Ekonomski položaj žene u (porodičnoj) zadruzi

Др. Александар Петровић „Бањане, социјално-здравствене и хигијенске прилике“, Београд 1932, репринт Службени Гласник и Сану „Ваљевска Тамнава“, Корени књига 14, стр.

Економски положај жене у Бањанима мало је сложенији, но што би се у први мах могло претпоставити. Потребе једне сељачке жене, као у опште потребе сваког другог члана породице, двојаке су: једно су потребе опште и заједничке за све чланове куће, а то су: стан, храна, одело, обућа, а друго су индивидуалне потребе сваког појединог члана задруге, односно куће. Међу ове последње долазе на пример потребе пушача (дуван), за девојске, – попуњавање девојачке тоалете, непотребно старијим женама (као миришљави сапун, пудер, белило, лепе ципеле, лепе празничне хаљине, и.т.д.). Мушкима је потребан увек и џепарац: некоме више, другом мање.

Свуда, све куће, као и све задруге дају свима својим члановима, мушким као и женама, стан, храну и обућу – опанке. Осим тога, једанпут годишње купује старешина задруге за сву задругу памук за ткање кошуља. Остале потребе у одећи и обући за жене, децу и девојке (спрема!), у разним задругама разно се подмирују. Има задруга у којима старешина задруге подмирује све потребе своје задруге, а има задруга у којима старешина подмирује само понеке.

Ако се мушкарци не старају о потребама својих жена и деце, онда то морају чинити саме жене. Жена мора наћи неки извор да подмири своје потребе и потребе своје деце. Ти извори могу бити двојаки: легални и илегални. Илегални су онда, кад жена крадом од мужа продаје пилеж, јаја или пшеницу, и купује то што мисли да је потребно њој и њеној деци, а у коју сврху јој њен муж не даје новац. Такви су случајеви могући готово искључиво у кућама у којима живе само муж и жена, један брачан пар, с децом. У задругама, где има више брачних парова, ово је готово немогуће.

У задругама жене подмирује своје потребе и потребе своје деце на три начина: од обележја, од продаје живине и од особина. Шта је то „обележје“ већ смо раније поменули. То је новац или дар у било ком виду, којим свекар дарива младу о прошевини. Многим женама оставља се тај новац на њихово лично располагање и после удаје. Оне га час дају под интерес, час шпекулишу њим; купују и продају жито итд. На тај начин лепо зарађују. За новац под интерес добијају „по сто пара на банку месечно“, што значи 60% годишње; а кад дају у зајам жито, оне га дају по 100 кгр за 150 кгр.

Други извор жениних прихода је: живина. У многим задругама новац добијен од продаје билежи „не иде у кућу“. Тај се новац даје најстаријој жени у кући, која онда или сама купује за њ свакој жени што јој треба, или га подели између њих, па онда оне саме купују, шта је којој потребно. Интересантно је, да се при томе обично узима у обзир и колико која жена има деце, или, као што се то каже, новац се дели „по народу“.

Трећи начин, на који жена добија потребан новац, за подмирење својих потреба, су особине. Овај обичај нарочито је уведен по задругама. Тамо готово свака жена има своје особине: неколико гусака или неколико ћурака, свињу (једну или две), овцу (једну, две или више). Реткост је да жена има у својој особини и по које јуне. Држати особину није баш тако лака ствар. Имати ћурке значи устајати лети раније од свих и скувати им коприву за храну. Ако се одоцни са кувањем, људи одмах надну у дреку: „Ајде брже, пожури, не можемо те чекати!“ Жене које имају ситну децу држе обично по више ћурана и гусака, јер оне су већ и иначе, због деце, везане за кућу, па могу и у време, кад сви други одлазе на рад, да хране и негују своју „особину“.

На гајење свиња и говеда у виду „особине“ у многим задругама гледа се попреко. Рачуна се, да се свиње и овце хране на рачун задруге. Стога у многим задругама, где снаје имају у „особину“ свињу или овцу, ступају оне са задругом у ортаклук. Свекар или старешина задруге дозвољава да снаја држи у задрузи једну или више крмача или оваца, али под условом: да је приплод дели. Половина прасади или половина јагњади припадне задруги, друга половина остаје снаји као „особина“ коју она обично продаје. Многе жене држе своју особину: овце, свиње, па чак и краву код своје матере. Неке опет жене дају своју свињу или овце у село, другој жени, која их држи под истим условима, као што би то и задруга чинила, приплод по пола. Особине често могу попримити врло чудновате форме.

