Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Народ овога краја има многе карактеристичне особине Срба Шумадинаца, али има и особина којима се приближава становништву Левча, Темнића и Ресаве.
Од добрих особина главне су ове: народ је штедљив, чак и до претераности; радо се угледа на друге, па тако прима и оно што је добро; кад је потребно, може да буде храбар, па и јуначан; воли своју отаџбину; већином је радан и поштен.
Као рђаве стране истичу се особито ове: народ је сувише конзервативан у своме животу; грамжљив је на туђе, нарочито хоће радо да присвоји туђу земљу, неповерљив је према свакоме до претераности, а особито према непознатом; у псовању и говору непристојних речи нема мере; своју имовину заступа и брани по цену живота, а туђе не поштује и не чува; у приватном домаћем животу је строг и непопустљив, а у јавном и политичком је колебљив (несталан); према властима је претерано снисходљив; не поштује своје старије, па ни своје родитеље; не брине се довољно о своме породу; хоће радо да се тужи и да иде на суд; хоће радо да пије и да се опије, и тада је више склон погрешкама; Бога се сећа и свесрдно му се моли само у случају невоље; у цркву иде ретко; школу не сматра за корисну и потребну установу; према млађима и према стоци је више осорљив и прек; своју жену никада не сматра за равну себи, лаком је на брачно вероломство; пун је празноверица; равнодушан је према хуманим делима; данас није гостољубив и услужан као што су некада били његови стари; радо хоће другима да се потсмева; плах је и на свађу склон и за незнатне ствари; доста је завидљив и пакостан; за учињене грешке мучно се каје, а још теже их признаје; своје стање и своје невоље крије и неће свакоме да их повери (глад ће трпети, а неће потражити хлеба од оног који има); склон је крађи, нарочито за оно што му је потребно и што нема; хоће да слаже, па често и без повода.
Као добре особине могу се сматрати још и ове: народ је са малим задовољан и зато не ропће на своје стање, на своју „судбину“; у јелу и у оделу није пробирач; мало говори и у говору је више тих.
Врло је штетно што се народ овде излаже претераним трошковима око вршења неких обичаја. Крсно име, сеоске славе и заветине, даће, трпезе и задушнице ће увек бити у целости уобичајеним редом, па макар се немало у тору и у обору, макар се купило, па и задужило. Многи осироте баш због преданог вршења ових обичаја.
Највећи број кућевних потреба подмирују домаћим намирницама. Ношња им је још увек народна, од домаћих тканина, али су је у последње време већ почели напуштати, особито девојке из села у близини Јагодине.
Карактеристике појединих места и мештана у Белици изнета је у овој песми коју сам у овоме крају чуо и забележио (Сличну песму је забележио и М.Ђ.Милићевић у „Кнежевина Србија“ с.217-219, али је овде потпунија. Забележена је по казивању Милана Милетића, старог 65 година, из села Шуљковца, а он је запамтио од старог Богдана Илића из истог села):
Јагодина, крстаста чаршија,
На крају је висока џамија,
Проклет био ко је начинио!
Винорача у вину оскудна,
А о хлебу нико не говори;
Сви се хвале да се добро храна,
Девет кућа једну козу музу,
Колико су благоте набрали,
Чибук сира и лулу кајмака,
Од сурутке воденица меље,
Од сирења подрум озидали,
У подруму буре до бурета,
Једно празно, а у другом нема.
У Трнави јаја ни кокошке,
Што имаде Јагодини даде.
Драгоцвет је све цвећем засађен,
Лепим цвећем: копривом и боцом.
Вољевчани редом дуванџије,
Дуван пале, за кућу не маре.
Шуљковчани чувени лончари,
Три се куће једним лонцем служе.
Мијатовци стари риболовци,
Деца им се по Морави даве.
Шантаровци, шантаве секире,
Нигде клина на кућу немају.
У Бунару сломљени будаци.
У Врбици дике грбавице.
У Белици дике девојачке,
Само да се ноћу не виђају.
Мишевљани старе локмаџије,
Где се пије иду по четама,
Кад се даје нигде ни једнога.
У Штипљу су многе свађалице,
Ката светка и ката недеље (Сваког петка и сваке недеље)
По једна је глава разбијена.
Црнча нам је свачим зацрнела,
Проклет био ко је населио,
Каленовац, село каменито,
Вода, камен, то му је берићет.
Деоница права безлебица.
У Рибнику рибе ни пивољка.
Ракитово, водоплавно село,
Сто пута га вода односила
И опет га није раселила.
У Коларе кола поломљена,
Грбине им кола замењују.
У Ловцима црвени носеви.
Рачничани, за сламку се туку.
Багрданци, на гласу јунаци,
Од једнога беже по стотина.
Лоћичани за страх и не знају,
Због миша се село побунило…
Српска краљевска академија
Српски етнографски зборник
Књига 56
Прво одељење
Насеља и порекло становништва
Књига 30
Станоје Мијатовић
БЕЛИЦА