Miloš Crnjanski: Seobe, citati

Seobe, druga knjiga, str. 11-15.

Garsuli se načini kao da nikad nije luka ni jeo, ni mirisao, ali je Engelshofen znao nisko poreklo tog dvorjanina, kao i to da Garsuli ima umešane prste u sve to. Garsuli je, međutim, počeo da govori i tumačio je svoj dolazak u Temišvar, kao događaj vrlo važan. Veli, o tome zna i carica. Njena je želja da se taj narod, koji je zauzeo toliku teritoriju kraljvstva hungarskago, svede na pravu meru. Obezobrazili su se, veli ti Rascijani, i nisu zaslužili naklonost Engelshofenovu. Šta bi oni hteli, veli, zar se može i zamisliti da budu kao neka država u državi. Status in stato?

„U Beču se zna, sigurno, da je turskim ratovima odzvonilo. Rata više neće biti. Ta gomila više nije ni potrebna. Pa neka idu otkuda su i došli“.

„U svakom slučaju“, govorio je Garsuli, „u Vijeni je rešeno da se Rascijani nasele na teritoriju Hungarije i pod hungarske kameralne zakone. Imaće da obrađuju zemlju. On će ih naseliti u sela, gde su kuće nazidane u redu, kao po koncu, prema lenjiru geometara. A Rascijani će imati i da prime katoličku crkvu. Oficiri će biti premešteni u regularne pukove. Vojnici će biti pretvoreni u seljake. Radiće zemlju, kao što je rade Hrvati i Hungri. „Ne može biti izuzetaka u carstvu, Vaše Visokoblagorodstvo.“

Ceo ovaj deo Evrope, imaće da se evropeizira. On to, veli, ponavlja. Administracija ima da bude nemačka i naređenja da dolaze iz Beča. On, Garsuli, želi, prvo da vidi oficirske zatvore i sve one oficire koji su u njima. Naročito želi da vidi one koji se nalaze pod istragom: braću Isakoviče i kapetana Piščevića koji je uvrteo u glavu da ode u Rusiju.

Njihova su imena na listi đenerala Ševiča i oni su stupili tako reći kao dezerteri, u vojsku Njenog Imperatorskog Veličanstva Elisavete Petrovne. U Engelshofenovom izveštaju, veli, video je, sa zaprepašćenjem, da se na spisku Ševiča nalaze čitave porodice oficirske, iz tog nekad Podunavskog, landmilicijskog puka. U Beču smatraju da je onaj ko je savetovao da se tim oficirima izda apšit iz vojske, morao sići s uma. On, Garsuli, lično, želi da se vidi s tim oficirima. Da se sa njima malo razgovara. On je uveren da će ih, posle toga, proći volja da traže otpust u Rusiju. A, sem toga, želi i to, da sutra, na egzercirištu, ta landmilicija, pred njim paradira. A želi da vidi i Mahalu, gde je došlo do nereda.

Dok je Grk brbljao sve to, Engelshofen se bio povukao još dublje u svoj alkov i naslonjaču. Kao što se bio, poslednjih dana, povukao i od Temišvara. Kao što više nije odlazio u Teatar, nije hteo da se meša ni u posao Garsulija. Engelshofen je ćutao. Nije skidao oka sa Grka, ali je ćutao. Imao je ledene plave oči, koje su gledale kroz guste oblake dima iz kamiša.

Engelshofen je bio duži od šest stopa. Kad je jahao, noge su mu dopirale konju do kolena. Kad je sedeo, jedva je bilo moguće obići ga. A imao je glavu kao u konja.

Dok je Grk brbljao kao čegrtaljka, stari Švaba pomisli u sebi: „Oberskrigskomisar, eto nije ništa bolji, nego neka kameralna gaziblata. Taj čovek mora da je imao gladnog oca, pa je sav sazdanu u zavisti. Mora da su ga roditelji spremali za popa, pa govori kroz nos, a samo je slučajno zalutao u vojsku i dočepao se Dvora. Da bi njemu, Engelshofenu, eto, zagorčao poslednje dane“.

