Mladost na tržištu ekonomskih ideja

Na ekonomskom akademskom tržištu poslednjih decenija, kako je već i red, vladaju neumoljivi zakoni konkurencije. Sve ideje su dobrodošle, sve ideje su ravnopravne, pod uslovom da su neoliberalne. Moglo bi se ipak dogoditi da ustoličena vladajuća doktrina izgubi nešto od svoje nadmoći. Velika recesija unosi promene i na tržište ekonomskih ideja, i prvih nagoveštaja već ima.

Glavni pokretači mogućih promena nisu kukavni profesori, već studenti koji ne žele da trpe intelektualni teror u jednodimenzionalnom propagandnom prostoru. (Naravno, ovo se ne odnosi na srpske studente. Oni, gorštački izdržljivi, mogu da istrpe sve, i poveruju u sve). Pobuna je sada već dovoljno snažna da je više ne mogu ignorisati ni najvažniji svetski mediji[1].

Jedna od prvih poznatih pobuna je počela 02/11/2011. godine, kada je grupa harvardskih studenata u znak protesta napustila predavanja čuvenog Gregori Menkjua (Gregory Mankiw). Solidarišući se sa pokretom Occupy Wall Street, želeli su da ukažu na stvarnost oko sebe koja se nikako nije mogla uklopiti u „učenje“ čuvenog Menkjua.

Kako to obično biva u svetu globalnih ideja, one se ne začinju samo na jednom mestu. Iste probleme i strašni nesklad između teorije i prakse uočili su studenti u mnogim delovima zapadne Evrope, SAD-a, Latinske Amerike i Azije.

Ovde nije reč o ideološkoj pobuni, već o zalaganju da se ekonomski fakulteti i javni prostor otvore za debatu, za različite škole i ideje, da se ekonomska nauka približi stvarnosti i prestane da ignoriše empiriju i ekonomsku istoriju. Naravno, ova vrsta pokreta insistira na neraskidivoj vezi ekonomije sa politikom, filozofijom i etikom i na otklonu ekonomije od bezvazdušnog prostora apstraktnih matematičkih modela. Proces samoorganizovanja je počeo 2012. godine, a Internet i društvene mreže su tome dale najveći doprinos[2].

Zanimljivo pitanje je zbog čega u Srbiji nema te vrste intelektualne pobune mladih. Kako je neoliberalna škola odnela tako uverljivu pobedu uprkos stvarnosti, lokalnoj i globalnoj?

Kako se manifestuje trijumf, kako razmišljaju i kako delaju posvećenici te doktrine? U čemu je snaga neoliberalizma u Srbiji – u moći ideje, globalnoj podršci, kvalitetu lokalnih promotora, u sjajnoj tehnici afirmisanja i širenja ideja?

Iako nije najvažnija, tehnologija širenja ideja nije bez značaja. Kada bih pokušao da pogodim kako bi mogle izgledati Duhovne vežbe za posvećenike neoliberalne ideje, kako bi mogli izgledati recepti za uspeh, sažeo bih to u 10 tačaka.

1. Ignorišite ekonomsku istoriju i empiriju, ne gubite vreme kopajući po tabelama i analizirajući podatke. Istorija nas ničemu ne uči, empirija je vaš najveći neprijatelj. Polemišite samo sa onima koji misle u dlaku isto kao i vi.

2. Sa protivnicima polemišite samo ako morate i nemate kud. Kada vas guše faktima, kada vam pokazuju kako stvarnost negira naš skript, vi negirajte tačnost interpretacije stvarnosti. Kada su sve činjenica protiv vas, nađite jednu, makar i marginalnu, i pomoću nje potvrdite našu istinu. Ako se takve činjenice ne setite odmah, protivničke argumente ili lakonski negirajte ili preko njih pređite kao da ih niste ni čuli.

3. Kada se stvarnost više ne može negirati, kada je nemoguće naći ni tu jednu činjenicu koja je na vašoj strani, ne odustajte. Pokušajte u hodu da promenite predmet polemike, pa uvedite novu temu. Kada ni to ne pomaže, kada više nemate kud, na raspolaganju je poslednji, ubitačni slogan: stvarnost je takva kakva jeste jer neoliberalna politika nije sprovedena do kraja, ili je sprovedena loše.

4.Nikada ne dozvolite da vas podsećaju na vaše pogrešne procene, savete i prognoze. Kada se todesi, uvek se bučno uvredite i/ili napustite debatu.

5. Arogancija je važna – njom dokazujete superiornost. (Samo za srpske neoliberale – nevaspitanje nije odraz primitivizma, već samo specifični oblik endemske vickave arogancije. Budite spremni i da vam se na isti način uzvrati. Nevaspitanje nije samo vaša privilegija).

6. U debatama se ne pozivajte na podatke, već protivnika zasipajte sloganima, frazama, floskulama. Ključne reči moraju biti – sloboda jedinke, sloboda izbora, potrošački izbor, liberalizacija, tržište, optimalna alokacija resursa, privatna inicijativa, slobodna konkurencija i preduzetništvo, vladavina prava i ambijent.

7. Uvek pravite gadljive grimase kada se pominju: država i društvo, javni interes i javna potrošnja, razvojna politika, nezaposlenost, siromaštvo i socijalne razlike, progresivni porezi i porezi uopšte, regulacija i državna intervencija. (Ako se interveniše u korist moćnih, pravite se da niste primetili.)

8. Kada u polemici izgubite, sve i da ste potučeni do nogu, arogantno proglasite pobedu i trijumfalno napustite debatu. Naravno, ne vraćajte se po još.

9. Nikada ne priznajte grešku, nikada ne pokažite da ste u dilemi ili poljuljani u svom uverenju. I ne zaboravite, cilj nije traženje istine već pobeda doktrine. Neistomišljenici ne postoje, postoje samo neprijatelji.

10. Konačno i najvažnije – ne zaboravite da uvek igrate na domaćem terenu, da su sudije vaše, da je publika birana za vas, a i da se rezultat već zna.

Opremljeni ovako moćnim priručnikom, drilovani na najbolji mogući način, neoliberali ne mogu izgubiti, bar ne u Srbiji. Mladi u Srbiji, kao da (većinski) gutaju propisanu recepturu. Do pobune u Srbije neće doći. Mladost se opredelila za pobednika.
———————————————————————

[1] http://www.ft.com/cms/s/0/dfd84240-dcd5-11e3-ba13-00144feabdc0.html
[2] Verovatno najjača globalna organizacija okupljena je oko mreže Rethinking Economics (http://www.rethinkecon.co.uk)