Bogovađa, selo i manastir

Положај села. – Прњавор је уз манастир Боговађу. Сеоске су куће на источној страни од манастира поређане дуж пута или по плећима брда која се слуштају у долину Љига. Земљиште је терцијарно, неравно, али није брдовито.

Извора је у селу доста. С њих се пије вода, а сељаци се служе још бунарском, барском и речном водом…

Тип села. – Прњавор је село разбијеног типа. Село је Боговаљским Потоком подељено на два краја: Горњи и Доњи Крај, који су удаљени један од другога 3км. У Горњем Крају су куће збијеније и по плећима брда, дели се опет на два дела: Боговађу и Горњи Крај. Боговађа је друмско насеље и налази се одмах испод самог манастира на његовом имању. Доњи је Крај сасвим растурен и по падини брега и око пута боговађског и по равници.

У Горњем Крају су: Митровићи, Вујичићи, Стефановићи, Анђелићи, Мишићи, Живановићи, Радовановићи, Јовановићи, Бојићи, Жилићи, Станојевићи, Милијановићи (Станковићи, Спасојевићи, Танасковићи, Ђурђевићи и Нинчићи свега 28 кућа). У Д. Крају су: Павловићи, Ђорђевићи (Виноградлићи), Обрадовићи, Костићи, Нинчићи, Гајићи, Лукићи, Ранковићи, Ђурићи и Иванковићи, свега 12 кућа. У Боговађи има свега 10 привремено настањених занатлија.

Од задруга је мало, једина је Митровића задруга у Горњем Крају са 18 чељади.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 год Прњавор (Перњавор) имао је 16 домова с 16 пор и 50 хар личности. Према попису од 1866г Прњавор је имао 28д са 148с, докле према попису од 1874г било је 27д са 109с. Према попису од 1884г било је 29д са 175с, докле према попису од 1890г било је 38д са 204с. Према попису од 1895г било је 43д са 261с, докле према попису од 1900г било је 46д са 391с.

Годишњи прираштај становништва од 1866г је 4,49, а процентни 2,52%, где је последњих година више женских него мушких.

Име селу. – Првобитно име селу прича се да је било Боговађа, а тај је назив и манастиру и селу дошао од чесме Боговађе.  Тек доцније кад је умножено сеоско становништво, име Прњавор дошло је отуда, што су се досељеници насељавали на манастирским имањима, која су доцније уредбама прешла у својину сељакову.

Имена крајева дошла су сама по себи према положају села. Друмском насељу у селу Боговађи име је дошло отуда, што је оно и данас на манастирском добру.

Старине у селу. – (1) Најлепша старина у селу је манастир Боговађа. По причању старих људи манастир је подигао некакав калуђер Мардарије, родом из Вранеши у Старом Влаху, постриженик манастира Св. Тројице код Пљеваља у Полимљу. Манастир је подигнут у другој половини 16-ог века уз припомоћ сељака ове околине, а имање је добио отуда, што се прича да је овде била раније нека црквица, која је имала знатно имање, па га је калуђер Мардарије само проширио и повећао, а и могао је, почем у близини његовој и није у то доба било никаквог насеља. Име манастиру дато је Боговађа по чесми, за коју се прича да се лековита и да је од вајкада служила као место за скупљање грозничавих и болесних од наступа лудила, који су тражили лека. Оснивач цркве Мардарије очуван је у народној успомени као светац и његово се свето тела чува у манастирској цркви у ћивоту.

Манастир је више пута паљен, тако запаљен је и после трећег аустријско-турског рата, па је после црква обновљена и проширена трудом старешине и архимандрита овог манастира Хаџи-Рувима. Хаџи-Рувин највећи Ваљевац и Србин 18-тог и с почетка 19-ог века, провео је поседње дане живота при овом манастиру, одакле је и отишао у Београд, где је 30 јануара 1804 године нашао своју мученичку смрт.

У Боговађи је неко време био и „Правитељствујући Совјет Сербски“ одмах у почетку његовог оснивања у 1805 години. Овде је био само неколико месеца, па је одавде премештен у Смедерево.

