Strane investitorke

Док сам недељама укуцавао податке о броју становника у око 4,8 хиљада насеља у Србији, како из књиге пописа за 2002 годину по насељима, тако и са википедије, где је стајала и национална припадност, приметио сам правилност у погледу динамике пропадања села и етничког састава: уколико је село етнички у потпуности насељено Србима брже ће нестати у односу на село које има бар једну припадницу друге националности (Хрватска, Руска, Украјинска, Мађарска, Чешка…). Ову правилност ћу морати да докажем једнако досадним новим укуцавањем етничке структуре по насељима у Србија-Југ.

Док сам о овоме размишљао укуцавајући свако ново насеље/село и гледао имали једног или више припадника (припадница) друге националности, присећао сам се сцене из филма „Село без жене“ када Албанка, удата за Србина са којим има децу, објашњава тројици браће да њене сестре неће доћи да се удају за њих у руину од куће, већ да прво морају да направе свако своју нову кућу.

Пратећи кризу у Украјини кренуо сам да читам руске портале где сам негде прочитао да је формирана организација за довођење Рускиња да се удају у српска села. Никако да нађем времена да потражим контакт телефоне, а како бих оженио брата из Драгоцвета поред Јагодине. Писало је и да је ДМП испред ове општине потписао споразум о сарадњи.

Све ово мешање података са мислима довело ме је до једне идеје: зашто не бисмо стимулисали стране инвеститорке да се населе у српским селима?

Субвенција би могла да износио око 20 хиљада евра (произвољно наводим), у чему би се део односио на куповину и адаптацију напуштене куће и у помоћ у једнодневној регистрацији фирме за трговину (сеоска продавница или кафана), и у обртним средствима. За 2.000 оваквих инвеститорки то би био трошак од 40 милиона евра, што је само десети део уштеде око које су једногласни домаћи економисти, ММФ, Светска банка и остало јавно мњење. Ако би се негде још мало уштедело, толико би могло да се понуди заинтересованим страним инвеститоркама.

Уколико не би било могуће из републичког буџета, ту су општинске касе. А ове касице прасице су препуне новца. Свака општина изврши ребаланс буџета, и крене у откуп напуштених кућа, њихову адаптацију и понуди новац страним инвеститоркама.

Можда би најјефтиније решење било да се преко јавног сервиса апелује на грађане преосталих села, тј. „осталих насеља“ да сами и сви заједно уреде по једну кућу коју би поклонили потенцијалној снајци и обавезали се да би попили барем по два пива или сокића недељно како би промет у кафани или продавници био известан.

За право сам идиот и не знам је ли би било кршење Устава Републике Србије уколико би се поставила старосна граница за инвеститорке од 35 година, а још и да нису удате.

А због те једнакоправности можда би требало омогућити и домаћим инвеститоркама да аплицирају. Само, нисам сигуран да би домаће инвеститорке довеле до жељеног демографског ефекта.

 

П.С. У књизи „Демографска кретања и карактеристике становништва Југославије према националној структури“ Центар за демографска истраживања из 1978 на страни 31 дати су подаци о наталитету по нацијама и републикама. Срби и Хрвати су били Панде у сопственим републикама, али су у БиХ имали наталитет као Муслимани, а на Косову и Метохији као Албанци.