SRBIJA U STAGFLACIJI

Imajući u vidu kretanja svih ekonmskih i privrednih perforansi u Srbiji u prethodnih nekoliko godina može se zaključiti (mada se malo o tome govorilo i govori u prethodnom i sadašnjem vremenu) Srbija je dopala u jednu od najtežih pozicija u vodjenju
ekonomomske politike – u zonu stagflacije. O ovoj temi se u Srbiji malo i govorilo i pisalo, uglavnom je naš specifikum bila problematika inflacije iborba protiv nje. Zar  Narodna banka  svoju politiku upravljanja novcem ne zasniva na politici ciljane inflacije kao osnovi vodjenja monetarne politike i politike upravljanja novcem i kreditom. Izdaje i svoju publikaciju ’’Izveštaj o
inflaciji’’ u kome periodično analizira sve aspekte ekonomske politike od značaja za kretanje inflacije.

Niko u Srbiji koliko je poznato i dostupno se nije bavio jednim mnogo težim problemom za koji su lekovi jako teški u većini slučajeva ograničeno delotvorni. To je fenomen stagflacije. O njoj je dosta pisano i nije redak slučaj u savremnom svetu.
Veliki broj zemalja se suočio sa ovim problemom kako u ovim tako i u ranijim periodima. Definiciju stagflacije sadrži bukvalno svaki ekonomski rečnik i svaki rad iz oblasti makroekonomije i ekonomske politike koji se bavi ovom temom.

Ekonomski rečnik u izdanju Ekonomskog fakulteta u Beogradu na strani 862 stagflaciju definiše kao ’’privredni fenomen pri kome dolazi do istovremene pojave rasta inflacije i pada društvenog proizvoda. Pojava nastaje kao posledica šoka agregatne ponude usled čega pada proizvodnja i rastu cene. Razlikuje se od klasičnih recesija jer predstavlja kombinaciju dva tipa privredne neravnoteže i tada otkazuje kejnizjanski mehanizam izlaska iz krize budući da obaraju inflaciju uz duboku recesiju , ili podstiču rast proizvodnje uz visoki nivo inflacije. Stagflacije je nastala početkom sedamdesetih godina usled naglog rasta cena nafte na svetkskom tržištu’’.

Osnovni ekonomski pokazatelji koji govore u prilog stagflacionim tendencijama u privredi Srbije su prezentirani u narednom tabelama.

Jedan od retkih autora koji se bavio problemom stagflacije u Srbiji je dr Stanko Ramilović. U jednom od svojih tekstova o  ovom problemu on kaže:  „STAGFLACIJA je bila i izraz i optužba, jer ekonomisti su govorili da sve te pojave – polagani rast, sve veća nezaposlenost i sve veća inflacija – ne mogu postojati u isto vreme. A one su ipak postojale“ (Lester C. Thurow, „Opasni
tokovi ekonomske teorije“, (Cekade, Zagreb, 1987. str. 34)

Tako je bilo nekad, i to u zemljama sa daleko razvijenijim, konzistentnijim ekonomskim sistemima. Nećemo se baviti pitanjem
zašto je to bilo nekada, tamo, već ćemo se u kratkim crtama razmotriti zašto je taj fenomen, u manje ili više izraženom obliku, gotovo imanentan ekonomiji Srbije.

Budući da kod nas još uvek egzistira netržišna, nekonkuretska ekonomija, sada u težem retardiranom-haotičnom obliku,
sasvim je jasno da je njeno funkcionisanje drugačije, čak suprotno u odnosu na one ekonomije koje imaju integralni, perfektno ili barem imperfektno-konkurentski tržišni sistem:

a) netržišni, retardirani-haotični sistem ni uz hipotetički optimalnu ekonomsku politiku, nema sposobnost efikasnog korišćenja resursa (njihovog uvećavanja), a to znači ni razvojnu sposobnost;

b) umesto toga, takav privredni (ne)sistem ima sposobnost da „svoju energiju prazni“ kroz generisanje makroekonomske nestabilnosti.

U suštini, reč je o stagflacionim performansama. Te performanse, razume se, na mikroekonomskoj ravni nisu u istoj meri zastupljene kod svih tipova preduzeća. Međutim, u agregatnom izrazu i danas dominiraju one grupacije preduzeća kod kojih to jeste slučaj, pa se na makroekonomskoj ravni ispoljavaju stagflacione performanse u smislu sledeće tri oblika stagflacionog ponašanja:

1. oblik: na povećanje tražnje proizvoda, i kad je daleko izvan zone pune zaposlenosti, preduzeće često reaguje prevelikim
povećanjem cena uz olako prihvatanje implikacije da povećanje proizvodnje izostane ili čak da opada;

2. oblik: na smanjenje tražnje proizvoda, i kad je daleko od  zone pune zaposlenosti, preduzeće uglavnom ne reaguje snižavanjem cena, već pomirljivo prihvata implikaciju u vidu smanjenja obima prodaje i proizvodnje, dakle:

3. oblik: na povećanje troškova, i kad je u zoni daleko od pune zaposlenosti, preduzeće, uglavnom, reaguje povećanjem cena
uz olako prihvatanje implikacije u vidu smanjenja obima prodaje i proizvodnje.

Posledice ovih stagflacionih karakteristika jasne su same po sebi. Ne samo u pogledu ograničenih razvojnih sposobnosti
sadašnje devastirane i netržišne/nekonkurenske privrede Srbije, nego i o veoma ograničenom dometu stabilizacione, a pogotovo eventualne aktivne, razvojno-podsticajne ekonomske politike.

