Prihodi po stanovniku od poljoprivrede, plata i penzija u 2013 godini

Текст који следи се може пре сматрати неозбиљним, него озбиљним аналитичким радом. Овде смо пошли од веома грубих претпоставки у погледу пољопривреде како би смо некако упоредили општине према куповној снази становништва, а да то буде што ближе стварности. Уколико се служимо само подацима о платама и пензијама можемо анализирати податке по областима Србије. Не можемо по општинама зато што Фонд ПИО у месечном билтену такве податке не објављује.

Стога су овде коришћене следеће претпоставке:

–         На основу података из пописа пољопривреде по општинама претпостављени су приходи од земље и од сточарства и на основу 8 пописних података (оранице, воћњаци, виногради, ливаде, говеда, свиње, овце и живина) и претпостављених прихода по податку расподељена је новостворена вредност пољопривреде у износу
од 335 милијарди динара. Она је већа, али узмимо да је остатак искоришћен за инвестиције. Претпоставке су изузетно грубе јер је земљиште, као и стока, различитог квалитета по различитим деловима Србије, а овде се претпоставља да дају исти материјални резултат;

–         Фонд пензија је расподељен по општинама на основу удела општина у обласној запослености. Значи, не узима у обзир стварне пензионере и просечне пензије (које немамо), а због чега би за пондере требало да узмемо структуру
запослених из средине 90-тих година прошлог века, већ „додељује“ пензионе фондове општинама како би се имао икакав податак.

Процењени фонд зарада износио је 910 милијарди динара у 2013 години, а пензија 483 милијарде динара чему смо додали претпостављених 335 милијарди динара од пољопривреде. Пољопривреда се овде највећим делом састоји из натуралне потрошње породичних газдинстава, али и таква потрошња треба да има свој новчани израз. Сељак без много пара може да поједе пет пута више меса од радника који од своје плате може само да сања порцију са парченцетом меса.

Подаци са процењеним доприносом пољопривреде по општинама, а израчунати на основу 8 података из пописа пољопривреде и претпостављених примања од њих изокрећу скоро у потпуности слику материјалног стања становништва наглавачке у односу на ону која се добија на основу примања од плата и пензија. Не могу у потпуности јер Београд и Нови Сад, упркос минималном значају пољопривреде и даље задржавају статус највећих примања по становнику. Мада та примања нисмо кориговали наниже за много веће трошкове живота у односу на мале руралне средине.

У Србији од зарада становништво има скоро три пута више у односу на претпостављене приходе од пољопривреде. Разлика је 575 милијарди динара. Међутим, у тој разлици је Београд са 353 милијарде динара и Нови Сад са 79 милијарди динара па је по њиховом одбитку разлика у корист зарада само 147 милијарди динара. Још 16 градова је довољно да у потпуности објасни овај вишак зарада у односу на пољопривреду, а то даље значи да је у 127 општина узетих заједно исти приход од зарада и од пољопривреде.

У 75 општина у Србији претпостављени приходи од пољопривреде су већи до прихода од зарада док су у 70, укључујући Београд и Нови Сад, не и општине у њима, већи приходи од зарада. Када платама додамо и пензије долазимо до податка да је чак у 44 општине приход од пољопривреде већи од збира прихода од плата и пензија!
При томе постоји не баш превише јака негативна корелација (-0,47) између величине општина-градова мерених бројем становника и релативног значаја пољопривреде за укупна примања. Међу ових 44 општина са већим приходима од
пољопривреде само Петровац на Млави има више од 30 хиљада становника (тачније, имао је у време пописа 31.259, а сада се ближи тој цифри са тенденцијом да је никад не превазиђе). Шест општина је имало више него дупло веће процењене приходе од пољопривреде од збира плата и пензија и то су: Осечина, Кнић, Мионица, Богатић, Рековац и Опово.

