100 godina uspenja i 100 godina sunovrata Centralne Srbije

Пре тачно 200 година Србију је погодила куга 1814. године, након „бежаније“ у 1813. години, а пред Други српски устанак који је уследио у наредној години. Србија је била исцрпљена од ратовања које је трајало 9 година, опустошена у новој бежанији у Срем и Банат, али и одлучна да се ослободи вишевековне турске владавине, а који је процес започет десет година раније, уз низ устаничких победа које су из народне свести потиснуле „Лазарево царство“, већ утиснуле потребу за слободом, садашношћу и будућношћу.

Мотив за писање ми је 180 година од првог свеобухватног пописа становништва по насељима на територији проширене Кнежевине Србије.

Упркос куги, процес насељавања Србије, који је почео у време избијања Првог српског устанка, а први врхунац је имао након упада Карађорђа у Нови Пазар и Сјеницу, је још брже настављен до почетка тридесетих година 19. века, када је заузета сва обрадива површина, а процес крчења шума је толико узео маха да је Милош морао да прогласи преостале шуме државном својином.

Након насељавања територије, уследио је процес множења становништва. Код вођа, као и код народа, постојала је свест да само бројношћу може постати велики народ, уз развој образовања, здравства, државне управе и привреде. То је трајало 100 година, до истеривања Турака и до рата са Бугарском око источних граница, а сада се ближимо крају циклуса распадања, што се може видети из пада броја становника и медијску пропаганду о модернизацији државе, здравства и образовања кроз отпуштања запослених, као и кроз потпуну продају државне имовине у наредних пар година.

У раду Лепосаве Цвијетић „Попис становништва и имовине у Србији 1834 године“, напомиње се да је извршена грешка у укупном сабирању пописаних становника, те иако је званично пописано 666.856 становника, Кнежавина Србија је тада имала око 678.000 становника. Мало више него што данас живи у Црној Гори, а 5,5 пута мање него што је у време пописа из 2011. године живело на истој територији.

Тада је, да поновим, постојала свест о томе да од бројности становништва зависи снага Србије. И да се бројношћу мора припремити за коначно истеривање Турака из српских крајева, али и за сукоб са Аустро-Угарском, који тада још није био ни на видику.

Број становника повећан је са 668.592 лица у 1834 години на 1.078,281 лица у 1859 години. Тада су државни чиновници такве податке користили ради јачања државе, а не како се данас користе у медијима ради њеног разбијања. Тада је критикована истина и стварност, а како би била боља, а данас се чињеницама манипулише и лаже, како би нам било горе.

На пример, овај раст у броју становника за 410 хиљада, а ради јачања Србије у људству, упоређиван је са прирастом броја у Грчкој, где је он повећан за 345 хиљада (са 752 на 1.097 хиљада). У Хрватској, у Славонији и Далмацији, је од 1827. до 1857. године, без војне крајине, број становника повећан за мање од 5 хиљада (са 871.354 на 876.009). Онда је ово множење становништва у Србији, након 50 година, било довољно, да кроз ратне жртве у људству, донесе слободу и другим народима, а не само српском. Прилажем линк (где нестаде српски језик?), на један државни извештај од пре 152 године како су се стварали статистички подаци, и како су користили ради раста и јачања државе:

http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G1863/pdf/G186311001.pdf

И тако се до 1914. године Србија површински удвостручила, победила је Турке у више оружаних сукоба и дошла је у позицију од када је кренула да 100 година пропада. Независно од ратног страдања у Првом светском рату, кључни проблем представљало је стварање несрећне творевине Југославије, која је одлично послужила другим народима да остваре тисућлетње и вишевековне снове, а Србију довела до предугог националног лутања које ће се ускоро завршити, када од нације више ништа ни не остане.

У упоређивању пописа становништва од пре 180 година и од пре три године има доста статистичких проблема, попут промене именима насеља, што је ређе случај, до њиховог утапања у велике градове, поделе села (велико и мало, горње и доње), или нестанка, од изградње хидроелектрана, до останка без последњег становника.

Шта нам кажу укупни подаци, пошто у називу портала стоји МАКРО, а не микро економија?

Пођимо од објашњења рачуница.

