Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Тихомир Р. Ђорђевић „Насељавање Србије за време прве владе кнеза Милоша Обреновића“. Службени Гласник и САНУ, Едиција Корени, књига 2 „Насељавање Србије“
Стр. 754.
Досељеници из Аустрије:8. Љубавне авантуре
29 јануара 1822 пише из Смедерева Петар Вулићевић Кнезу Милошу како су око Божићних Поклада „из Цесарије два човека овде прошли с невенчаним младама и овде се код проте венчали“. Међутим, сад је дознао „да они тамо друге жене имаду“, те их је ухапсио и моли за „наставленије“ шта да ради. Овакви су примери били узели великог маха. Због тога јавља се из Пожаревца Стојан Симић Кнезу Милошу 27 јула 1827 да је био у Белој Цркви и учинио подвођење обштеру карансебеђком и мајору бело-цркванском и да су се обојица много молили за једну наредбу Пожаревачком Суду да издаје „свидатељства“ женама или људима чији су мужеви или жене прешли на нашу страну и ту се оженили или удали „да могу и они онамо (у Аустрији) женити се или удавати“. Ствари су, међутим, и даље текле по старом, те је 4 јула 1835 спровео Совет указ Кнеза Милоша од 3 јула свима исправичествима, у коме се „поводом тим да многе жене остављају своје мужеве у Цесарији и на нашу страну и из наше земље у Цесарију прибегавају и тим велику штету мужевим својим причињавају“ – наређује да се жене враћају својим мужевима, а која не би хтела да се врати да се силом нагна. Изгледа да ни од овог указа није била велика корист. 12 фебруара 1837 јавља Исправичество Окружија Пожаревачког Совету о неком Јовану Јовановићу из Калуђерова у Аустрији да је пребегао још у јулу 1836 године, да је тада „и једну жену с једним дететом превео“ и да му је сад „дошла права његова жена именом Марија са генералним пасошем и с тим захтевањем да се он оне пребегше с њим из Аустрије жене одрече и с њом, Јеленом, као правом законом женом с којим је она 20 година живот свој провела, па воља му се вратити натраг кући својој у Калуђерово, или пак, ако хоће, и овде остати и опет она с њим до смрти своје да живи“. Јован је пак пред Исправичеством рекао „да ју ни под који начин неће и нигде с њом живети неће, нити пак оне преведене њиме жене одрећи се. Совет је ствар упутио Конзисторији „па како им она тамо реши“. Често су из Аустрије прелазиле жене саме да у Србији, у пуној слободи и без зазора, проводе живот по својој вољи. Оне су као „нарушителнице благообразија и чести христијанскија“ нерадо гледане, а понекад и протериване одакле су и дошле. – Понекад су и људи бежали да се ослободе својих жена. Димитрије Исајловић, на пример, побегао је у Србију „највише да се курталише своје жене“.