Nakon 22 godine u Srbiji je opet veća vrednost investicija nego u Hrvatskoj

Економска криза прво доводи до пада инвестиционе активности. Њихов пад смањује број запослених, а мања тражња запослених доводи до мањег промета и до још мањих инвестиција. Привредни опоравак почиње када садашњи инвеститори увиде да је даљи пад активности мало вероватан, а да су пословне могућности у будућности боље од данашњих.

Најдубљи пад у светској економији од избијања светске економске кризе имала је југо-источна и јужна Европа. Најдубљи пад БДП-а, увоза, инвестиција, запослености имају Грчка, Кипар, Португалија, Шпанија, Италија, Хрватска, Србија и друге земље у окружењу.

Србија је имала у 2012 години већу вредност инвестиција од Хрватске, по први пут од почетка 90-тих година прошлог века, услед мањег пада вредности инвестиција у односу на предкризни ниво. Пред кризу је инвестициона еуфорија била „подмазана“ вишком новца из банкарског сектора, па је и пуцање инвестиционог балона зависило од брзине његовог раста пре кризе. У односу на 2008 годину, изражено у еврима, вредност инвестиција у основне фондове у Србији смањена је за 23%, са 7.682 на 5.907 милиона евра, у Словенији за 41%, са 10.663 на 6.274 милиона, а у Хрватској чак за 49,4%, са 11.592 на 5.869 милиона евра.

Тако је Србија, услед већег релативног пада вредности инвестиција у Хрватској, након 22 године поново постала већа економија и по овом показатељу (уз вредност робног извоза). Вредност инвестиција у Србији била је 46,6% хрватских у 2006 години, повећала се на 66,3% у 2008, да би премашила 70% у 2010, и 86% у 2011 години. У 2012 години била је већа за 0,66%.

У односу на Словенију, Србија је имала у 2006 години 54,9% вредности словеначких инвестиција, у 2008 години 72%, а у 2012 години 94,1%. На основу ових података можемо претпоставити да је у 2013 години Србија имала већу вредност инвестиција и од Словеније, мање због раста инвестиција у Србији, а више због њиховог пада у Словенији.

При смањивању укупне вредности инвестиција у Хрватској за 49%, само је снабдевање електричном енергијом имало раст вредности инвестиција за 7%. Најмање релативно смањење имале су инвестиције у вађењу руда и камена (-1,3%), а највећи релативан пад имале су инвестиције у стручне, научне и техничке делатности (-73,2%), у грађевинарству (-64,4%), трговини (-59,9%), финансијама (-57,4%), услугама смештаја и исхране (-53,5%), и у прерађивачкој индустрији (-51,6%).

И док је укупна вредност инвестиција у основне фондове била већа само за 0,6% у 2012 години, у Србији у односу на Хрватску, у прерађивачкој индустрији она је била већа чак за 178% (2.045 према 736 милиона евра). У Србији су инвестиције биле веће још у пет делатности и то у: здравству (+50,4%), стручним, научним и техничким делатностима (+42,4%), снабдевању електричном енергијом (+18,9%), пољопривреди (+15,3%), и трговини (+13,1%). Најмању вредност у проценту хрватских инвестиција Србија је имала код пословања некретнинама (само 13,2%), услугама смештаја и исхране (24,2%),код вађења руда и камена (36,5%) и у финансијској делатности (37,8%).

Док су у 2006 години Словенија и Хрватска имале већу вредност инвестиција у прерађивачкој индустрији од Србије, у 2008 години Србија је имала већу вредност од ове две државе појединачно, а у 2012 години је вероватно имала већу вредност него њих две заједно (још нема словеначких података на нивоу делатности).

У односу на 2006 годину Србија је имала највећи пад броја запослених у прерађивачкој индустрији (-29,1%), у односу на Хрватску (-17%) и Словенију (-20,3%). Међутим, тада је Србија имала далеко мање инвестиција по запосленом раднику: 2.387 евра према 5.030 у Хрватској и 7.248 евра у Словенији. У 2012 години у Србији је по запосленом инвестирано 7.062 евра, што је скоро три пута више него у 2006 години, док је у Хрватској инвестирано по 3.574 евра. У Словенији је у 2011 години инвестирано по 7.151 евра по запосленом у прерађивачкој индустрији. Ови подаци указују на могући почетак опоравка запослености у прерађивачкој индустрији Србије, уз пад запослености у Хрватској и стагнацију у Словенији.

Основне поруке ових података могле би бити:

–         Чланство у Европској Унији не гарантује бољи живот у односу на живот ван ње. Напротив, економска ситуација се може погоршавати (или побољшавати) у складу са дејством неких економских фактора, попут нивоа задужености, извозне оријентације…

–         Инвестициона активност, као основа за економски раст, много више зависи од пословних одлука домаћих инвеститора у односу на токове страних директних инвестиција који су веома нестабилни.

Да ли је ових неколико података довољно да се престане са мантрањем о бољитку зависном од прилива страних директних инвестиција и од нашег пута ка ЕУ? Мени сасвим.