Garsulija je, međutim, ćutanje starca dovodilo do besnila i on je počeo da galami, kao pred svojim pisarima. U jedan mah, dohvatio je štap kao da hoće da odalami starca, ali ga je samo spustio na patos između sebe i Engelshofena, valjda da bi odelio dva sveta. Kad se malo umiri, poče malo tiše, glasom, umiljatim, venecijanskog škopca:

„Treba onemogućiti, pre svega, da ti Srbi služe kao bratija u istim pukovima. Da se čitave porodice i srodstva nasele tako u ista sela. Oni se, Rascijani, kreću kao bratstva, rođaci, familije, a u tome je opasnost. Kao ovce oni nagrću jedno za drugim, svuda. Sad su naumili da se odsele u Rosiju. Ko zna šta će izmisliti sutra“.

Engelshofen je, međutim, bio viknuo svog husara, koji mu je dremao pred vratima. Naredio mu je da siđe dole do kancelarija i da kaže da će oberkomisar doći u zatvor, da vizitira.

Zatim je počeo, sam, bez ičije pomoći, da se oblači i češlja. Ni tada ne vadeći kamiš iz usta.

Garsuli jetko, samo se nakašlja i šmrku malo barmuta iz barmutice koju je držao kao da je flauta.

„Ne valja“, veli, „što je feldmaršallajtnant te oficire uzeo samo u kućni zatvor. On misli da je trebao da ih pošalje kod profoza. I da ih okuje, ako ustreba.

Engelshofen se osmehnu. Pri pomisli da Grk i ne sanja da je on išao kod tih oficira i u zatvor, da sa njima odigra, uveče, partiju faraona. Šta bi tek rekao Grk, pomisli, da zna da im je bilo dopušteno da idu i u Teatar, sa svojim ženama.

„Pogledao sam“ govorio je Garsuli, „akta koja su ostala od obersta Vuka iliti Volkana, što će reći Volfganga , Isakoviča, iz prošlog rata. To je, u stvari, čitav istorijat pobuna i izdaja. Trebalo ih je povešati još za vreme rata na Franceza. A, sem toga, pa baš i da odu u Rosiju? Tim bolje, ostaće ovde prost i neuk narod, pa će biti lakše sa njima. Milom ili silom, ja sam rešen – a to je i želja caričina – da uredim ovaj deo kraljevstva. Kopaće se kanali, po sistemu grofa Merci. Prema franceskim planovima. Um čovekov ne može da trpi da sve te planove, izrađene po logici, omete ta gomila kosmatih, urličućih Srba“.

„Sam Bog je rešio“, uzvikivao je Garsuli, „da se iz Evrope isteraju Turci, a i ti Rascijani, ako treba, sa njima. Život ovde ima da se uredi prema pameti, prema redu koji u Crkvi vlada, a naročito ima da se isuše ove mnoge bare i močvari. Ova podunavska landmilicija, što još živi po zemunicama, i kolibama, sa svojim ovcama, svinjama, i ženama, ima da ide u kameralne teritorije. Ja to ponavljam: MORA. Imaće da se priviknu i nauče kameralnim zakonima.

I varmeđskim zakonima. Nošenje nezakovanih mrtvačkih sanduka je zabranjeno. To mora da prestane. MORA.

