Miša Ivanović: ALTERNATIVE

Pri postojanju transakcionih troškova, ne možemo dostići paraoptimalno stanje, uvek će nastajati ravnoteže koje će biti daleke
od optimalnih, ali znajući za to mi stalno imamo mogućnost da sistem u budućnosti dovedemo što bliže optimumu.

Ronald Couse nam je objasnio i postojanje spoljnih efekata. Efekti koji utiču na ugovor nezavisno od želja ugovornih strana i
teksta ugovora. Lep primer je stara devizna štednja. Uložili ste novac u banku (sklopili ugovor), a onda došlo do raspada zemlje i vi ostali bez para. Do raspada je došlo bez uticaja ugovornih strana ali je uticao na ugovor koji su strane sklopile. Kada god sklopite neki ugovor uvek postoje spoljni faktori koji mogu uticati na njega, bilo pozitivno bilo negativno.

Couse je dao jedan lep primer: fabrika dimi i stanovništvo u okolini kašlje, imamo mnogo mogućnosti delovanja. Kazniti
fabriku i te  pare dati stanovništvu, dati deo akcija fabrike stanovništvu, pa nek ono samo odlučuje šta da radi, ostaviti stvari kakve jesu, ima još masa mogućnosti, ali šta god da uradimo mi problem nećemo rešiti. Dokle god fabrika radi stanovništvo će kašljati maker dobijalo novčanu kompenzaciju, problem nećemo rešiti samo ćemo troškove prebacivati na jednu ili drugu stranu. Zato moramo da vidimo koje će rešenje dati najmanji negativni efekat.

A sada o onome što se smatra samim svetim: o vlasništvu.

Imamo četiri vrste vlasništva, a prvo ću o onom objašnjenim tek pre 15 godina.

1. Ničije vlasništvo. Imamo masu proizvoda koji formalno nekom pripadaju ali se u stvari nalaze u režimu slobodnog dostupa. Klupa u parku, formalno pripada gradu ali svako može da sedne na nju, može da nacrta nešto na njoj. Ili kompjuterski program, dali majkrosoft zna ko sve poseduje njegove programe? Za mene sigurno ne zna. Kada su troškovi zaštite imovine veći od vrednosti imovine ona onda postaje svakom dostupna. Ne može gradska vlast da stavi čuvara pored svake klupe niti majkrosoft može prekontrolisati svaki kompjuter, troškovi bi daleko prevazilazili vrednost imovine. Samo ovaj vid vlasništva ima i svoje nedostatke: ako majkrosoft ne bude zarađivao na svojim programima prestaće da ih proizvodi, ako producenti filma ne zarade na filmu prestaće da snimaju, ako RTS ne skupi pretplatu prestaće da emituje, na kraju će sve ovo neko morati da plati, a znamo i ko, svi mi kroz državni budžet. Međutim ničije vlasništvo je dovelo do jednog fenomena: Plati posle upotrebe! Pisac Stiven King je počeo da izdaje knjige na netu, napiše glavu i kaže pošaljite mi onoliko para koliko smatrate da treba, ako budem zadovoljan nastaviću da pišem, knjige mu izlaze već godinama. U Rusiji je dve godine trajao eksperiment, polazilo se od toga da prosečan građanin ne ume da proceni umetničku vrednost filma. Nisi plaćao kartu ali bi posle filma dobijao koverat sa novcem, ako ti se film svideo stavljao bi 50 rubalja, ako ne onda uzmeš toliko. Na kraju je rejting filmova bio potpuno drugačiji od očekivanog, a neki su doneli veliku zaradu. Iako je ničija imovina tek nedavno objašnjena, neki ekonomisti misle da je ona put kojim treba ići.
2. Državno vlasništvo, tu je teško odrediti ko je vlasnik, dali je to vlada ili svi građani ko donosi odluke i kako se raspoređuju resursi. Institucionalna ekonomija polazi od toga da  su firme, država, banke…, samo fikcija da je cela ekonomija ustvari samo uzajamno dejstvo ljudi. Ne mogu dve firme da pregovaraju to rade predstavnici tih firmi, a kao što znamo oni su ograničeno racionalni i skloni oportunom ponašanju. Međudržavni sporazumi ne zavise od dršave nego od konkretnih ljudi koji su ih pisali.  U nekim slučajevima, nominalno državno vlasništvo je samo skriveni vid privatnog vlasništva, arapski šeikati su najbolji primer, nominalno je država vlasnik nafte, de facto to su vladari tih država. Kriza 2008me je pokazala mobilizacijsku sposobnost države, samo su one mogle da spreče totalni slom. Počele su da daju beskamatne i kredite bez garancije, ko će ti dati takav kredit? Samo država. U Engleskoj još uvek nemaš privatnu banku tada su sve postale državne. Kada je bilo potrebno delovati brzo i angašovati velika sredstva naglo je ojačao državni sektor. On to postiže kroz meka budžetna ograničenja, lako se štampa novi novac, ali onda nema visoke efikasnosti privrede. Državno vlasništvo obično ide sledećim putem: mobilizacija resursa, brzo dostizanje ciljeva, onda smanjenje efikasnosti i smanjenje resursa. Državno vlasništvo nema svog realnog titular, svi su samo agenti, a oni se često vode ličnim interesima, takođe ono ima i mnogo nivoa upravljanja gde se informacije gube ili menjaju značenje. Douglass North je
   opovrgao klasičnu i neoklasičnu ekonomsku školu, dokazavši na primeru Staljinskog SSSRa, da državno vlasništvo može donositi naučni napredak. Postoji i institut  ideologije, dok je ideologija široko prihvaćena u narodu ostvaruje se ogroman napredak nauke, a kad počne da se rasplinjuje ideologija razvoj staje Efikasnost državnog vlasništva pre svega zavisi od socijalnog kapitala, ono daje različite rezultate u Švedskoj i Norveškoj od rezultatu koje daje u Srbiji ili Bugarskoj .Prednosti državnog vlasništva, mobilizaciona sposobnost, mane neefikasnost.
3. Privatno vlasništvo iako se najviše istraživala privatna svojina ona nam je donela i neka iznenađenja. Početkom 50-tih većina ekonomista je smatrala da će krajem veka preovlađivati državno vlasništvo, osim jednog Friedrich von Hayek, on je tvrdio da privatnik poseduje skrivena znanja koja ga čine efikasnijim od drugih oblika vlasništva. Seljak u proleće zna gde se skuplja voda, sa koje strane treba kopati, kada treba sejati…on ima skrivena znanja koje neko drugi koji bi pokušao da radi na tom polju nema, zato bi i rezultati bili različiti. Privatni vlasnik će biti efikasniji jer poseduje skrivena znanja u poslu kojim se bavi. On i ne mora da bude svestan tih znanja, on ima iskustvo. Kao što vidimo Hayek je bio u pravu.

