POVRATAK ZABORAVLJENE PRUGE

Čudo u Šarganu

Nakon četvrt veka od ukidanja saobraćajnica na pruzi uzanog koloseka Užice – Mokra Gora ostvarilo se proročanstvo Mitra
Tarabića iz Kremne, pa se ljudi opet sjate na gvozdeni put. Mokru Goru poseti 100.000 turista, a “ćirom“ se provoza njih više 80.000 njih

Piše: Branislav Gulan

“Proći će još dosta godina, pa će se ljudi j’opet sjetiti gvozdenog puta, te će ispotekare obnoviti ga. Samo njime se neće
voziti narod radi potrebe, već zbog zabave i uživanja…“ Reč je o proročanstvu Mitra Tarabića iz Kremne nakon ukidanja pruge uskog koloseka kojom danas ponovo vozi “ćira“ (parna lokomotiva) ali i dizelka. I došlo je to vreme. Zahvaljujući razumevanju i velikom angažovanju srpskih železnica ponovo je, posle četvrt veka, oživela čuvena Šarganska osmica.

Od zaborava se otrgao deo istorije srpske železnice, pa putnici ponovo čuju pisak lokomotive i dah romantike. Reč je o obnovljenoj pruzi uskog koloseka na prevoju od Užica prema Višegradu, na tromeđi Zlatibora, Zlatara i Tare. Tu je i više stanica na trasi od 22,8 kilometara i 22 tunela. Voz danas saobraća na atraktivnih 13,5 kilometara pruge.

Svi su plakali…

Pruga uzanog koloseka od granice sa Bosnom, u Vardištu preko Mokre Gore, Jatara i kroz planinski masiv Šargana građena je od 1921. do 1925. godine. Tada je uspostavljen saobraćaj prema Čačku i Stalaću, na jednoj strani i Sarajevu i Dubrovniku, na drugoj. Pre toga Austrija je 1906. godine sagradila prugu od Vardišta, a iz pravca Čačka, u Užice je voz stigao 1912. godine. Bez mehanizacije, u to vreme, izgraditi prugu kroz stenovite tesnace i masiv Šargana bio je svojevrstan graditeljski poduhvat. Visinsku razliku od 300 metara, a do Mokre Gore, na rastojanju od tri i po kilometra projektant Hugo Kajnc rešio je petljom u vidu osmice. Tu pruga nad tunelom u zamišljenoj osi preseca tu istu prugu u tunelu.

Na pruzi Užice – Mokra Gora saobraćaj se odvijao do poslednjeg dana u februaru 1974. godine. Na ispraćaju zahvalnom
“ćiri“ tada je bilo 15.000 Užičana. Svi su oni žalili, poneki i sveće “ćiri“ palili. Jedan od najstarijih železničara šarganskog čvora Ostoja Kojadinović kada je pruga ponovo puštena u rad, pre nekoliko godina dočekao nas je raširenih ruku. Odmah je evocirao uspene na njeno ukidanje. “Bila je to, sinko, velika tuga. Toga dana kada su zatvarali prugu skupilo se sve živo, staro i nejako… Plakali su svi. Pa nekada je sa Mokre Gore po 20 đaka išlo u železničku školu u Beograd. Posle toga nas starije penzionisaše, mlađi odoše da grade prugu Beograd – Bar, treći se iseliše u Banatski Karlovac“. Bili su sumnjičavi da će im
automobilski saobraćaj izgubljeno nadoknaditi. Ideja o obnovi uzane pruge potekla je od Zavičajnog udruženja Mokrogoraca u Beogradu, u taj posao se krenulo u drugoj polovini 1999. godine. Od 1. jula 2003. Godine, dakle punu deceniju, “ćira“ opet saobraća. Na ovoj pruzi sad se primenjuju svi propisi koji važe i na ostalim prugama Železnica Srbije.

Nakon promocije na internetu, pre deceniju i po, Mokru Goru počeli su da posećuju turisti iz Evrope, ali i daleke Australije,
Japana, bolje rečeno celog sveta. Mokrogorci su od davnina ovde živeli od proizvodnje katrana, prodaje luča, a od nedavno žive i od turizma i proizvodnje ekološke hrane. Samo u 2010. godini Mokru Goru će posetiti više od 100.000 turista iz zemlje i sveta. “Ćira“ će svojom trasom provozati čak 80.000 putnika (što je za 40.000 više nego 2005. godine) uz povećanje prihoda za 12
odsto. Na ovom području postoji dvadesetak izvorišta lekovitih termalnih voda. Bela Voda po kvalitetu je jedina na prostorima nekadašnje SFRJ, a po vrednosti spada među 15 takvih u svetu.

Vest o obnovi Šarganske pruge zainteresovala je železničare Republike Srpske, pa su pre nekoliko godina pristupili revitalizaciji
svog dela – od Vardišta prema Višegradu. Planiraju da popularni “ćira“ uskoro treba da stigne i u Andrićev grad na Drini. Njihove ambicije su i veće. Da nastave do Sarajeva i dalje prema Humu. Hrvati bi da “ćiru“ vide u Dubrovniku, kao nekad. Na drugoj strani u srpskim železnicama razmišljaju da prugu od Šargana preko Kremne produže do Šljivovice, gde je u Braneševcima podignuta jedna od najlepših stanica na pruzi Beograd –  Bar.

