Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Koliko juče, inflacija je doživljavana kao najveće ekonomsko zlo protiv koga se države moraju boriti svim sredstvima, pa makar tome žrtvovale i zaposlenost i privredni rast. Velika finansijska kriza je u velikoj meri razorila taj najveći moderni ekonomski tabu, da bi konačno dovela i do ozbiljnijeg preispitivanja samih temelja monetarne politike.
Inflacija više nije bauk, ona je sada potencijalni spasilac prezaduženih razvijenih ekonomija, a podsticanje inflacije je jedina „nova“ ideja na ekonomskoj sceni. Očekivanja su da bi se inflacijom delimično obezvredili ogromni nagomilani dugovi razvijenih zemalja i time omogućilo ubrzavanje anemičnog privrednog rasta.
Rast inflacije bi doveo do rasta nominalnog bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok bi dugovi ostali gotovo kakvi jesu. Ovako (inflacijom) uvećan BDP bi pomogao da se procentualni pokazatelji zaduženosti poprave, dok bi servisiranje dugova bilo znatno lakše.
Budžet bi se izdašnije punio prihodima od poreza na nominalno veće plate i profite, kao što bi i prihod od poreza na promet skupljih roba i usluga tada bio veći. Inflacija bi pomogla i da valuta deprecira i tako pomogne konkurentnost domaće privrede i tražnju za domaćim robama.
Naravno, izdavanje novih obveznica bi bilo skuplje jer bi kamate zbog inflacije rasle, ali to novo zaduživanje bi bila samo kap u moru u odnosu na već akumulirani javni dug. Došlo bi i do pada vrednosti ranije izdatih obveznica, i svi koji ih poseduju bili bi kolateralni gubitnici.
Iz ugla razvijenih zemalja na ove kolateralne štete gleda se sa mnogo manje straha nego ranijih decenija. Veliki deo tih gubitaka bi sada snosile treće zemlje, poput zemalja BRIKS-a i država proizvođača nafte i gasa – one takvih papira imaju u izobilju. Konačno, nijedan gubitak nije visok ako se može prevaliti na nekog trećeg.
Pozitivni efekti inflacije su nesporni – bar iz ugla razvijenih država, bar u ovom trenutku. Iako podsticana, prizivana i poželjna, inflacija za sada ne dolazi i to je nevolja. Naprotiv, čine se da su deflatorni trendovi za sada jači.
Kako je moguće da ni višegodišnje štampanje novca, niti poruke o poželjnosti inflacije koje manje ili više eksplicitno šalju centralne banke, nisu već doveli do rasta inflacije?
U racionalnim i zrelim ekonomijama koje nisu izložene iznenadnim spoljnim šokovima, inflacija raste onda kada privreda radi na gornjoj granici postojećih kapaciteta, kada su viškovi nezaposlenih apsorbovani i kada primanja rastu. Da bi ekonomija radila u režimu punog kapaciteta, tražnja (spoljna i/ili unutrašnja) moraju rasti. Te tražnje danas nema, uprkos velikom štampanju novca.
Štampanjem novca se može stabilizovati finansijski sistem i obezbediti njegova likvidnost, ali se njime ne može podstaći rast tražnje (potrošnje) koji bi podstakao investicione aktivnosti. U periodima dubokih kriza monetarni lek nije dovoljno jak. Bez obzira koliko kamatne stope bile niske, one po sebi ne mogu stimulisati potrošnju i investicije u uslovima duboke recesije i višedecenijskog stagniranja realnih primanja najvećeg broja stanovnika [1].
Ova kriza je razbila i neke od vladajućih monetarnih paradigmi i pokazala da centralne banke nemaju kontrolu nad kreiranjem novca, a time ni kontrolu nad agregatnom tražnjom. Sve stvarne poluge kreiranja novca i tražnje su u rukama poslovnih banaka. Istini za volju, svest o tome je danas nešto jača nego početkom novog milenijuma.
Kada država stoji po strani i ne investira, kada država pokušava svoje trošenje u recesiji čak i da smanji, velika je iluzija da centralne banke svojom ekspanzivnom politikom mogu ozbiljnije podsticati tražnju. Racionalna ekonomska analiza ne može naći opravdanje državnom uzdržavanju od investiranja – ovakva ekonomska politika može biti samo odraz neoliberalnog dogmatizma. Toj ideološkoj zaslepljenosti kao da nema leka [2].
Države mogu preko centralnih banaka obezbediti jeftini novac poslovnim bankama. Ali države ne mogu naterati banke da odobravaju kredite privatnom sektoru, niti mogu naterati privatni sektor da troši i investira ako tražnja stagnira, i ako prihodi i plate stagniraju. U konačnom rezultatu, taj jeftin novac koji je država obezbedila, spas je samo za banke.
Pri tome, niske kamate čine da su oportunitetni gubici banaka usled sedenja na viškovima novca veoma niski. Banke nisu pod velikim pritiskom da novac plasiraju dalje, pa je efekat štampanja novca tako poništen usporavanjem brzine obrta novca. Upumpavanje novca u ovakav sistem podseća na pumpanje probušene gume.
Na drugoj strani, banke svoje oportunitetne gubitke mogu lako nadoknaditi na špekulativnoj strani finansijskog spektra, ponovo ludujući na tržištima derivata, deonica, nekretnina ili zlata, na primer. Niske kamate nisu dovoljne da stimulišu privredu, ali zato podstiču novo hazardiranje, stvaraju nove finansijske balone i seju seme budućih finansijskih kriza. Na taj način se kreira inflacija koju statistika ne registruje i koja ima isključivo negativne posledice.
Može li inflacija pomoći državama u razvoju na isti način kao što može pomoći razvijenima?
Najveći deo dugova nerazvijenih država je vezan za strane valute. (U ekonomskoj literaturi se zaduživanje država u stranoj valuti naziva „prvobitnim grehom“.) Inflacija i nominalni rast BDP-a zato ne mogu dovesti do lakšeg finansiranja dugova u stranoj valuti.
Nerazvijene države u konačnom ishodu dugove mogu otplaćivati samo izvozom roba i usluga, a cenu tih roba i usluga će odrediti strano, a ne domaće tržište. Ove robe mogu biti skuplje samo onda kada njihove inostrane cene rastu, a ne onda kada rastu domaće cene.
Domaća inflacija može samo stvoriti opasnu dužničku iluziju. U periodima kada inflacija raste dok kurs domaće valute ostaje fiksiran, ili dok njegova korekcija zaostaje za inflacijom, dolazi do velike deformacije nominalnog BDP-a izraženog u stranoj valuti. Inflatorno uvećan BDP u domaćoj valuti se konvertuje u dolare ili evra po precenjenom kursu i tako se veštački uvećava. Kada se spoljni i javni dug stave u odnos prema tako uvećanom BDP-u, parametri zaduženosti izgledaju niži, dakle mnogo povoljniji. To, međutim, ne može ni za jotu popraviti stvarnu dužničku poziciju nerazvijene zemlje.
Ove činjenice govore da se iz dužničke klopke ne može izaći kroz inflatorna vrata, ali s druge strane, inflacija više ni u nerazvijenim državama ne bi trebalo da bude takav bauk kako se neprekidno sugerira. Pre ili kasnije, percepcija inflacije će se promeniti i u nerazvijenim državama, a dogmatska monetarna politika će morati da se promeni. To je međutim nova tema za neki novi tekst.
——————————————————————————————————————————————————-
[1] O problemu raspodele, kao jednom od najvažnijih uzroka krize, pisao sam u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/.
http://nkatic.wordpress.com/2010/08/29/sta-bi-danas-rekao-kejnz/