Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Ako je suditi po najavama nove vlade, put ka ekonomskom ozdravljenju Srbije bi mogao slediti baltičke uzore. Bolne reforme bi trebalo sprovesti brzo i odlučno, onako brzo kako je to učinjeno na primer u Estoniji u periodu od 1992. do 1994. godine. Kada se reformski procesi okončaju, i Srbija bi, uz malo sreće, mogla postati tako čudesno uspešna, kao što su to danas baltičke države.
Čemu nas može naučiti baltičko iskustvo, šta su ključni elementi tog uspeha, i na kakvim idejama taj uspeh počiva[1]?
1. Višak znanja škodi. Reforme su najuspešnije kada ih sprovodi neko ko o ekonomiji ne zna ništa.
Najpoznatiji baltički reformator i premijer Estonije u dva mandata, Mart Lar (Mart Laar) je po struci istoričar. Po sopstvenim rečima, za Estoniju je bila velika sreća upravo činjenica da on nije ekonomista. Lar je pročitao samo jednu knjigu o ekonomiji, a smisao i poruku te knjige je pogrešno razumeo. Reč je o Fridmanovoj „Slobodi izbora“. U pogrešnom uverenju da se Fridmanovi radikalni predlozi već primenjuju u zapadnim ekonomijama, Lar je sproveo jednu od najradikalnijih i najkonzistentnijih neoliberalnih reformi – privatizacija svega postojećeg, liberalizacija, proporcionalne i jedinstvene poreske stope itd.[2].
2. Da bi se bolne reforme sprovele, važno je promeniti svest građana.
Kako Mart Lar podučava, problemi i otpori reformskom putu počivaju na retrogradnoj socijalističkoj svesti. Otuda je od najveće važnosti da se to mentalno nasleđe menja. Bez promene svesti, reforme se ne mogu sprovesti. Srećom, u tranzicionim zemljama uvek postoji deo političke elite neinficiran socijalističkom, ili socijaldemokratskom pošasti i oni su lideri promena.
3. Reforme u početku moraju strašno boleti – toliko strašno, da sve kasnije muke i bolovi izgledaju gotovo prijatni. Što se danas više obori BDP, to će kasniji rezultati izgledati impresivnije.
Tokom devedesetih godina prošlog veka, u jeku tranzicionih reformi, baltičke republike su doživele nešto što se graničilo sa humanitarnom katastrofom. Realna primanja su smanjena za oko dve trećine, a u potrošnji domaćinstava troškovi ishrane su porasli sa 34 na oko 62 odsto. Životni vek muškaraca se početkom devedesetih smanjio za 4 godine, dok je mortalitet novorođenčadi porastao za 60 procenata[3].
Na samom kraju XX veka, kada je proces reformi počeo da daje rezultate i kada su se ekonomije oporavile, realna primanja su dostigla čak polovinu nivoa na kome su bila na početku tranzicije.
Za percepciju i merenje budućeg uspeha ključno je krenuti od što niže baze, a šok terapija je uvek najbolji način da se to postigne. Što je ekonomski pad tokom reformi dublji, što je gubitak BDP-a veći, to će kasnije stope rasta izgledati impresivnije u sameravanju sa tako niskom bazom.
4. Opsednutost industrijom je samo još jedan socijalistički mit. Efikasnije je kada se ključne grane prodaju strancima.
Industrija nije bitna. Industrijsko nasleđe je deo promašenih, pogrešnih investicija koje su u baltičkom ambijentu, bar po rečima Marta Lara, bile samo deo procesa sovjetske kolonizacije. U tom smislu je deindustrijalizacija istovremeno i proces nacionalne emancipacije. Za razliku od sovjetske industrijalizacije, finske industrijske investicije nisu oblik kolonizacije već su nešto sasvim drugo, i na njih je Estonija ponosna.