Konobar brzi na uskoj pruzi

Šarganska osmica danas predstavlja turističku atrakciju. Voz koji je nekada huktao divljom prirodom danas se “povampirio“ u
švajcarskom ambijentu.. K’o da nije Srbija. Apartmani, restorani… Sve besprekorno i uređeno. Nadrealan prizor ide žena i puši, a sa sobom nosi praznu kutiju u koju otresa pepeo.

Vožnja s “ćirom“ danas je pravi doživljaj. Klopara “ćira“ uskom prugom, penje se po stranama Šargana. Jedan čovek, odeven u konobara, sa punim platoom pića u ruci, prvo trči pored voza. Prati ga, ne zastaje. Potom u jednom trenutku taj konobar spretno skače na platformu vagona, pa tu, na malom prostoru, još uspeva da uradi piruetu. Uprkos naglim pokretima, ni kap pića u čašama na platou, koji on nosi, se ne prosipa. Vešt konobar nije ni glumac, niti kaskader. Učestvovao je u snimanju filma Emira Kusturice na ovim prostorima “Život je čudo“. Čovek je zaista konobar, neobično okretan i brz. Ime mu je Dragiša Mitrović,
a svi ga znaju po nadimku Brzi. Postao je, vele, zaštitni znak Mokre Gore i Šarganske osmice, gde služi goste. Zato su ga i prozvali konobar Brzi na uskoj pruzi!

Hiljade posetilaca sad pohodi ovu usku prugu i Brzog odmah primete. Uvek hitrog koraka, neumoran, nasmejan, odlučnog pokreta, nepogrešiv. Pokatkad služi piće putnicima u “ćiri“, češće je  na radnom zadatku u ugostiteljskim objektima kraj uske pruge. Tu konobarsku brzinu primetio je i Kusturica, kojem neobičnosti ne mogu da promaknu. Brzi je ovde u Mokroj Gori služio mnoge goste, pa i one odabrane: predsednike, premijere, ambasadore, akademike, poznate ličnosti, novinare… Grupa japanskih ljubitelja železnice, recimo, vozila se vozom po “osmici“ pa na jednom mestu, gde je “ćira“ zastao, popeli se na
obližnju kamenitu liticu, da bolje snime krajolik. Kad, eto ga Brzi sa punim platoom pića lako istrča uz strmu liticu. Japanci gledaju zaprepašćeno kako piće, naravno neprosuto, stiže i tamo gde se nisu nadali.

Dok Brzi služi piće voz iz Mokre Gore prolazi kroz stanicu Jatare, koja je karakteristična po tome što na njoj nikad nije prodata ni jedna putna karta jer je smeštena u brdu i služila je za dopunu lokomotiva svežom vodom sa tamošnjeg vodopada. Odredište je u stanici Šargan – Vitasi, gde je u toku izgradnja depoa za vozove, kao i objekta za smeštaj i ugošćavanje turista.

Turističku ponudu Mokre Gore omogućuje i proslavljeni reditelj Emir Kusturica koji je na brdu Mećavnik sagradio Drvengrad ili još bolje rečeno Kustingrad.

Predsednik Regionalne privredne komore Užice Dušan Majkić ističe da je Doš’o ovde Emir pre da snima film “Život je čudo“
i rekonstruisao stanicu Golubići. Za potrebe snimanja. A, onda je spazio proplanak i eto već grada popločanog odbačenim drvenim pragovima i njegovim idejama. Sve to za svoje potrebe. Prvo je hteo samo sebi da napravi kuću za odmor, a onda mu se otelo. Do sada je “tek“ oko 25 objekata sagrađeno u prvoj fazi, crkva, galerija, nacionalni restoran, bioskop, bazen, teretana, đakuzi, kafe – poslastičarnica, biblioteka, apartmani… U toku je i dokapitalizacija i stalna dogradnja… Sve miriše na pragove i smolu. Osluškuje Emir dalje: okolne planine, vapiju za muzejskom postavkom etno – srpskog domaćinstva, a najviši vrh Tare, Zborište, sa ski – centrom. Dolazak Emira Kusturice vratio je nadu u život, opstanak i ostanak na ovom području. Upitan zašto je baš došao ovde da snima i živi Kusturica odgovara: “Zato što je Šargan magija, a vi dobro znate da ja uvek biram magična mesta da snimam svoje filmove. Ovde je magija najjača pa sam odlučio dugo i da boravim. Zbog toga je i izgrađeno ovo selo“, navodi Emir Kusturica.

Tako je danas vraćen život na Mokru Goru koja je postala muzej pod otvorenim nebom. Sad se ćirom godišnej provoza oko 80.000 turista…

Neverica poslednjeg šefa

Poslednji šef stanice, pre ukidanja pruge pre tri i po decenije bio je Mirko Novaković. Srbina iz Bosne put je preko rodnog Kaknja doveo do Mokre Gore, želeo je da bude šef stanice, i kada je položio sve ispite dobio je to radno mesto na stanici Šargan – Vitasi. Poslednji voz ispratio je februara 1974. godine. Jedanaest godina pre toga Mirko je ispraćao i dočekivao vozove koji su spajali Beograd, Sarajevo i Dubrovnik. Zbog toga što je ukinuta pruga postao sam najmlađi penzioner među nas 511. Tada nikada nisam verovao da će ponovo krenuti vozovi. Sada provodim penzionerske dane, ukrcam se i ja u voz sa turistima i posmatram njihove reakcije.

Danas čudesni svet Šarganske osmice najviše podseća na dečije makete vozova koji prolaze kroz brda i tunele. U vožnji Šarganskom osmicom niko ne može da odgonetne odakle je došao i gde treba da ide.