Rezultati petooktobarske partijske evolucije i privredne revolucije

Подаци о запосленима по делатностима у месечној временској серији коју имам захваљујући љубазности запослених у РЗС-у, и подаци о броју запослених из 2000. године се разликују по методолошком обухвату, шта обухвата сада државну управу и обавезно социјално осигурање, и шта је тада представљало друштвено политичке заједнице (на пример коморски систем је тада био у ДПО а сада је ван ДУ и ООСО). Слично је вероватно и случај у разликовању података код броја запослених у некада индустрији, рударству и електропривреди и сада у прерађивачкој индустрији, вађењу руда и снабдевању електричном енергијом, топлом водом и грејањем.

Према месечним подацима о запослености по делатностима број запослених у државној управи и ООСО повећан је са 62.012 лица у 2000 години на 74,556 лица у марту 2013 године. Значи за 12.544 лица НЕТО, јер је БРУТО пораст разлика између оних који су одлазили у пензију и били су аполитични, и оних нових који су долазили, а партијска књижица им је била улазница за радно место. Овај БРУТО можемо грубо процењивати на 20 до 50 хиљада лица, и онда се поставља питање колико људи у Србији ради за државу у односу на број оних који раде за партије. Ово питање се  може  проширити и на запослене у здравству, образовању, јавним предузећима и институцијама… Нормално би било да је народ старији од државе, а држава од партија. Али у Србији је наопако па су партије старије од државе, а народ је неми сведок сопственог уништења.

Према овим неупоредивим подацима на основу саопштења о броју запослених у ДПО из 2000. и садашњим о запосленима у државној управи и ООСО, смањен је број запослених у Србији за 5,4%, са 78.835 на 74.556 лица. И он је највише смањен  Војводини, која као напредна увек жури са реформама, за 9% (са 19.447 на 17.695 лица), затим у Београду за 7% (са 28.109 на 26.144), и у Србији-Југ за 4,7% (са 32.230 на 30.717 лица).

Посматрано по областима њих шест у Србија-Југ је имало пораст броја запослених, док је највећи пад, за 35% имала Мачванска област. Нишавска област је имала највећи релативан пораст за 15,2% (са 3.147 на 3.625 лица).

И док је Војводина реформски оријентисан регион, њен административни центар Нови Сад баш и није, јер је у њему повећан број запослених за 7,9% (са 4.816 на 5.196 лица). У оваквом статистичком поређењу баба и жаба 37 општина је имало раст броја запослених у ДПО-ДУ, две су имале исти број (Жабаљ 138 и Лапово 28 која има најмањи број запослених у овој услужној делатности), а 121 је имала смањење.

На врху и дну листе се налазе општине у Београду, а услед промене статуса из савезне у републичку државну управу, стихијског пражњења зграда од запослених (СИВ), и планске изградње или рентирања нових објеката.

Највећи раст броја запослених у ДПО-ДУ имале су у Београду општине Вождовац, Гроцка, Врачар, Савски Венац, Раковица и Звездара, а смањење Палилула, Обреновац, Чукарица, Нови Београд и Земун.

Србија-Југ се одликује неумереношћу, за разлику од општина у Војводини, па је већина њених општина и на врху и дну листе.

Највећи релативан раст броја запослених имале су следеће општине-градови:

–         Пландиште (са 69 на 120 лица)

–         Прокупље (са 478 на 819)

–         Нови Пазар (510-873)

–         Медвеђа (93-146)

–         Смедерево (625-882)

–         Пожега (209-289)

–         Врање (715-983)

–         Ниш (2.322-3095)

–         Параћин (394-489)

–         Крагујевац (1734-2139)

Највеће релативно смањење броја запослених имали су:

–         Алибунар (182-46)

–         Баточина (122-44)

–         Топола (203-84)

–         Бајина Башта (202-90)

–         Бела Црква (150-67)

–         Мајданпек (292-135)

–         Лучани (156-73)

–         Сурдулица (212-100)

–         Ариље (125-62)

–         Бољевац (151-77).

Овај процес еволуције након 5. октобра прошао је релативно неприметно у односу на привредну револуцију која је стотине хиљада људи оставила без материјалне егзистенције, без елементарног достојанства и без којечега.