Ovo nikako ne bi trebalo da se shvati kao stav da je ekonomska politika nevažna, da je irelevantno kako će se ona koncpirati i sprovoditi. U suština fonomen je jednostavan za razumevanje: ni hipotetički najbolja moguća ekonomska politika ne može nadomestiti nepostojanje konzistentnog privrednog sistema, a pogotovo ne može biti prinuda da se retardirani-haotični privredni „sistem“  „samotransfomiše“ u tržišni/konkurentski. Ali je isto tako tačno da se ona (ekonomska politika) može i mora koncipirati tako da još više ne potencira slabe performase (ne)sistema.

Drugim rečima, ovde vredi parafrazirani poznati Tobinov silogozam: iz negiranja stava „samo je ekonomska politika važna“, nikako ne proističe da „ekonomska politika nije važna“, već sledi zaključak: „ekonomska politika je važna, ali nije dovoljna“. Ili explicitnije rečeno: u retardiranoj-haotičnoj privredni ona je nemoćna. Drugačije, ekonomski logično, može biti samo ukoliko se promeni sistem (ma šta to kome značilo) i time omogući otklanjanje ogromnih deformacija ne samo u ekonomskom nego i celokupnom političkom i društvenom ambijentu.

Na kraju, ne može se izbeći pitanje pitanje zašto se umesto ovakvog integralnog pristupa u ekonomskom domenu „bakćemo“ uglavnom ekonomsko-političkom dimenzijom, a u političko-društvenom domenu dobro-zvučećim ali parcijalnim kriminalno-korupcijskim slučajevima? Kažem, parcijalnim, jer se te neekonomske deformacije nikako ne mogu „potamaniti“ u uslovima opstajanja retardiranog/haotičnog (ne)sistema. Na ovom mestu moguće je i dovoljno istaći najmanje tri razloga bežanja od integralne reforme  u (parcijalne) u alibi ekonomsko-političke i antikorupcijske vode (redosled navođenja ne mora da znači i redosled značaja):

1) ekonomaki eksperti se još nisu izlečitili od tržišno-fundamentalističkog sindroma da će po sprovođenju privatizacije privredni sistem postati konzistentan i da kao važna preostaje prvenstveno ekonomska politika;

2) oni ekonomski eksperti koji su uvideli da propala teza da su svojinske promene i neizbežne (što nije sporno) i dovoljne da dovedu do integralnog, tržišno, konkurentskog sistema, sada su u nedoumici (blago rečeno) kako bi te integralne promene trebalo koncipirati, a da se ne dogodi još jedna neuspešna reforma;

3) manje u ekonomsko-ekspertskim krugovima nego u mnogim drugim, moćnijim (političkim, tajkunskim… ) i ne postoji dovoljno jak interes, hrabrost, snaga… da se najzad uđe u neki „odlučujući klinč“ sa retardiranim/haotičnim privrednim (ne)sistemom. Naša stranački usitnjena i uskogruda politička elita, suočavajući se sa izborom između dve opcije – iste one koje su postojale i u drugim tranzicionim zemljama: (A) uhvatiti se u koštac sa nejasnim, tegobnim,  nepopularnim … promenama i na sledećim izborima pasti sa vlasti (što je dokazano pravilo), ili (B) održavati se što duže na vlasti u državi ekonomski opustošenoj i neoporavljenoj – nema sposobnosti, moralne snage, hrabrosti, patriotizma … da se opredeli za rizičniju, ali izgledniju opciju (A).’’[1]

Kako se boriti?

Ekonomska politika u periodima stagflacije nema mnogo manevarskog prostora, naprotiv postoji nemoguće trojstvo  povećanje industrijske proizvodnje i društvenog proizvoda – povećanje zaposlenosti – smanjenje ili stagnacija inflacije. Dva od tri cilja se mogu ostvariti uz žrtvovanje trećeg- niske stope inflacije.  Borba protiv stagflacije se može voditi i bez žrtvvanja stabilnosti cena samo pod uslovom inicijalnog buma tražnje koji može doći pre svega iz inostranstva. Nažalost srpska privreda je veoma malo izvozno aktivna, sektor poizvodnje razmenjivih dobara je devastiran, srpski privredni model za razliku od privrednog modela malih razvijenih otvorenih ekonomija nije naslonjen na izvoznu ponudu, najveći deo privrede orijentisan je ka domaćem malom i sve  siromašnijem tržištu.

Nažalost stagflacija je nastala kao rezultat  pogrešnog koncepta ekonomske politike u prethodnim godinama. Osnovni koncpet
ekonomske i monetarne politike je bio borba protiv inflacije uz žrtvovanje privrednog rasta i sledstveno rasta nezaposlenosti. Doda li se tome i prezaduženost privrede i stanovništva kao i nemogućnost finansiranja poslovanja sopstvenim izvorima nedovoljna otvorenost privrede prema izvozu u aktuelnoj situaciji se ekonomska politika nalazi izmedju čekića i nakovanja. Neogućnosti ili nespremnosti prelaska na koncept proaktivne monetarne politike, budžetski deficit kao osnovni faktor
istiskivanja privrede sa finansijskog tržišta i noegućnost fiskalnog rasterećenja ne daju šansu privredi za povoćanje autpua. Stanje staglacije će nažalost potrajati uz sve negativne posledice koje donosi. Na vidiku ne postoji ni jedan afirmativni faktor izlaska privrede iz zone stagflacije samim tim će još dugo postojati ograničenja privrednog rasta i konjukture. ’’Ekonomska
politika noja’’ ne nudi trentuno ni jednu opciju za postepeni izlazak iz stagflacije. ’’Super Hik’’ ekonomija do sada nije dala nikakve rezultate-naprotiv. Sproovdjenje reformi u smislu povećanja efikasnosti privrede su esencijalni faktor za izlazak iz ove pozcije. Srbija je jedna od retkih zemalja gde privatizacija nije doprinela ekonomskoj efikasnosti.

---