После несрећне 1813 год и манастир је био до земље порушен, па га је 1815 год обновио кнез Милош за време чувеног игумана Авакума.

У селу (2), у Витковачком потоку, налазе се остаци Витковића Куле, коју је зидао некакав српски војвода Витко, по коме се и цела околина прозвала. Зидине су готово разнете и уништене, те нема ни трага од њих.

На дну села (3) налази се и „Маџарско Гробље“ с неколико непотписатих стећака, за које народ држи да су из времена кад су овим крајем владали Маџари.

Порекло становништва и оснивање села. – У Прњавору нема старинаца, већ су сами досељеници. Село су основали калуђери, настојници и старешине манастира Боговађе, насељавањем појединих сродних или несродних породица из разних крајева Српства на манастирска имања. Досељеници су добивали у почетку зграде и помало окућнице, колико за најскромнији живот, они су се писмено обавезивали да морају два пут недељно, средом и петком, радити манастиру без награде, а о свом комаду. Ког човечнијих старешина ово је ишло добро и лако, али код нечовечнијих и оних, који су вукли страну појединцима, натерало је многе, те су отпочели се јанво жалити државној власти и ова у 1837 год по наредби Кнеза Милоша уреди ове односе, те се тачно одвоји шта је прњаворско, а шта манастирско, па тиме престану и дотадашње тужбе.

Прва и најстарија породица у селу су: Радовановићи, досељени крајем 17-ог века из Врнчана, округа рудничког.

Мало после њих доселили су се Костићи из Прислонице, окр рудничког, па су данас замрли у мушкој линији.

Петровићи, Ђорђевићи (Виноградлићи), Митровићи, Максимовићи и замрли Печурлићи досељени су у првој половини 18-ог века од Сјенице у Старој Србији, њих је данас највише у селу и чине скоро половину села.

Ђуровићи и Станковићи су са Чева у Црној Гори, Вујичићи и Анђелића из Никшићке Жупе.

Нинчићи су досељени уз Кочину Крајину од Митровице у Старој Србији.

Танасковићи у првом устанку од Скакаваца, округа ужичког.

Стефановићи су из неког села у Фрушкој Гори, доселили их калуђери у првом устанку.

Сви су остали досељеници из другог устанка и доцније.

У Прњавору има 50 кућа, рачунајући и Боговађу од 30 породица.

Занимање становништва. – Прњаворци се занимају свима привредним радовима, којима и остали сељаци ове околине. Сиромашнији уче и раде занате или у селу или иду на страну, а баве се надничењем око манастира и на његовим добрима. Оскудни у земљи од манастира узимају извесне земље на њима раде или на наполицу или на трећу оку (Узимање „на трећу оку“ бива овако. Саопственик даје земљу, а закупац је дужан поорати, засејати својим семепом и средити, па кад буде се готово, онда од чистре хране дати трећину сопственику. Овај начин узимања и обраде земље преживљује се и готово га и нема, а у Мачви је престао пре 25 година). Не селе се никуда изван свог села.

У последње доба из Мораве, из оних моравских густо насељених села, масама се досељавају појединци и насељавају овуда и по околним селима, или као надничари или купују имања па се на њима насељавају. Таквих досељеника у овом селу има доста и они су растурени по свима крајевима, већином по колебама и поред пута.

Појединости о селу. – Прњавор је саставни део боговађске општине у срезу колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а село иде цркви у манастир. Гробље је издељено на два краја. Село нема своје преславе.

Испод манастира поред пута Мионица – Боговађа – Београд налази се друмско насеље Боговађа. Све куће су својина манастира, а ту има 4 дућана, 1 механа 3-4 стана, општинска судница, а пред вратима манастирским је и школа. Насељеници су занатлије из разних крајева, по занимању механџије, трговци и надничари. Занимају се занатима, а не раде земљу, изузимајући надничаре.

П.С. Боговађа је имала 120 становника у 1834, 176 у 1884, 365 у 1948, 586 у 2002, и 479 у 2011 години, у томе 15 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46,4 година.