Претходно ћемо цитирати два пратећа текста попису из 1879 године и статистици миграција из тог времена.
Државопис Србије, свезска 11, 1882, стр. 1-132.
1. Попис људства Србије у ослобођеним крајевима
Сваки досадањи попис људства у Србији имађаше за главну цјел: тачно дознавање порез плаћајући глава а изналазак броја душа беше увек од подчињене важности по пописну комисију нарочито што се
женског пола тиче а и оног мушког испод двадесете године живота.
Ово је и била главна побуда, да се и у новодобивеним крајевима, одма по утеловењу њином у србску државу, општ попис људства предузме од чега стари окрузи ослобођени осташе пописани последњи пут
на крају 1874 године. Убитачни рат за народну независност, вођени кроз три године, и то у 1876, 1877 и 1878 учини, да је Србија множину свои становника и то поглавито у зарадним своим годинама изгубила, па потребна финансиска изискивала је, да се са новим окрузима и стари попишу, но како је сваки попис
људства са великим трошком у Србији скопчан, кои народ непосредно сноси, издржавајући кроз подуже времена сав пописни персонал, то се од стране владе реши, да се само освојени крајеви попишу, из кои никакви числени података при руце не беше а не и стари окрузи из кои као што рекосмо постајаху пописни податци јошт у години 1874 с великим трошковима прикупљени.
Приликом пописа у ослобођеним крајевима употребише се они исти табаци са рубрикама, као што су усвојени били и у години 1874 приликом пописа стари округа. Међутим док су у години 1874 окружне комисије поручени посао обављале, чиниле су то у новим крајевима среске комисије но и онда су тај посао, почевши у половини месеца фебруара тек после месец дана одсеком свршиле и опет не на задовољство статистике, почем се све отворене у пописним књигама рубрике цељисходно испунити нису могле, а поглавита сметња достижењу ове цели лежаше у томе, што сви пописивачи за свој посао довољно спремни небијаху, јер у старим окрузима руководише пописни посао маом окружени казачеи и то с успехом, но у новим крајевима они не учествоваше због тога што сувише своим канцелариским послом обтерећени беху а и зато што у новим крајевима срезке комисије попис вршиле, а не као донде у старим оркузима окружне, те у многољуднијим окрузима пописна операција повише месеци трајаше на
уштрб статистичког материјала а и службене делателности употребљивог пописног особља из реда чиновничког.
У следећим таблицама изложени су статистички податци из ослобођени крајева по окрузима, срезовима и обштинама варошким и сеоским и то бројеви:
1. Кућа; 2. Породица; 3 Ожењени; 4. Удоваца; 5. Разведени; 6. Нежењени; 7. Мушкараца; 8. Женскиња; 9. Свега душа, и 10. Порез плаћајући глава.
На крају стављен је преглед становништва вере мухамедовске и еврејске но само за округе и срезове, почем ји и онако мало има, а муамеданци у пола су цигани, а већина друге половине састои се из арнаута докле турци мањину сачињавају и само су у повећим варошима настњени као: Нишу, Лесковцу, Пироту и Врањи а у другим ји местима и нема.
2. Досељавање у Србију и исељавање из ње
Пограничне полициске власти у Србији воде спискове о броју душа преко границе прешавши а исте је статистично одељење употребило за упоредно излагање из које би се дознати могло да ли је Србија у
том погледу у добитку или на штети. Прегледи обухватају времени простор од шеснајест година, т.ј. од 1860 до 1875, јер године 1876, 1877 и 1878 као ратне, у којима се дотична контрола није могла водити, морале су из рачуна испасти. Од године 1879 па овамо настаје нова ера статистичних прегледа усљед увећаног земљишта Краљевине поводом вођеног рата за народну независност.
Изложени прегледи немају права на статистичну подпуност, али изоставша прелазна места од почињене су важности, како по броју дошавших у земљу лица тако исто и оног из ње отишавших, тако да разлика између једног и другог дела од никакве решителне важности није за целокупни вишак било досељених било изсељених душа.
Осим тога за године 1860 до 1862 не постоји подробни преглед за саобраћај са Аутро-Угарском већ само за целу крајину с оном државом, те с тога ни они подробни прегледи у правцу са Турском и Румунијом морадоше из прегледа изостати, задржавајући само главне бројеве на сва три краја односеће се како за досељена тако и за изсељена из Србије кроз речене три године.
Из наведених спискова уверавамо се до очевидности, да је Србија кроз шестнајест година до рата у год. 1876 од почетог у погледу пограничног прелаза лица свакојако у добитку била, јер кроз то време истина никаквог вишка досељених лица над изсељеним из Румуније било није, али из Аустро-Угарске монархије сваке је године одсеком по тисућу душа више у Србију дошло но што је у ону државу отишло, а из Турске активна добит у људству износила је годишње и по две тисуће душа, а за целу Србију више нешто од три тисуће душа годишње, али за цео шеснајестогодишњи временски простор Србија је у том погледу 50.000 нових грађана са стране добила.
Србија је дакле у наведеном погледу кроз шеснајест година у добитку и то незнатном била а поред ње досељавање је изсељавања за поменуто време само јошт и у Русији, Румунији и у Грчкој било, иначе све друге европске државе представљају сваке године противни популационистични биланс, тамо је свуда јеће изсељавање нарочито за северну Америку, него што је досељавање и у овом погледу оне су политично узевши на штети на спрам речене четири државе у којима православни народ живи. Ова
повољна мена људства траје у нашој земљи и сада, јер по званичним извешћима населило се кроз последне четири године у четири новодобивена округа око 20.000 душа, поглавито у Топлички округ, а досељеници били су маом из Старе Србије, из Аустро-Угарске а по нешто и из саме удаљене Црне Горе.