Drugo iznenađenje je proisteklo iz privatizacije koja je počela početkom 90tih (kod nas 2000tih). Većina ekonomista je smatrala da će privatno vlasništvo biti mnogo efikasnije od državnog i da će već krajem 90tih dovesti do brzog ekonomskog razvoja. Hernando de Soto je rekao da se to neće desiti i kao što vidimo bio je u pravu.  Objasnio je da države koje vrše privatizaciju nemaju ni institucije koje to mogu da izvedu, a da stanovništvo nema kapital kojim bi moglo da učestvuje u privatizaciji, da će se privatizacija svesti na podelu aktiva licima bliskim vlasti i da ga ona neće efikasno koristiti, a zbog niskih transakcionih troškova sticanja aktiva oni neće prelaziti u ruke efikasnijih subjekata. Već sam objašnjavao da ono što je optimalno za vlasnika
ne mora da bude optimalno i za društvo.

To je objasnio na istraživanju koje je sproveo u zemljama u razvoju. Pokušao je da utvrdi koliko kapitala ima u zemljama u razvoju tako što su posmatrali kapital koji i pored nelegalnog porekla ne možeš skriti, nekretnine. Utvrdili su da postoji oko 15 triliona dolara kapitala, a on ne daje nikakve ekonomske efekte. Problem je što je to uglavnom nelegalan kapital, a on ne može dovesti do multiplikacije kapitala. Takođe je taj kapital nastao iz nelegalnog biznisa, a takav biznis ne možeš prodati, ne možeš ga predati  u nasleđe. Na našim primerima je najbolje videti: probajte da nelegalizovani objekat ponudite banci kao hipoteku, niko je neće prihvatiti. Teško da će neko pristati i da kupi takav objekat , a cena će sigurno biti značajno niža od sličnog
legalnog.

Privatni kapital je i najskuplji oblik kapitala, zahteva visoke transakcione troškove, opisivanjem imovine, registraciju, katastar, čuvanje…, privatna svojina ne može dati efekat ako nema izgrađenih institucija.

4.  Komunalno vlasništvo (društveno): Ovo je prvi oblik vlasništva koji se pojavio, celo pleme je lovilo mamuta i svi bi učestvovali u raspodeli. Komunalno vlasništvo se sreće u svim epohama, jeftino je za vlasnike i ne traži razvijene institute da bi bilo efikasno. Ono može da da ozbiljne ekonomske rezultate ali kao i drugi oblici vlasništva ima  nedostatke, a to je raspodela
rezultata rada.

Raspodela svim a jednako će vremenom dovesti do niske produktivnosti, svi će očekivati da neko drugi obavi posao. Neefikasnost ovakve raspodele se najbolje vidi u kolhozima u SSSRu.

Raspodela prema radu: dovodi do visoke produktivnosti, ali i do prekomernog raubovanja osnovnih sredstava i niske stope amortizacije jer sve ode u raspodelu. U vreme reformi u SSSRu jedno vreme je kolhozima bilo dozvoljeno da prekoplansku proizvodnju prodaju na pijacama. Produktivnost je naglo skočila, ali u srednjoj aziji, na poljima, otetim od pustinje, i navodnjavanim, prekomerno raubovanje zemljišta je dovelo da je već za četiri godine polja postanu neupotrebljiva, previse navodnjavanja je zasolilo zemlju toliko da su polja i danas neupotrebljiva.

Raspodela prema dogovoru: Najbolji primer smo mi, kada je kolektiv raznorodan, od čistačice do direktora, svi su na kraju nezadovoljni svojom platom i misle da su dobili manje nego što rade. Ovo je dovelo do niske produktivnosti , raubovanju osnovnih sredstava, jer je u raspodelu odlazilo previše sredstava.

Koji je oblik svojine najbolji?

Nema najboljeg svi imaju svoje prednosti i mane, i svakom su potrebni određeni uslovi da bi bio efikasan. Privatna imovina neće biti efikasna bez izgrađenih institute, kao što i državna nije efikasna bez organa kontrole i koordinacije. Kriza 2008me nam je još jednom pokazala da se ne sme robovati predrasudama i da je promena vrste vlasništva bila najintenzivnija baš u zemljama koje se smatraju bastionom privatnog vlasništva.

 

Douglass  North: http://en.wikipedia.org/wiki/Douglass_North

Friedrich hayek: http://en.wikipedia.org/wiki/Friedrich_Hayek

Hernando de Soto: http://en.wikipedia.org/wiki/Hernando_de_Soto_Polar