Вратимо се укупним подацима. Од пољопривреде, зарада и пензија је у 2013 години по становнику месечни приход износио 20.030 динара, у чему од пољопривреде 3.884, од зарада 10.549 и од пензија 5.598 динара. Београд (27.374 динара) и Нови Сад (27.250) су били далеко изнад просека за Србију, где је Војводина без Новог Сада имала 18.840 динара, Шумадија и Западна Србија 17.237 а Јужна и Источна Србија 16.057 динара. Мала разлика између Војводине и Србија-Југ је последица претпоставке о истим приходима од земље и од стоке независно од квалитета и једног и другог. Можда је, на пример, домаће прасе укусније у Шумадији, али товљено у Војводини је материјално исплативије, а ми се овде бавимо материјализмом а не кулинарством.

Интересантно је да четири сиромашне општине са малим бројем становника имају веће приходе по становнику од Београда и Новог Сада и то су: Житиште, Пландиште, Црна Трава и Гаџин Хан. Прве две су познате по живинарским фармама, Гаџин Хан по сточарству док Црна Трава избија у врх због 705 запослених при само 1.663 становника, па
јој пољопривреда и није потребна. Пет најсиромашнијих општина у Србији, са мање од 10 хиљада динара по становнику, су: Прешево (5,7 хиљада динара), Дољевац (7), Бујановац (8,2), Сремски Карловци (!) (8,4) и Мали Зворник (9,3 хиљаде).

При дну листе налазе се Нови Пазар, са 10,3 хиљаде динара по становнику, и Лесковац са 12,7 хиљада, што огољава урбану сиротињу и указује да је много већи проблем сиромаштво у већим урбаним срединама него у мањим општинама са интензивном пољопривредом.

Мени су, без икаквих очекивања пред уношење претпоставки, резултати веома интересантни и више отварају нека нова питања него што дају одговоре. На пример, Рековац сматрам једном од најсиромашнијих општина док је Јагодина ипак урбано место са трговином, администрацијом и станим инвеститорима. За Рековац су „излетели“ подаци да има 20.935 динара по становнику, а Јагодина 17.176 динара. Ова разлика је последица 14.395 динара од пољопривреде у Рековцу према 2.847 у Јагодини, јер Јагодина има више од зарада (8.875 према 3.876 динара) и од пензија (5.454 према 2.664 динара). Мионица (22.939) има скоро исте приходе по становнику месечно као и Ваљево (23.851) услед много већих процењених прихода од пољопривреде иако Ваљево има веће приходе од плата и пензија.

Улазне претпоставке о приходима од пољопривреде могу се мењати како би се израчунати показатељи што више приближили стварности.

Овде су коришћене следеће претпоставке:

Приход по хектару оранице и баште је 45 хиљада динара, од воћњака 440 хиљада, винограда 660 хиљада (можда је ова претпоставка „подигла“ Рековац у односу на Јагодину), ливада и пашњака 12, говеда 75, свиња 7,5 хиљада, оваца 10 хиљада, и од живине 700 динара по грлу. Пољопривреду још чине и, у ширем смислу, рибарство и шумарство, али и низ других животиња и прихода од рада, тако да су ове претпоставке биле неопходне да би се направио кључ по коме ће се 3 милијарде евра расподелити по општинама, те и већи приходи од реалних садрже у себи и друге приходе који нису обухваћени. На пример, 12 хиљада динара од ливада и пашњака не значи да се толико њима зарађује, али се штеди на куповини сточне хране, па ако се од стоке може више зарадити у равничарским крајевима она у себи садржи и веће трошкове у односу на типично сточарске брдске крајеве.

Пошто су ми израчунати подаци побудили сумњу узео сам Статистички годишњак Југославије за 1991. годину како бих видео структуру народног дохотка по општинама. Од 159 општина 40 је имало већи удео пољопривреде од 50% у народном дохотку, а 65 општина је имало већу вредност народног дохотка пољопривреде од индустрије. Пад индустријске производње при стагнацији пољопривредне значио је повећавање релативног значаја пољопривреде за дохотке и потрошњу становништва. То онда имплицира да је стандард већине грађана много осетљивији на промене цена примарних производа на међународном тржишту, и на откупне цене пољопривредних производа, него на промене у броју запослених и просечних зарада.