Uslovi za poslovanje i Dobošarska ekonomija

Bolji uslovi za poslovanje se kao mantra ponavljaju kada se govori o potencijalima za razvoj srpske ekonomije. Nedostaje drugi izraz iz naslova kako bi se sagledale svetle perspektive koje nastaju sa njihovim poboljšavanjem. Ispričaću svoju priču, iz iskustva.

Srbija je rangirana kao 93. zemlja po uslovima za poslovanje. Već sam pisao o dogmama liberalizma (http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/dogme-liberalizma-lakoca-poslovanja-i-privredni-rast/) kako ovaj rang, ma koliko da je tačan i merljiv, nije ni u kakvoj vezi sa brzinom ekonomskog rasta država. Ima tu i drugih faktora poput veličine tržišta, znanja, ekonomskih politika… Ispred Srbije su na 89. mestu Hrvatska, na 90. Albanija, na 92. Ruska Federacija, a Kina, kao najbrže rastuća ekonomija u istorijski najdužem periodu, je na 96. mestu.

Pred krizu, 2008 godine, Srbija je bila rangirana najbolje u pogledu mogućnosti za dobijanje kredita i prema lakoći obavljanja spoljnotrgovinskih aktivnosti, dok je najlošiji rang, kao i sada imala kod dozvola za gradnju. Dakle, kada se lako mogao dobiti kredit i obaviti spoljnotrgovinska transakcija, sasvim je logično da se ekonomija razvijala po principu zaduži se-uvezi-plasiraj na malenom lokalnom tržištu, a ne po principu saznaj, proizvodi i plasiraj na međunarodnom tržištu.

„Kud svi Turci tu i mali Mujo“ je bila logična investiciona i poslovna praksa pa sam i ja iskoristio ovu lakoću zaduživanja da 2006. godine kupim stan na kredit. Ne samo što sam uspešno upropastio sebe, već sam još uspešnije upropastio svog doživotnog neprijatelja u rovovskom ratu koji se zove brak – suprugu, godinu dana kasnije. Tada sam spoznao svu težinu dužničkog ropstva koja očekuje Srbiju kada se dovoljno dobro zaduži da ostane bez manevarskog prostora za vođenje nezavisne ekonomske, i svake druge politike.

U međuvremenu je Srbija napredovala u pogledu uslova za započinjanje poslovanja, i registraciju vlasništva te je makar u ovim delovima uslova ostvarila napredak – nalazi se među prvih 50 zemalja u ovim segmentima.

Pet godina nakon što sam finansijski preživeo najjači talas ekonomske krize, sve više se zanosim mišlju da promenim profesiju, a kako bi iz bremena dugova i procedura izašao u novu životnu radost. Reklo bi se, kriza četrdesetih godina, pošto još uvek nije u pitanju staračko ludilo. Dakle, krenem ti ja da opipavam teren čime bi se, na sopstvenu radost mogao baviti.

Prva ideja mi je bila da registrujem ugostiteljsku delatnost i da u kafani „Manastirska rakija“ prodajem vina i rakije koje kupujem obilazeći iste. Sad je ova tema oko crkve osetljiva te predlažem onima koji bi oporezovali SPC da odmah spale sve
njene crkve i manastire, makar da jasno pokažu da su gori od Ustaša. Srpska pravoslavna crkva je preživela i Ustaše i Turke, i Šiptare, ali će je izrodi srpskog naroda zasigurno dokusuriti.

Ideju sam odbacio, ma koliko da mi je bila primamljiva, jer većina alkoholnih proizvoda iz manastira nije zvanično registrovana, te bi ovo bila nezakonita aktivnost.

Druga ideja mi je bila da postanem turistički operater za turiste iz Rusije, ali i iz drugih zemalja poznatih prema dobrom cugu svojih žitelja (Nemci, Danci, Šveđani, Norvežani, Finci, Poljaci, Britanci). Znači, ponudim obilazak Srbije u sedam dana a moja „tajna“ zarada bi se nalazila u njihovom „zalivanju“ rakijama u turističkom autobusu tokom puta iz tačke A u tačku B. Hiljadu „nalizanih“ turista koji, za sedam dana, potroše po 100 evra, neto, dalo bi mi zaradu samo na ovoj nelegalnoj raboti po uzoru na film „Ko to tamo peva“ od sto hiljada evra. Bog da me pogleda i razduži od olako uzetih kredita u većem iznosu od procenjene zarade.

Dok sam se bavio prvom i drugom idejom, proučavao sam Zakon o turizmu, a dok sam proučavao zakon razmišljao sam o propisima za uništavanje sopstvene ekonomije.  Siniša Milutinović je već napisao tekst na ovu temu (http://www.makroekonomija.org/0-sinisa-milutinovic/preduzetnicki-duh-u-srbiji-determinacija-i-sloboda1/), ali je potreban mnogo sistematičniji i sveobuhvatniji pristup temi: „Kako je sistematski i sistemski uništena srpska ekonomija“. Za te sisteme i sistematike ja sam glup čovek, pa samo temu delegiram, dok se prisećam uslova od 10 miliona evra za bavljenje bankarskim
poslovima, pa do niza svežih zakona o privatnom obezbeđenju, o obavljanju delatnosti trgovine naftnim derivatima… Šema je ista: uđe velika strana kompanija kroz malenu filijalu u Srbiju, snimi stepen konkurencije i sistemske zakone i preko „međunarodne pomoći“ predloži zakone kojima joj se očisti srpsko tržište od bilo kakve konkurencije. Kada bi britanski Tompson došao u Beograd verovatno bi u novom Zakonu o turizmu stojao uslov da zaposleni moraju da poznaju najmanje 25 stranih jezika. Lako je Tompsonu.

