Manastirski umesto paradajz turizma: kako sa 800 evra obići 90 manastira u Srbiji

Ближи се крај 2013. године и ја са члановима породице водим озбиљнију расправу о буџету од Народне Скупштине. Своде се рачуни колико је и на шта новца потрошено, и планира се потрошња за идућу годину. Ја бих лако био прегласан, а предлог буџета одбијен, да се не служим политичком манипулацијом. Уколико не могу да убедим најјачу опозицију да прихвати буџет, јер ме оптужује да сам и њу и будућност наше деце доживотно и непотребно презадужио, приступам лажним обећањима како бих једног члана парламента добио за подршку, а другог макар пасивизирао у противљењу. То ћу моћи да чиним још пар година док ми они сопствене захтеве не ставе на прво место, а мене гурну у „романтику“, како сам ја своју мајку учио да живи без новца.

Елем, да кренем да научим да шоферирам добио сам жељу када сам са пет познатих и по 18 до 38 година од мене старијих јавних личности, у октобру 2011, свратио на Опленац како би видели Краљевске винограде. Тада сам помислио колико лепих тренутака ускраћујем члановима парламента јер немам положену вожњу. У јулу 2012 године сам положио, месец дана раније купио голфа четворку, и кренуо да испуним своје жеље. Прво сам главној опозиционој снази показао Опленац, а како бих јој одагнао сумње откуд тај преокрет у мени. Уследили су Вршац (манастир Месић),
Царска Бара и још пар дестинација у 2012 години.

У 2013 години смо обишли још 22 манастира, а то нам није била намера, већ се само наметнуло јер су све природне лепоте и нетакнута природа са њима повезане. Да би мање пута били паљени морали су да буду лоцирани на местима удаљеним од друмова, баш као што су и српска села била високо у планинама, што даље од Турака и других сила које су уз и низ Мораву пролазиле.

Када сам већ кренуо у ове обиласке спонтано се наметнула историја као тема: колико су пута паљени, ко их је и када палио (прича се да је Еми петица запалила Хиландар како би међу монасима препознала и неког ратног злочинца)… На пример, да ли су усташе успеле да запале баш све манастире у Срему, Хрватској и Босни и Херцеговини, као што су хрватски домољуби минирали манастире 1995 године када је локално становништво напуштало вишевековна огњишта? Али, овом и сличним темама бавићу се другом приликом.

Испод текста је мој прорачун новца који ми је неопходан да у 2014 години обиђем 90 манастира. На списку нису они где сам био, као и још око 60 у Централној Србији и на Косову и Метохији. Када будем завршио са свих око 165 манастира у Србији (тачан број зависи од статуса, да ли је активан, у обнови, напуштен…) фокусираћу се на Црну Гору, Босну и Херцеговину, Хрватску и Македонију. Ако, наравно, доживим.

У наслову текста поменут је Парадајз туризам. Ја сам његов поносни припадник. На море у просеку идемо сваке друге године, а максимални трошак је око 800 евра, у томе око 350 за закуп апартмана, око 200 за превоз и још око 250 за храну и сличне потребе. Потрошња би могла да буде и већа да нисам презадужио кућни буџет. Али, шта је ту је.

Укупни трошак за обиласке манастира зависи од више фактора, попут потрошње горива, дарежљивости, ноћења, ручкова. Од како сам схватио да ме пређени километар кошта 10 динара, јер са 10 литара пређем 150 километара, а то кошта 1.500РСД, претворио сам се цицију, те ћу радије направити сендвиче него се као човек опустити у ресторану/кафани. Значи, у односу на изложене, трошкови могу бити већи или мањи, што зависи и од дебљине новчаника.

Да би трошкови саобраћаја-горива били нижи пожељно је да се део обилазака спроводи из неког од градова у Централној Србији: из Крагујевца, Ваљева, Крушевца, Чачка или Краљева. Значи, уместо парадајз одласка на крчкање у Грчку, боље је за исте паре у десетак дана обићи Србију из неке од њених централних локација. Ко нема ту могућност, ја му нисам крив, а то повећава вредност трошкова за обилазак истих локација, или смањује број могућих путовања.

Нећу писати о манастирима. Кога они интересују постоје званичне интернет презентације Српске православне цркве, самих манастира, ту су и википедија и други писани извори. Мада је од свих писаних извора можда лепше поразговарати са монасима и монахињама и од њих чути предања, догађаје…