Siniša Milutinović: POGLED SA STRANE NA STOPU NEZAPOSLENOSTI

Nema ni jednog političara ili ozbiljnijeg ekonomskog stručnjaka ili pak analitičara, koji ne kaže da je visoka stopa nezaposlenosti jedan od osnovnih problema naše ekonomije. I ne samo naše. Ekonomisti se takođe slažu da ovom problemu treba pridodati i druge probleme kao što su spoljnotrgovinski deficit, visoka inflacija, neuravnotežen platni bilans, visok stepen javnog duga, visok spoljni dug, zastarele tehnologije, male greeenfield investicije itd. Ovako je moguće nabrajati unedogled. Pa ipak, iako su dijagnoze tačne imamo hroničnu insuficijenciju predloženih rešenja ili suficit besmislenih predloga i rešenja.

Stopa nezaposlenosti predstavlja odnos između ukupnog broja nezaposlenih u kategoriji radno sposobnih. U novije vreme se govori o kategoriji aktivno nezaposlenih. To su dakle oni koji se nalaze na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i uredno se javljaju na povremene prozivke. Oni koji se ne javljaju ne nalaze se u kategoriji nezaposlenih ali se ne nalaze ni u kategoriji zaposlenih, ali se nalaze u kategoriji radno sposobnih. Prema zadnjim raspoloživim podacima stopa nezaposlenosti je 24,1%,
ili 772,000 aktivno nezaposlenih, što je u odnosu na kraj 2008 kada je bilo 728,000 aktivno nezaposlenih povećanje od tačno 6,04% ili 44,000 lica. Ako se pogleda broj zaposlenih imamo 1,724,000 zaposlenih , što je naspram 1,999,000 u decembru 2008, smanjenje od 13,76% ili 275,000 lica. Ovde dolazimo do razlike od  231,000 lica, što se može objasniti delom penzionerima kojih je sad 1,689,000 naspram 1,572,000 decembra 2008, kao i činjenicama da neki koji su tada bili penzioneri sada više nisu, a neki koji su tada bili nezaposleni sada su penzioneri, emigracijom, i drugim razlozima, pa i metodologijom koju koristi Nacionalna služba za zapošljavanje.

Jasno je da stopa nezaposlenosti nije pravi omjer, već je pravilnije koristiti stopu zaposlenosti kao indikator privrednih kretanja u jednoj zemlji. I ovo merenje nije lišeno problema.

Broj zaposlenih se detektuje urednim prijavama poslodavaca na fond penzijsko invalidskog osiguranja.  Svako ko se ikad prijavljivao na fond PIO zna da to može da preraste u svojevrstan hod po mukama. Sumnju u verodostojnost podataka o broju zaposlenih daju i sledeći slučajevi kojih nije malo:

-Ugovori o delu kojima se maskira Ugovor o
radu

-Radno aktivni penzioneri

-Neodjavljeni radnici a zatvorene radnje ili
firme

-Volonteri/praktikanti

-Poslodavci koji su uzeli subvencije od
Nacionalne službe za zapošljavanje i koji nameravaju da ugase firmu kad prođe
12 meseci i potroše pare

-Poslodavci koji su dobili subvencije za
zapošljavanje novih radnika

-Fiktivno prijavljeni ljudi iz različitih
razloga

-Fiktivno prijavljeni invalidi

Sve ovo dovodi u pitanje zvaničnu
statistiku. Ipak, više je nego jasno da veća stopa zaposlenosti obara stopu
nezaposlenosti.

Da bi se pristupilo(ozbiljno) rešavanju
problema zaposlenosti ili nezaposlenosti mora se prethodno definisati uzrok.
Naša nezaposlenost nije frikciona i nije voljna već je strukturalna i rezultat
je jaza između ponude i tražnje za radnog snagom. Taj raskorak može nastati
zato što potražnja za jednom grupom radnika raste, a ponuda se sporo
prilagođava ili je ponuda jedne vrste radnika velika a tražnja mala.

Uzroci našeg raskoraka su heterogeni. Svakako najznačajniji uzroci nezaposlenosti ili male zaposlenosti jesu male investicije, hiperprodukcija profila koji ne trebaju tržištu, nizak nivo obrazovanja domaće radne snage, nepovoljan privredni ambijent, visoka fiskalna zahvatanja na neto zaradu radnika, loš Zakon o radu, loša zakonska rešenja koja se tiču poreza na dobit itd.

Svaki od navedenih uzroka je moguće dedukcijom raščlaniti do najsitnijeg detalja, po sistemu uzrok-moguće rešenje-akcioni plan-rokovi-planirano vs ostvareno.

Jedino na takav način možemo očekivati neki pomak u zapošljavanju.