Међутим узимајући у посматрање старије пописне књиге између год. 1834, када је први попис људства под књазем Милошем у Србији извршен и године 1859 од које на овамо спискове о прелазу душа преко наших граница имамо, уверавамо се да је кроз они двадесет и пет година досељавање саразмерно к људству и два пут јаче било, но што се је оно кроз последњи шеснајест година показало, али свакојако необорим факт постоји, да је од првог пописа људства у години 1834 до последњег у години 1874 свршеног преко 150.000 душа у Србију са стране дошло и ту за свагда остало, потврђујући с тим делом на очиглед да им је корисније у Србији свакидашњи лебац заслужити него у старој земљи свога рођења.
Попис становништва у ослобођеним крајевима извршен је од 22 фебруара до 22 марта 1879 године, и овим пописом је евидентирано 303.097 становника. У Нишу је тада живело 12.801 становника, у Врању 8.291, у Пироту 8.185, а у Прокупљу 2.560 становника.
Након арнаутских злочина, а који су Србе нагонили на бекство са своје земље и насељавање у Кнежевини Србији, или у суседним селима у којима су могли опстати, након Српско-Турског рата од 1876-1878 године Арнаути са се иселили из ових крајева, обухваћених пописом, те је остало доста ненасељених крајева у Топлици и око Врања.
Из овог разлога код неких села постоји спектакуларан раст у броју становника, по 5 и 10 пута више у 1948 него у 1879 години, а који је последица насељавања са стране а не природног прираштаја.
Проблеми у статистичком обухвату насеља, промени њихових имена, итд, релативно су мали, а у односу на драгоценост упоређења броја становника по насељима 1879, 1948 и 2011 године. Између прва два пописа је 69 година, а између другог и трећег разлика је 63 године, укупно 132 године. Грубо се може говорити о 6 генерација, или колена, у свакој породици, насељу, у томе три у првом периоду и још три у другом периоду, у томе деке, очеве и малу децу у садашњости, а прадедове и старије претке у прошлости. Они преци су се тада множили, а ми данас се махом делимо, и селимо.
У првом, прадедовском, периоду у овом ослобођеном делу Србије на југу број становника повећан је за 125,4%, са 303 на 685 хиљада, а што је просечан годишњи пораст од 1,18%, по геометријској стопи, док је у другом периоду број становника повећан за 12,3% (на 769 хиљада), или по 0,17% у просеку годишње, а што је 7 пута спорије у односу на онај славни период прошлости када се за слободу много гинуло. Рећи да је број становника повећан 2,5 пута у периоду од ослобођења до данас није коректно према данашњим бабама које нису у могућности да рађају, т.ј. да одрже постојећи број становника.
Шта се догодило од ослобађања 4 округа (нишког, лесковачког, пиротског и врањанског) од турске власти преко злогласне 1948 године до данас?
Насеља, чији је укупан упоређен број 828 поделили смо у три групе: 10 градова и центара општина, 392 насеља која су имала у 2011 години више становника него 1879 године и 426 насеља која су смањила број становника. Имамо и 47 насеља из 1879 године која нисмо упоредили са њиховим потомцима данас (у њима је живело 10.679 становника) и два насеља која су нестала: Пљачковица у општини Врање (са 22 становника у 1879 години и 82 у 1948, и 0 у 2011), и Прача у општини Димитровград (122, 172 и 0, респективно).
10 највећих насеља, чији су подаци приложени у сличици, повећало је број становника са 46.202 у слободној 1879 години, на 117.172 становника у мање слободној и историјски популарној четрес осмој, да би у најслободнијој и европски перспективној 2011 години повећали број на 422.093 становника. Удео у укупном броју повећан је са 15,8% на 17,1% и на 54,9%.
Насеља која се нису срозала испод 1879 године, али ће врло брзо, повећала су број становника са 102.993 на 300.199 да би до 2011 године смањила на 297.497. Ови збирови сакривају детаље, па овај благи пад збирног броја сакрива оштар пад у броју становника након 1948 године код великог броја насеља. Наиме, од 392 насеља 127 је имало већи, а осталих 265 мањи број становника него 1948 године, те је у оштром паду ових 265 насеља уз групу од 426 насеља са мањим бројем него под Турцима. Укупно 691 насеље у паду у односу на прадедове и њихове прадедове. 83% анализираног броја насеља. Још горе је када се посматра промена у односу на попис из 2002 године од када је само 51 од 828 насеља повећало број становника, у томе из прве групе само Град Ниш и Врање, док је преосталих 777 насеља смањило број (93,9% од укупног броја).
Ова друга група насеља повећала је удео у укупном броју становника са 35,2% у 1879 на 43,9% у 1948, да би смањила на 38,7% у 2011 години.
Трећа група је повећала број становника са 143.642 на 267.134, а да би смањила на 49.121, или за четири петине у 63 послератне године. Удео у укупном становништву смањила су са 49,1% на 39%, а затим на 6,4%.
На крају је, од оволике слободе Србија ослобођена од људи на већем делу њене територије.
Насеља која су три и више пута смањила број становника у односу на ослобођену 1879 годину приложена су у другој сличици.