревски санџак, било је у посадама тврђава доста Срба и у другој половини 16. века. Али поред свега тога, значај Срба мартолоса није био онај исти као у време када је граница била на Дунаву и кад су са турским четама заједно продирали у Угарску.