Све ово показује колико су компликовани односи жене у породици и како психологија жене постаје све сложенија и може да послужи за мерило реакције, којом се жена обара на услове њеног живота у кући. Објашњењу овога, нека послуже ови случајеви:

Случај 1. У кући: домаћин 56г, његова жена 58г, снаха удовица 32г, два снахина детета, мушко од 13г и женско од 14г. Снаха се бави шивењем хаљина за сељанке. Имају 7 хектара земље.

На први поглед све ово изгледа не може простије. Једна кућа. Снаха, ако хоће, може за своје личне расходе, да заради себи потребна средства шивењем. Деца припадају кући. Унук је наследник, будући домаћин куће. Њега деда воли „као зеницу ока свога“. Дао би свој живот за њега. Исто тако говори и баба о својој унуци. Унук спава код деде: „Неће никуд на друго место“, а унука код бабе, и она „неће никако код мајке“. И све је у најбољем реду. Међутим, у ствари је сасвим другачије:

Снаха има своје „особине“: две крмаче „на пола“ код свекра, тј у истој кући у којој живи са својом децом, а поред тога и 6 оваца код своје мајке. Тамо већ није „на пола“. На моје питање, зашто тако ради, одговара „Мени „они“ (тј задруга) ништа не дају. Била сам болесна, лечила сам се о своме трошку. Децу обувам и одевам ја! „Они“ им ништа не дају!“ А уз то, снаха, поред шивења, ради и све друге послове у кући, а кад затреба и у пољу. Па и о спреми девојци за удају мисли само снаха, њена мати.

И свакрва има своју „особину“ – крмачу, коју држи „на пола“ код неке жене у селу. Свекрвина је крмача, женина храна, прасад деле. На моје питање, „шта ће њој особине“, свекрва одговара: „Треба ми!“

Случај 2. – Задруга: отац 68г., његова жена 66 г., два сина 36 и 38 г.; њихове жене и деца. „Особине“ имају не само снахе, него и свекрва. Она има једну крмачу.

Мало је чудновато, што у оба поменута случаја и жене старешина имају своје „особине“. У првом случају у кући су: отац, мати, снаха и унуци. И мати мора, да би имала зашта да купи мараму којом ће да повеже главу, да има „особине“. Зар јој то не би могао да купи њен муж?

Исто тако и у другом случају: старешина куће 68-годишњи старац, живи у задрузи са своја два одрасла сина, каса је у њега. И сад не може да да својој старици ни толико новца, колико јој треба да купи то што треба њој лично. А баш њој много и треба!

Објашњење овој појави треба тражити само у положају који жена заузима у сељачкој кући и у узајамном односу између жене и мужа. Мени све изгледа да у оба ова случаја, обе жене и док су још биле младе, ништа за себе нису добијале од својих мужева. Оне су увек за свој рачун живеле од особина. Одатле та њихова постојана приврженост према „особини“ и сада, у старијим годинама, кад им не треба толико колико им је некад требало.

Може се слободно рећи, да је положај жене у многим кућама и задругама много гори него положај ма којег слуге у истој кући или задрузи. Слуга у Бањанима, преко лета, од априла до октобра може да заради 400-700 динара, а да поред тога има бесплатан стан, храну, обућу, па понекад нешто и од одела. Он све те своје паре не потроши на одело. А жена, међутим, у понеким задругама, целог свога века ради, рађа, васпитава и негује децу, и нема права не само да њу задруга одева и купи јој мараму, и друго што јој треба, него нема права ни то да тражи за своју децу. А она бар нису само њена, него и њенога мужа! Да би одела себе и оденула своју децу, она мора спекулисати својим „обележјем“, држати „особине“, трговати пилежом, гускама, ћуркама, овцама и свињама.

Нимало лакши није ни положај девојке у многим сеоским задругама. Потребе девојке су много веће од потреба удате жене. Девојка мора више пазити на своју спољашност. Она не само што мора лепше да се носи, но мора себи сашити и девојачку спрему. Спрема мора одговарати стању куће одакле ће се удати девојка. Што је богатија и већа задруга мора бити и богатија и већа спрема девојке, коју удаје та задруга.

Питање девојачке спреме најлакше се решава у случајевима, кад је девојка кћи старешине задруге. Али и у таквим случајевима, мати ипак има својих „особина“. У већини случајева девојку спрема мајка својим „особинама“. Томе у прилог говори и поменути случај, где мајка, да би могла да спреми своју кћер за удају, држи по неколико оваца, код своје матере, а крмачу „на пола“ код свога свекра, тј у истој кући у којој са својом ћерком живи и ради.