Kada su industrijski sektori u pitanju, ključno je privatizovati i prodati strancima telekomunikacije, energetiku i deo infrastrukture koju oni žele da kupe. Prodaja strancima će pomoći da ovi sektori rade efikasno.
5. Umesto industrije, treba se osloniti na finansije, stambenu izgradnju i promet nekretnina.
Moderni, tržišni koncept razvoja je moguć samo ako se finansijski sistem preda u ruke stranih banaka. Umesto domaće štednje i domaćeg novca, stranci će doneti potrebni kapital. Ključ uspeha su zato krediti, privatna potrošnja i investicije, pogotovo one koje su usmerene u nekretnine. U periodu od 2002. do 2006. godine, cene nekretnina na Baltiku su rasle po stopama koje su se kretale između 24 i 36 procenata godišnje.
Uostalom, nema ni bržeg niti kraćeg puta do boljeg standarda no što je to život na kredit.
6. Penzioneri su uvek problem, ali i rešenje uvek postoji.
Penzije su uvek preveliko opterećenje za tranzicione države, i tom problemu ni skraćivanje životnog veka ne može dovoljno pomoći. U procesu penzione reforme akcenat nije na životnim potrebama penzionera, već na finansijskim potrebama i ograničenjima budžeta.
Kako država mora radikalno smanjivati penzije, ona to mora i radikalno pravdati. Nekadašnji letonski ministar za socijalno staranje je svojim penzionerima to lepo objasnio: „Vama ne trebaju velike penzije jer ste radili pod komunističkim režimom, i vaš rad nije dao nikakav rezultat“[4].
U Srbiji bi se penzije možda mogle smanjiti na bazi ovakve argumentacije: Vama ne trebaju velike penzije jer ste radili u javnom sektoru i vaš rad nije dao nikakav rezultat.
7. Kada se analiziraju ekonomski rezultati, važno je biti selektivan i insistirati samo na rezultatima koji se dobro uklapaju u neoliberalni skript.
Baltičke republike su postigle solidan uspeha u borbi protiv inflacije, a u pojedinim periodima su imale i veoma visoke stope rasta BDP-a. Od 2000. do 2007. godine, ovaj region je bez konkurencije imao najveće stope rasta u Evropi.
Još važnije po ugled baltičkih država bila je visina javnog duga svake od njih, kao i visina javne potrošnje. Javni dug baltičkih država ni danas, u postkriznom periodu, ne prelazi 40 procenata BDP-a, s tim da je taj pokazatelj za Estoniju fantastičnih 11 procenata u odnosu na BDP. Ni u jednoj od baltičkih država učešće javne potrošnje u BDP-u ne prelazi 40 procenata.
S druge strane, previsoka privatna potrošnja nikada nije problem, bar ne iz neoliberalnog ugla. Otuda, ogromni hronični deficiti tekućih bilansa (kakvi nisu zabeleženi u Evropi) ne ugrožavaju sjajnu reputaciju baltičkih država. Da bi se deficiti mogli finansirati, baltičke države su kumulirale ogromne dugove prema inostranstvu. Ukupan spoljni dug ovog regiona koji broji oko 6.2 miliona stanovnika, danas je blizu 100 milijardi dolara. Taj rezultat je spektakularan čak i za visoke istočnoevropske standarde, ali to nikako ne ugrožava ekonomsku reputaciju Baltika.
8. Visoke stope nezaposlenosti nisu problem, a emigracija je dobrodošla. Što više građana napušta baltičke republike, statistike nezaposlenosti su sve bolje.
Stope nezaposlenosti baltičkih država ostaju veoma visoke, i u pravilu su dvocifrene. Ovo je pomalo čudno za ekonomski uspešne država koje pri tome imaju i ogroman odliv stanovništva.
Demografska statistika Baltika je katastrofalna i na ivici je implozije. U poslednjih dvadesetak godina, broj stanovnika je smanjen za preko 20 procenata. Samo u periodu od 2004. do 2007. godine, procenjuje se da je emigracija iz Estonije iznosila oko 5.4 procenata ukupne populacije, iz Letonije 8.7, a iz Litvanije čak 12.6 procenata. Stopa nezaposlenosti na Baltiku su tih godina (i samo tada) bile jako niske[5].
