Мрзи ме да вадим податке колико се количински ког воћа производи годишње, колика је количина и вредност извоза и ранг Србије у свету по производима, али је чињеница да са само 2,2 ара под воћњацима по глави становника имамо извоз који је у 2013. години премашио пола милијардe евра или по 70 евра по глави становника. Сад, ако ми немамо пара ни леба да једемо, па нам воће и његове прерађевине дођу као мисаона именица и празнични лускуз, светско тржиште за пласман воћа је огромно и за наше произвођаче нема ограничења, осим у погледу квалитета, стандарда, саобраћаја и сличних фактора. Значи, са 220 квадратних метара грешне српске територије, то јест земље, роди толико воћа да се и ми мало огребемо, да је могуће бити у врху светског извоза код низа производа сем малина. Поставља се логичко питање: колика би била вредност извоза када би уместо по 2 ара било по 4 или 8 ара под воћем? Сигурно много више него 2 или 4 пута већа вредност извоза јер ми том увећаном роду не би стигли ни да приђемо да га омиришемо. Под воћњацима је у Србији само 4,6% укупног коришћеног пољопривредног земљишта па је могуће повећати површину за ову намену и две и четири пута.
У Београдском региону је под воћњацима 12.217 хектара и само је већа површина у Златиборској (19.488), Колубарској (13.033) и Моравичкој (12.383) области. Највећа површина под воћњацима, посматрано по општинама, је у Гроцкој у износу од 7.608 хектара, што је мени изазвало сумњу па сам се послужио са гуглмапсом како бих истражио да ли је ово могуће. Није било потребно много секунди а да бих уочио плантаже ПКБ-а између Болеча, Ритопека и Заклопаче и прве пролетње дане ћу искористити да тамо одем и уживам у мирисима. То ми се може, ако већ не могу нешто више и корисније.
Након Гроцке следе Ваљево (5.361 хектар), Прокупље (4.544), Смедерево (4.396) и Чачак (4.015), а међу 51 општина са више од хиљаду хектара под воћњацима само су две у Београду (и Младеновац), и три у Војводини (Суботица, Инђија и Ириг). Мање од 50 хектара воћњака, не рачунајући три централне општине у Београду) имају Прешево (49), Бачки Петровац (46), Мали Иђош (43), Црна Трава (43), Опово (27), Земун (21), Раковица (17) и Нови Београд (6 хектара).
Када се воћарске површине ставе у однос са бројем становника највише воћњака имају Осечина (30 ари), Блаце (23), Косјерић (19), Брус (18) и Ариље (17), и по овом показатељу међу првих 50 општина 46 је из Србија-Југ, и по две су из Војводине и Београда.
Када се воћњаци ставе у однос са бројем газдинстава, а ту пољопривредна предузећа битно утичу на просечне податке, највише површина под воћњацима по газдинству имају Гроцка (188 ари), Осечина (104), Блаце (84), Прокупље (82) и Ириг (80 ари). Више од пола хектара по газдинству има 21 општинa.
Kao sto sam i rekao i ono sto govorim od prvog dana ovdje,
POTRAZNJA je beskonacna sto se tice Srbije u svijetu i problem je u proizvodnji!
Ima onih koji jos uvijek koji govore da Srbija nemoze da napuni jedan super-market u Moskvi. Pa nemoze zbog ljudi kao sto su ONI ali uvijek ubace kako trebaju ceste i aerodromi.
Uvijek ista prica internet-ratnika koji na sve odgovaraju cinizmom, pljuvanjem i protu pitanjem a nemaju zapravo resenja al uvijek napomenu infrastrukturu.
Zakljucak, spas za Srbiju da placa svoje racune u eurima i dolarima je izvoz a on je u izvozu poljoprivrednih proizvoda.