1. У „Шумадијски Београд“ укључио сам 28 бивших и садашњих насеља која спадају у његово урбано језгро. Уз осам градских општина (Звездара, Чукарица, Вождовац, Палилула (без дела у Банату), Раковица, Врачар, Стари Град и Савски Венац), додао сам и Калуђерице, Сремчицу, Рипањ и Винчу (градску депонију, без које град не би функционисао), док су за 1834. годину узета у обзир насеља која су данас урбани делови градских општина (попут Бањице, Кумодража, Миријева…). Остала насеља у региону Београда припадају остатку кнежевинског дела Централне Србије или „Београдског Пашалука“, јер функционално могу да постоје и без урбаног језгра.
2. Другу групу насеља представљају градови и насеља са преко 10 хиљада становника, предвођени Крагујевцом, а са Врњачком Бањом на зачељу.
3. Трећу групу чини 2.386 насеља са мање од 10 хиљада становника, а заједно са прве две групе покривено је мало више од половине укупног броја насеља у Србији без њеног светог дела територије.

Подаци нам кажу да је на овој територији Кнежевине, или Пашалука, како је коме драже и ближе, број становника повећан 4,5 пута од 1834. до 1948. године, а упркос страдањима у светским ратовима. У Шумадијском Београду повећан је за 29 пута (са 12,3 на 361 хиљада становника), у 30 већих градова и насеља повећан је 9,7 пута (са 27,8 на 271,8 хиљада), док је у мањим местима повећан 3,8 пута (са 626 на 2.354 хиљада). Мени је сума испала мања у односу на пописну, док је провереним истраживачима и демографима од ауторитета испала већа, али то су статистички занемарљиве разлике (мање од 2%).

Највећи број становника на овој територији живео је 1981 године (4.026 хиљада), да би се смањивао на 3.911 хиљада у 1991 години, 3.802 хиљаде у 2002 години и 3.660 хиљада у 2012 години. Подаци укључују и неколико насеља општина Нови Варош и Сремска Митровица, а не укључују пуно насеља у општини Рашка и другим граничним оптинама Кнежевине Србије из 1834 године.

Насеља из треће групе имала су благи пораст у броју, са 2.354 на 2.442 хиљаде, до пописа из 1953 године, затим блао смањење, на 2.435 хиљада у 1961 години, и од тада су у паду: имала су 2.343 хиљада становника 1971 године, 2.266 хиљада 1981 године, 2.032 хиљаде 1991 године, 1.912 хиљада 2002 године и 1.729 хиљада у 2011 години. До 2002. године имала су више становника од прве две групе насеља, а већ 2011. године у овим насељима је живело за преко 200 хиљада становника мање.

Оно што ме је изненадило, а за шта се могу наћи логична објашњења, је послератни развој до последњег пописа: Шумадијски Београд је повећао број становника 2,2 пута док је 30 одабраних насеља повећало број 3,4 пута. Мања насеља су смањила број за 26,6%.

Логика ми је следећа: при индустријском развоју било је много лакше напустити село и радити у фабрици на 15 до 30 километара од родне куће (пример мојих родитеља), него отићи у Београд и суочити се са високим трошковима живота у овој агломерацији. То су могли себи да приуште официри, бирократија и факултетски образовани, па је раст Београда био много више ослоњен на досељавање Срба, и бирократа других нација, из Хрватске, БиХ, Црне Горе и из КиМ. А Србима са Косова и Метохије је више души пријало да купују имовину и земљу у полу-градским, полу-сеоским срединама попут Смедерева, Краљева, Јагодине или Крагујевца.

Иако је Београд имао стартну предност у броју у 1948. години (361 према 271 хиљада становника), већ у 1981. години друга група је надбројала шумадијске београђане (822 према 936 хиљада становника), да би од 1991 до 2011 године обе групе имале сличан пораст: ШБ за 26 хиљада (са 834 на 861), а БИГ30 за 29 хиљада (са 1042 на 1071 хиљаду). Овде се, наравно, не рачуна раст Београда у Срему и Банату (ја сам, званично, у Бежанији, у Новом Београду, упркос тастовим страховима и молбама да купим стан на шумадијској страни, а нисам га послушао јер ни он није од усташа побегао у ШБ већ се населио у Борчи, па све нешто певушим РСМ „плива патка преко Саве, гледа да је не удаве, преко воде бега, доста ју је свега“), јер никад се не зна.

Али, мени нису коначан мотив биле ни гуске, ни патке, ни пашалуци ни кнежевине, већ 100 година пропадања, а коме се ближи крај. Има ускоро да узлетимо ко Икар…

Од 2.428 насеља која су овде измечована, или изсударана, по годинама пописа, у 2 више нема становника, у 336 живи мање људи него пре 180 година, док је у још 146 живело за 20% више него у давној прошлости, али са светлом перспективом да до следећег пописа увећају ову групу на 484 насеља, а што је тачно петина од укупног броја.

Ових 336 селa прилажем као слику.