А револуција у привредном уништавању је била лака и могућа јер су све партије ишле логиком само да „нашима“ буде боље, без да се и једног тренутка доводе у питање „реформе“ и процеси које су други наметали. Ти „други“ су били
међународни консултанти, међународне институције, владина и невладина помоћ и пут у светлу будућност у коме се не броје жртве које уз пут остају. Сад окривити друге би било најлакше, а криве су и политичке партије којима је било драже зрнце власти од препуног силоса, па је силос испражњен, а крив је и народ јер се није бунио, већ је допустио да буде у силосу као безлично зрневље уместо да се заштити… Има једна сцена у Професионалцу где познати глумац описује Милошевића и народ користећи се клозетским изразима…

А жртве су били радници. Сељаци су жртвовани још 1945 и пре тога, током Другог светског рата, и све до санкција УН и других видљивих и невидљивих санкција. Од 5 октобра жртве су били радници.

Број радника у производним делатностима, а ту убрајамо запослене у индустрији, пољопривредним предузећима и у грађевинарству смањен је за 365.073 лица или за 45,2%, са 807.166 на 442.093 запослена. Апсолутне и релативне цифре су још неповољније јер је у међувремену у запослене додат и број у малим предузећима који се није садржао у подацима из 2000 године.

Највише је овом револуцијом погођена Србија-Југ, у складу са исказом „што јужније то тужније“, јер је у њему број запослених смањен за 52,8%, за 230.307 лица, са 436.265 на 205.958 лица.

Следи Војводина где је број запослених у производним делатностима смањен за 43,4%, са 229,215 на 129.799 лица, а најмање је био погођен Београд, где је број производних радника смањен само за четвртину. Са 141.686 на 106.336 запослених. Тако је Београд, осим светски брендираног пољопривредног подручја понео и титулу радничког центра Србије, а све оне услужне делатности где му је удео у укупној запослености између 50 и 90 процената не вреди помињати.

Посматрано по областима у 13 је смањен број производних радника за више од 50%, при чему су три области из Војводине, а 10 из Србија-Југ. Најгоре су страдале Зајечарска област (смањење броја запослених са 17.562 на 6.181), Јабланичка (22.875-8.601), и Нишавска (са 39.273 на 15.739).

Раст броја производних радника имало је 13 општина у Србији, међу којима је само једна (Стара Пазова) из Војводине, пет је из Београда (Врачар, Сопот, Вождовац, Нови Београд и Гроцка), а седам је из Србија-Југ (Црна Трава, Ариље, Мерошина, Врњачка Бања, Владимирци, Рача и Кладово).

Много интересантних прича могло би да се напише уколико би повезали податке о запослености по градовима са подацима о пропадању бивших великих предузећа, и са подацима о расту богатства њихових директора или повезаних фирми. Једном сам ја то пробао и не поновило се. Од тада ме имена људи и фирми више не интересују.

И без личног богаћења социјалистичких директора постојали су и други разлози за различиту динамику пропадања по градовима, попут претежне оријентације фирми, на домаће или страно тржиште, величине и броја фирми, морално-политичке подобности директора и слично.

Попут разлике између Јагодине и Параћина, а где је наравоученије било да не треба све јабуке турати у исту корпу, постоји разлика између Ниша и Новог Сада. Ниш је имао две џиновске извозно-оријентисане компаније (ЕИ Ниш и МИН), док се за Нови Сад не сећам ни једног имена. Ову партијску еволуцију и привредну револуцију Ниш је дочекао са 30.425 радника, а Нови Сад са 28.952, да би у марту 2013. године у Нишу претекло још 12.044 радника док је у Новом Саду било још увек пристојних 25.248. Ниш је смањио број запослених за 60,4%, а Нови Сад за скромних 12,8%.

Најгоре су релативно страдале мале општине за које се у Србији сазна да постоје преко јавног и приватног медијског сервиса само ако се у њима догоди неки монструозни злочин. То су:

–         Бојник (смањење броја производних радника са 878 на 77)

–         Лебане (2.801 на 284)

–         Димитровград (2.296-289)

–         Чока (2.554-460)

–         Нова Варош (3.202-634)

–         Гаџин Хан (1.385-298)

–         Крупањ (1.667-366)

–         Владичин Хан (3.570-804)

–         Бела Црква (1.938-450)

–         Босилеград (964-234)

–         Петровац на Млави (1.238-308)

У овим општинама број производних радника је смањен за више од три четвртине, а смањење веће од 50% имало је 80 општина. Мање смањење од 50% имало је 67 општина а тринаест именованих је повећало број запослених.

И тако, овде би смо могли да развијамо теорије завере, глупости, похлепе, несрећних околности, али ја за то немам времена, већ као бата Милашин волим само да константујем.