Demografska politika: uslov opstanka srpskog naroda u Srbiji

У 2013 години у Србији је рођено 65.554, умрло 100.300 те је пад броја становника износио 34.746, не рачунајући миграционе токове у и ван Србије. У овом укупном резултату имамо пет општина у којима већину чине грађани исламске, мухамеданске, вероисповести, које су имале већи број рођених од умрлих (Нови Пазар, Тутин, Прешево, Бујановац и Сјеница), као и Нови Сад и две општине у пБеограду (Звездара и Сурчин), те по њиховом искључивању у осталим подручјима укупно је рођено 55.832 лица, умрло 92.665, па је смањивање износило 36.833 лица.

У градовима је рођено 45.657, умрло је 53.169, те је смањење становника износило 7.512. У селима је рођено 19.897 детета, умрло је 47.131 становника, па је смањење броја износило 27.234, што представља 78,3% укупног смањења становништва, мада у селима живи тачно две петине становништва (2.915 од 7.187 хиљада у време пописа 2011 године).

Опстанак српског народа из ове перспективе искључиво зависи од проналаска еликсира плодности који ће вратити живот у села, а састојке тог еликсира треба тражити далеко од садашње економске политике, и још даље од антисрпске политике социјалистичког развоја након Другог светског рата кроз производњу урбане сиротиње и полутана.

Пошто је извесно да ће за 50 и више година бити писане књиге о народу који је нестао, а који се звао Срби, Серби или Серви, и да ће трагови његовог постојања још увек постојати у називима река, брда и насеља, можда је бесмислено и несврсисходно апеловати и предлагати да се некакве мере против тог нестанка смисле и спроведу. Још помињати паре у време преко потребних уштеда, а када се субвенционишу странци да овде користе јевтину радну снагу, и када се свакојака чуда са новцем пореских обвезника чине, као и са претеклим материјалним добрима у власништву државе, није ни лепо ни пожељно.

Ево, ја ћу да скупим храброст за ту дрскост.

Буџетом за 2014 годину предвиђено је 47,25 милијарди динара за дечју заштиту, а што је тачно 1,25% предвиђеног БДП-а Србије у овој години. Да ли је то мало или много, не знам. Лепо би било да неко истражи и упореди издатке за ову намену у другим земљама, у апсолутним износима и у релативном уделу, у јавној потрошњи и у БДП-у. Да ли је она добро циљана, која јој је функција, такође не знам.

Знам само да села рапидном брзином одумиру, и да готово целокупна површина Србије пусти од становништва. И ту иде мој предлог.

Претпоставимо да у нашој скупштини седе посланици који раде у интересу народа, и да је то случај са свим нашим државним институцијама. Скупштина је овде важна јер она изгласава закон о буџету, па као што је прошле године потврдила неке споразуме са Албанцима о Косову и Метохији, може да потврди и жеље и намере да нас буде више, а не мање, и то консензусом какав је тада, скоро постигнут (а оне који су били против народ је казнио на изборима па их сада нема у скупштини).

Дакле, када се буде предлагао буџет за 2015 годину, посланик АБВГД из партије ЂЕЖЗИЈ насељен у КЛМНЊО предложи амандман на члан ПРСТЋУФХЦЏШ, у коме ће стајати:

„Формира се Фонд за подстицање наталитета у сеоским срединама у износу од 30 милијарди динара (0,75% пројектованог БДП-а) . Он ће бити финансиран наплаћеним акцизама са фиксним уделом. Прикупљена средства биће једнако подељена свим женама које роде децу у сеоским срединама“. То даје по 1.507.765 динара, а што је 12.690 евра по званичном курсу на дан 17.8.2014 године.

Мало мање уколико би се родило мало више деце, али сумњамо да бабе могу да рађају, те би ово био више сигнал младима где су приоритети политике државе: село и његова обнова. Новац из Фонда би био искључиво у власништву мајки, и могао би да се искористи наменски (обнова куће, куповина пољопривредних машина, земљишта, и сличне намене).

Ефекти овакве мере могли би да се процењују врло брзо, од тренутка најаве у октобру до идућег пролећа статистички би се обухватио повећан, или смањен, прилив трудница на гинеколошка одељења, или на друге начине, па би онда и било смислено осудити меру као разбацивање парама пореских обвезника или похвалити је као ефикасну меру у погледу раста броја рођене деце у селима.

У Русији постоје резултати демографске политике: број рођене деце повећан је са 1,2 на 1,8 милиона од 2000 до 2013 године, а од смањивања становништва за скоро пола милиона годишње први пут имају позитиван природни прираштај од ко зна од када (средине 80-тих или почетка 90-тих година прошлог века). У овом поређењу то би значило раст броја рођене деце са 65 на 100 хиљада и прелазак у позитиван наталитет за 10 до 15 година, уколико би се „снажно“ и „драматично“ кренуло са овим или сличним мерама.

Уколико се не приступи, за 10-так година имаћемо 40 и мање хиљада рођених, 120 и више хиљада умрлих, а ко ће уопште закопавати по селима умрле биће непознаница.

Србија је некада давно, након Карађорђевих победа над Турцима и Милошеве политике клизавог подаништва, јачала као држава и имала је становништво које се множило. Ово множење применили су као оружје Албанци на Косову и Метохији, али и у Македонији и где још.

На територији Кнежевине Србије, а пред Српско-Турске ратове 1876-1878 године, број становника увећан је тачно два пута (99,6%) за 40 година, од 1834 до 1874 године: са 678 хиљада на 1.354 хиљада. Густина насељености повећана је са 17,9 на 35,8 становника по километру квадратном. Данас је она мања од тада просечне у пар десетина општина, а ускоро ће то постати на целој територији ван Београда, Новог Сада и још пар урбаних центара. Данас је битно да се гледају турске, индијске и остале ТВ-сапунице, да се распрода шта још може, а где може и поклони и субвенционише, а онда ће бити крив народ јер није „променио свест“, а да би му било боље.

Прилажем листу 100 насеља која су најбрже релативно расла између пописа 1834 и 1874 године. Већина (сеоских) насеља из приложене листе имала је и најоштрији пад у броју, од 1948 па до задњег пописа.