9. Kada kriza izbije, ključno je zaštiti interese stranih kreditora.
Velika recesija je najviše pogodila baš ove uzorne baltičke republike. U 2009. godini, Estonija je zabeležila negativnu stopu rasta od oko 14 procenata, Letonija oko 18 procenata, a Litvanija oko 15 procenata. Baltik je u tom smislu svetski rekorder.
Kada se dopadne muka, kao što je to bio slučaj 2008. i 2009. godine i kada dolazi do finansijskog kolapsa, interese banaka uvek treba staviti ispred interesa građana, pa koliko god da košta, građani će platiti. Otuda je ključno ne dozvoliti da devizni kurs deprecira i time dovede u pitanje servisiranje kredita sa deviznom klauzulom. To bi se jako loše odrazilo na bilanse i profite banaka.
U tom kontekstu, baltički recept za izlazak iz krize nije bilo samo stezanje kaiša, već amputacija, kako je to konstatovao londonski Fajnenšl tajms[6]. Valja primetiti da se čak ni baltičke države nisu dosetile da uvedu subvencionisanje kamatnih stopa. Taj moćni instrument i sjajni primer državne darežljivosti ostaje ekskluzivno srpski.
10. Poslednje i najvažnije – ko će vas hvaliti ako sami sebe ne hvalite.Naravno, pomoć prijatelja i ovde dobro dođe.
Kakvi god da su stvarni reformski rezultati, kvalitetna međunarodna medijska kampanja može učiniti čuda. Dok su građani Estonije grcali u tranzicionim mukama, dok su se primanja topila a beda povećavala, medijska kampanja koju su na zapadu sproveli Mart Lar i njegova vlada, dala je fantastične rezultate. Kreiran je mit o „estonskom čudu“, a tu tezu su (bez ekonomske analize i cepidlačenja) podržavali svetski mediji, kao i moćne neoliberalnе institucije. Nedugo zatim, lansirana je i geografski šira priča o „baltičkim tigrovima“.
Da bi se rezultati tranzicione države proglasili trijumfom, mnogo su važniji procesi i pravac reformi no ekonomski rezultati i privredne performanse.Najhvaljenije države nisu one u kojima ljudi najbolje žive, već one koje su najdalje otišle u reformskim procesima i normativnom regulisanju tržišnog ambijenta. Ekonomske slobode su na najvećoj ceni, mnogo većoj nego što je to kvalitet života građana. To je i logično, budući da su reforme u tranzicionim zemljama najčešće okrenute prema spolja, prema stranim investitorima. Oni su ti koji će dati konačni, meritorni sud o državi i njenoj ekonomiji.
Što se građana tiče, oni su tranzicione poruke razumeli. Nemoćno se povlačeći u svoju privatnost, građani se neće mešati u političke procese, i samo oko polovine populacije će nastaviti da glasa na izborima. A kada se pojave na glasanju, tamo će zaticati stara lica u novim strankama, programi će biti populistički i bez ideologije, i obećavaće žestoku borbu protiv korupcije i zloupotrebe službenog položaja[7]. Sve će biti drugačije i sve će biti isto.
———————————————————————————————————————————————————————————————————————-
[1] Ovaj tekst je baziran na knjizi Capitalist Diversity on Europe’s Periphery, Dorothee Bohle & Byla Greskovits. Informacije sadržane u tekstu su direktno preuzete iz ove knjige.
[2] http://www.brusselsjournal.com/node/202
[6]http://www.ft.com/cms/s/0/03715cf2-5ec0-11df-af86-00144feab49a.html#axzz304qaAych
[7] Ovde je reč o baltičkom iskustvu kako je opisano u knjizi iz fusnote 1.