Присуствовао сам деоби једне задруге која се и делила баш због тога што је била у питању спрема ћерке једнога од задругара. У тој задрузи живела су два брата и имали су свега један хектар земље. Један од њих имао је жену и четворо ситне деце, а други је имао жену и петоро деце, међу којој и једну девојку од својих 19 година. Цело лето радили су на грађевинама. Пред саму јесен, међутим, мати поменуте девојке, жена старијег брата, који је био старешина куће, узме „из куће“ и купи кћери-девојци за 7 банки хаљину. И од тада поче свађа међу јетрвама. „Како она сме „из куће“ да купи својим „копиладима“ хаљину! – виче друга јетрва, девојчина стрина.

Кад сам почео објашњавати расрђеној стрини, да је девојка радила цело лето  барабар с мушкарцима на грађевинама, да она ради и сад и да због тога има права на свој део зараде, стрина ми је одговорила: „Сви ми радимо, зашто да се онда само она одева?“

Да је по среди био мушкарац, а не девојка, сигурно да му стрина ништа не би могла да каже. Јер мушкарац би имао исто право на зарађени новац, као и оба друга мушкарца, оба брата.

Удовица. Прелазећи на излагање положаја удовице у сељачкој кући, морам признати, да ми је то било једно од најтежих и најсложенијих питања, од свих с којима сам се срео при испитивању живота на селу. Најједноставнији је овај положај код удовица у кућама, у којима су оне остале саме са малолетном децом. Тамо је удовица старешина куће и једини господар у њој. Ако, међутим, запитате удовицу из које задруге, у којој је свекар још жив и у којој живе још и девери и стричеви покојног мужа, какав је њен положај у истој кући, она ће се готово увек пожалити, да јој је врло тешко. Нарочито ако је млађа жена и има ситну децу. Она ће се пожалити да је после смрти покојног мужа, нико и не зарезује, да је нико ништа и не пита, а друге жене поступају с њом као са служавком. Деца расту без родитељске неге, јер и на њих нико и не гледа, и „нико да на њих подвикне“. Нико је не пита треба ли јој што, било за њу саму, било за њену дечицу… И тако све редом. Неисцрпне су жалбе удовица! Код свих њих превлађује обично само једна жеља: „нека ми само порасту мушка деца, нека се ожене и одслуже војску па – да се делимо!“

Упитате ли пак пунолетне мушкарце – задругаре, или старешину задруге, сви ће вам они у један глас, исто казати: „нема ништа горе, него имати посла са удовицама! Удовица у кући, то је права несрећа“ Што млађа, све грђе! Никад задовољна! Вечито се нешто или на некога жали! Све им је мало! Увек им је по неко крив! И вечито неког оговарају; вечито имају неком нешто да пришију. Нама ништа горе него имати удовицу у кући!“

Мени се чини да су обе жалбе, и удовичина на задругу, и задругина на удовицу, у свему тачне. Млада удовица у задрузи комплекс је неподмирених полних потреба и незаштићеног положаја жене без мужа, у заједници, у којој само мужеви имају нека права. Одатле и произлазе вечите жалбе удовица на задругу, која јој не може заменити мужа; и сталне жалбе задруге на удовицу, која је научила да се покорава само своме мужу, и којој увек изгледа, да све оно што јој учине туђи мужеви, ни издалека није оно, што би за њу учинио њен сопствени муж.

Жена у старости. Старица заузима у сељачкој кући нарочити положај. Она је обично мајка задругара. Један од њених синова обично је старешина задруге, ако у задрузи нема стричева или браће од стричева. Она је најчешће свекрва свију снаха и у исто време најстарија жена у кући. Док је још била млађа, можда је била и енергичнија. Можда су је снахе и мрзеле, али слушати су је морале – јер она је била старија. Сад, помало ради по кући. Чешће стење и жали се: сад је једно боли, сад друго боли… Нећу овде да улазим у односе млађих према старијима у сељачкој кући. Износим само неке одговоре, које сам добијао од разних старица, на моје питање: „како те слушају деца?“

–          Ја само гледам своја посла па ћутим. Не смем да рекнем, да не мрзе на мене!

–          Нећу да псујем, пошто видим да ништа не помаже. Морам да будем млађа. Они знају шта треба.

–          Ако је један син, горе је матери. Ако је њих бар троје, онда се бар неко нађе, који ће волети матер.

–          Питаш ме, слуша ли ме син? Чује кад викнем. Нити се дете боји оца, нити отац детета!

–          Не зна млађи колико старији, али само не вермају.

–          Слуша ли те син? – Слуша кад хоће. Ја га више не слушам!

–          Не боји се мене. Говори: стара си, не можеш ме стићи. Утећићу!.

Одговори пуни хумора, из којих истовремено избија и нека дубока туга.