I tako, shvatim ja da nemam para, a da ih je za početak poslovanja potrebno mnogo, i da je njihovo mnoštvo sadržano ne u ceni registracije firme, već u potrebnim uslovima za dobijanje licenci, dozvola…

Ne klonem ja duhom, već nastavim da razmišljam. A što ne bih započeo poljoprivrednu proizvodnju? Preko portala srbija-nekretnine.org dođem do portala doboš.rs, jer se reklamira cenama i do 40% nižim od tržišnih. Od tog trenutka mojoj sreći nema kraja, i ja ću se sa ovim portalom informativno družiti dok sam živ.

Naiđem ja na oglas kako se prodaju parcele pored regionalnog puta Jagodina-Kragujevac po ceni od 15 evra po aru. Za hektar zemlje pored puta potrebno je hiljadu i po evra. Javim se ja prodavcu-banci da se raspitam za ovu moju poslovnu mogućnost, i sačekam dok se snađu čiji je ovo „slučaj“. Da ne pominjem „Balkanskog špijuna“ koji mi se javi sa „jel vam se telefon prisluškuje jer odzvanja“, na šta ja njemu, ma ne brini sluša ih barem desetoro, ali molim vas da mi kažete informaciju koja mi je potrebna. I on mi kaže kako je vlasnik umro, kako je u postupku ostavinska rasprava između sina i ćerke i kako se mogu upisati kao vlasnik ako im ponudim malo više od bankarske cene. Ja tu odustanem, jer shvatim da im je previše to što im je otac umro, još im i ja trebam sa „dobar dan, moje saučešće, kupio bih katastarsku parcelu xyz za 1.550 evra“.

Ovo istraživanje parcela me je dovelo do mračne strane zadužene Srbije (kao da ja prvi nisam požurio da sebe upropastim) koje se jasnije može sagledati ukoliko se ode na internet portal Republičkog geodetskog zavoda.

Статистика катастра непокретности, 8.11.2013

Број парцела: 18.771.004

Број објеката: 4.627.376

■стамбених: 2.010.288

■помоћних: 1.797.250

■осталих: 819.838

Број посебних делова: 917.057

■станова: 778.649

■пословних простора: 78.007

■остало: 60.401

Број терета: 4.244.050

Број хипотека: 1.004.112

Među ovih 1.004.112 hipoteka ja sam ponosni dužnik kod dve, kod jedne samo ja, a kod druge kao solidarni mom doživotnom rovovskom protivniku. Nije pristojno iznositi koliko ručnih bombi leti u suprotne rovove nakon što nam banke oduzmu dobar deo primanja, ni kako deca trče sa novčanicama od 100 dinara po sred fronta kako bi izdejstvovala primirje. Nije pristojno, jer se stotine preduzetnika ubilo, jer se mnogo porodičnih tragedija dogodilo pod ovim brojem tereta i hipoteka.

Ova mučna razmišljanja me dovedu do moje poslednje ideje: da postanem drumski razbojnik. Ideja nije nova jer bogata praksa već postoji u Bugarskoj i u Rumuniji, pa bi trebalo tamo da odem da se raspitam i steknem know-how. Mada, možda i ne bih morao da trošim pare na put i na sticanje znanja i veština, možda je dovoljno da se oslonim na svoje genetsko poreklo, ukoliko nisam genetski modifikovan. Otac mi se bavio proučavanjem porekla Zdravkovića i u Istorijskom arhivu Srbije pronašao je da su se sa Kosova iselili u Vojvodinu sa Čarnojevićem, da bi se vratili u Srbiju nakon Prvog srpskog ustanka. Locirali su se pored ušća Južne i Zapadne Morave u Veliku Moravu. Prvi put se u spisima spominju kada je knjaz Miloš Obrenović ukazom naredio uništenje sela Košare i preseljenje njegovih stanovnika u Ćićevac kako bi obustavili pljačkanje turskih karavana 183i neke godine. Ovde dođem do apsurda da su mi preci ometali veliku ideju o slobodnoj trgovini dok sam ja magistrirao na temi „Međuzavisnost stranih direktnih investicija i spoljne trgovine“. Međutim, doktorat naslovljen sa „Aglomeracije i robna razmena“ vraća me na suštinu da će jedino slobodni ljudi biti oni koji su udaljeni od ovih džinovskih urbanih jezgara, među kojima se Beograd nalazi oko 120. mesta u svetu.

Razmišljanja o poreklu, o razbojništvu i o regionalnom putu Jagodina-Kragujevac odvela su me na ispitivanje dobošarske ponude u mojoj očevini. Zašto bih pljačkao kamione između Jagodine i Kragujevca, gde se mogu protivpravno steći samo autodelovi, kada bi pogodno parče zemlje pored auto puta garantovalo ulov celokupne HS carinske klasifikacije? Neodoljiv sirenski zov (izraz Milana Kneževića) predaka, i poslovnih mogućnosti odveo me je na parcele koje se prodaju u Pojatu, na stotinak metara vazdušno od auto puta. Toliko blizu da bih i praćkom mogao da pecam ulov, ne bi mi ni puška bila potrebna. Još su parcele pored benzinske pumpe i motela, što bi me dovelo u opasnost od pohlepe, ali bi me njihovo graničenje sa lokalnim grobljem stalno opominjalo da ne preterujem.

Pozovem ja investicionu banku koja je vlasnik ovako perspektivnih parcela, što zbog groblja to i zbog poslovnih mogućnosti i razočaram se: za kupovinu malo manje od tri hektara zemlje, pod šumom, njiva i livada traže nepunih sto hiljada evra (cela HS je u igri, a ne samo auto delovi). Stvarno se duboko razočaram, pa ni u bandite ne mogu bez velikog početnog kapitala. Ali, neću klonuti duhom, ima i drugih mogućnosti, osim drumskih.