Engelshofen se ćutke oblačio i mislio, u sebi: „Imamo dakle papagaja. Žalosno je da carevina, zbog ovakvih, gubi toliko valjanih vojnika“. A šta drugo ostaje tim Rascijanima, kad je tako, nego da se sele ma kuda? Da su njega, Engelshofena, pitali, on bi bio savetovao da im se ostave običaji pri sahrani. Oni su došli u carevinu da ratuju, a ne da budu napoličari komitatima i spahijama. Ne treba dirati u vojnika. Taj zanat je sam po sebi dovoljna nesreća. Vojnik je sam po sebi mučenik, i nije čovek kao drugi ljudi. Kad mu se naredi, vojnik će po glavi, i rođenog oca, ali ta zapovest je žalosna. Ako ti Rascijani vole da nose svoje crvene gunjeve, pa šta onda? On bi im to dozvolio, i na paradama. A ako hoće da sahranjuju svoje mrtve i gole, šta to smeta? On, Engelshofen, dozvolio bi im to i nasred Beča. Ako svoje mrtvace nose kroz varoš i cmaču, pa šta onda? Ne traže oni to i od Bečlija. Uostalom, što se tiče mrtvaca, čovek kad umre, umre kao i životinja. Sve te priče o zagrobnom životu samo su priča, da se plaše deca. To je da se babe lakše isplaču. Ljudi se množe kao i miševi i golubovi, kojih uvek ima. Ako je Harah rešio da te podunavske pukove kasira, mogao je to da svrši odmah posle rata, a ne sada. Ljudi su oboleli, osiromašili, pobenavili, od čekanja nagrada i isplata. Šta im je trebalo da šalju ovog škopca da ljudima tumači da je lepo izaći iz carevine i preći u kameralnu zemlju, gde se struže strnjika. A što se tiče Mahale, on, Engelshofen, neće ići da vidi selo koje se uređuje prema lenjiru, ni šorobe što se ispravljaju prema koncu. Lud je taj grof Merci i ti geometri i kapucini, što bi hteli čoveka da pretvore u anđela. A čovek je velika stražnjica. „Stražnjica“ – dodade poluglasno, tako da ga Grk sa zaprepašćenjem pogleda.

Knjiga druga, str. 354-355.

Sve se, kao neka kula od u vazduhu, oko njega rušilo, pri tom povratku u zavičaj, još jednom. Sve što se sa njim bilo u Vijeni dogodilo, činilo mu se tako ludo…

I austrijska vojska, i hrišćanska vojska, koja je nacionu slala proklamacije, tolerancije, privilegije, kondoleancije, koja ih je zvala u rat protiv Nevernika, u ime Hrista, nije bila bolja. Bila je komandovana od ljudi koji su bili komedijanti, perike, kockari, lažovi, avanturiste, plaćenici. Nazivali su se štitom hrišćanstva, a palili su, već trideset godina, ne samo njihovu, hudu, servijsku, siromaš, nego i hrišćanske zemlje, franceske, flandrijske, prajske, češke i talijanske.

Pa i ta carstvujušča Vijena, za kojom su uzdisale gospože serbskih komersanata, za koju mišljahu da je ostrvo blaženih, sa mramornim palatama, vrtovima i ulicama, po kojoj trče krasivi belci, igrajući na kopitama, i ona je bila puna laži. Ništa se u njoj nije moglo bez diškrecije, kako su mito zvali. Sve se moglo kupiti. Svi su mito primali.

Ljudi su u toj prestonici smatrali, kao veliki napredak, onu sandučaru u kući, iz koje je zaudaralo, a na kojoj je bio naslikan beo zec, kako na žutim jajima čuči. Kao neka porodična relikvija, kolevka ili grobnica, taj deo u kući se cenio, kao glavni.

Stražnjicu su, u tom svetu, glorifikovali.

Cela ta stvarnost, garnizona, prestonica, oficira, carstva, u kojoj se Isakovič, i njegov nacion, dotle, kretao – kroz rokoko – raspade se iza Pavla, na tom povratku iz Vijene, kao prah.

Pitao se, u sebi: to li je dakle ono što ću izgubiti?

Njegovi Hrtkovci i Panjevi, nikad mu se, u sećanju, ne učiniše lepši i čoveka dostojniji. Nad njima je bilo milijardu zvezda.

Kao dete, i Pavle je, u Beogradu, posmatrao, sa divljenjem, te šešire oficirske, ukrašene nojevim perjem, u vojsci, u koju su Isakoviči, sa Vukom Isakovičem, ušli. Imao je da gleda kako se ta armija razmilela po Srbiji, kao da će večno ostati, pa je opet nestala, kao sneg lanjski. A za sobom je ostavljala samo popaljena sela, bolesti, i puna kola bakarnih kotlova, koje nije imala vremena da ponese. Povlačila se, kao vašar, šareni, kraj njihovih zgarišta, otkud se čuo jauk i lelek, dok ne dođoše Turci.