PLANOVI U POLJOPRIVREDI SRBIJE

1. октобра 2013. 0 Branislav Gulan, 3 Poljoprivreda Komentar 1,558 Pregleda

Agrar očekuje strateški prioritet
Optimalni model rasta računa s prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5 – 4 odsto tokom narednih deset godina. Cilj je da se izvoz poveća na pet –  šest,a potom na 10 milijardi dolara godišnje
Piše: Branislav Gulan
Poljoprivredna politika usmerena ka razvoju poljoprivredne proizvodnje i očuvanju agrarnih resursa Srbije treba da predstavlja
suštinski prioritet u sklopu sveukupnog razvoja države, kako u ekonomskom tako i u socijalnom i ekološkom smislu.
Na nezadovoljavajuća kretanja u poljoprivrednoj proizvodnji ukazuje stopa rasta neto poljoprivredne proizvodnje, koja je tokom protekle decenije prosečno iznosila 1,3 odsto, a bruto vrednost 1,9 odsto, što su niže vrednosti u odnosu na period tokom 1980-ih. Optimalni model rasta računa s prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5 – 4 odsto tokom narednih deset godina. Imajući u vidu strukturu poljoprivredne proizvodnje Srbije, raspoložive resurse i dostignuti nivo produktivnosti, ocenjujemo da se promene moraju odvijati u pravcu rasta produktivnosti, stabilizacije prinosa i promene proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji i dostizanja veće zastupljenosti stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje. Mora se zaustaviti smanjenje stočnog fonda, a povećati proizvodnja mesa svih vrsta i mleka. Učešće stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje opalo je na 30 odsto, što je izuzetno niska vrednost i pokazatelj ekstenzivnosti poljoprivrede. Bez razvoja stočarstva, srpska poljoprivreda će ostati izvoznik jeftinih sirovina, što je sa aspekta potrebe razvoja prehrambene industrije nepovoljno rešenje. Osnovni pravci razvoja u stočarskoj proizvodnji, u narednom periodu treba da budu usmereni u eliminisanje bilansnog deficita pojedinih proizvoda životinjskog porekla, povećanju potrošnje po stanovniku i rastu izvoza. Za realizaciju tih ciljeva zahteva se bezbedan sistem zdravlja životinja, ispravnost i kvalitet namirnica životinjskog porekla, adekvatna veterinarska kontrolu životinja namenjenih dobijanju mleka, mesa i jaja, sve u lancu od ishrane do indentifikacije životinja i na toj osnovi dugoročno, sistematsko podsticanje proizvodnje u stočarstvu, čime se može izmeniti struktura ukupne stočarske proizvodnje. Stočarski proizvodi  imaju sve veće  potencijalne mogućnosti za izvoz.
Rastu vrednosti proizvodnje najviše bi doprinelo poboljšanje stanja u govedarstvu i svinjarstvu. Oba sektora suočena su s problemom neorganizovanog tržišta, skupom stočnom hranom (kao posledicom osciliranja prinosa ratarske proizvodnje),
sporom implementacijom standarda i sivom ekonomijom. Proizvodnja u govedarstvu i svinjarstvu će zbog svoje osetljivosti biti među poslednjima zahvaćene liberalizacijom tržišta, što ostavlja prostor da se u narednom srednjoročnom periodu (3-5 godina) negativni trendovi zaustave i krenu u fazu rasta. Sve to treba da ostvari 631.122 poljoprivredna gazdinstva u Srbiji. I to 628.555 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava i 2.567 gazdinstava pravnih lica i preduzetnika. U narednim godinama potrebno je menjati i strukturu poljoprivrede Srbije. Jer, stočarstvo u njoj učestvuje sa 37,9 odsto, a biljna proizvodnja saq 62,1 odsto.
Prazne staje
Na osnovu analiza Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji je 2012. Godine proizvedeno 1,467 milijardi litara mleka. Dobijeno je mužom 493.968 krava, što pokazuje da je po kravi prosečno proizvedeno 2.979 litara mleka godišnje. Prosečna mlečnost po kravi sa prodocičnih gazdinstava je 2.763 litre, dok je prosečna mlečnost po kravi kod pravnih subjekata – 7.575 litara.
U Srbiji postoje i 231.583 ovce i one u muži daju prosečno 50 litara mleka godišnje. Inače, u Srbiji se u poslednje tri decenije beleži pad smanjenja broja krava i steonih junica, kao i rast izvoza živih životinja za oko 14,6 odsto. Smanjenje broja krava i steonih junica u odnosu na 2000. godinu je za jednu trećinu, uz povećanje mlečnosti po grlu i unapredjenja genetskog
potencijala, koji su minimalni po medjunarodnim standardima. Brojno stanje ovaca i koza na muži je znatno manje, a prema procenama Republičkog zavoda za statistiku oko jedna šestina priplodnih ovaca se i muze, dok je kod koza to drugi slučaj i njihova prvenstvena namena je proizvodnja mleka.
Osavremenjavanjem tehnologije ukupne govedarske proizvodnje, poboljšanjem genetskih osobina goveda, unapređenjem mlečnih tipova goveda, odnosno mesnih tipova, poboljšanjem uslova ishrane, boljim korišćenjem pašnjaka, većim udelom kvalitetne kabaste stočne hrane u ishrani, kao nege i zdravstvene zaštite možese povećati proizvodnja mesa. Ekonomskim podsticajima prilagođenim dužini biološkog ciklusa i brzini obrta kapitala i na toj osnovi povećanjem završne telesne mase utovljenih goveda (480-550 kilograma), procenjuje se da u narednih nekoliko godina proizvodnja goveđeg mesa može biti povećana za oko 150.000 tona (370.000 utovljenih grla), a do 2020. godine na oko 180.000 hiljada (720.000 grla). Na toj osnovi, goveđe meso, naročito visoko kvalitetno juneće meso (baby beef) može ponovo postati jedan od vodećih izvoznih proizvoda na dosadašnjim i noviim tržištima. Jer, krajem prošlog veka iz Srbije se izvozilo oko 30.000 tona bebi bifa, a ove godine će se oivzesti u EU tek 100 tona! I pored toga što imamo dozvoljeni kontigent za izvoz od 8.875 tona, mi nemamo stoke u stajama, pa nema ni mesa za izvoz!
U proizvodnji govedjeg mesa dominira simentalska rasa goveda, koja je rasa dvojnih proizvodnih karakteristika i čiji je kvalitet dbora zha potrebe domaćeg tržišta, ali je za izvoz neophodno unaprediti proizvodnju sa rasama specijalizovanim za proizvodnju ma (Limuzin, Šarole, Angus…), pre svega, zbog popunjavanja kvote za izvoz u EU.
Procenjuje se da će se prosečna mlečnost krava (uz povećanje postojećeg broja i izmenom rasnog sastava) povećati na 5.000 litara, a u tim uslovima ukupna proizvodnja sirovog mleka može dostići 1,92 milijardi litara. Pored toga, očekuje se proizvodnja od oko 200 miliona litara ovčijeg i kozjeg mleka. Ukupna proizvodnja mleka od oko 2,1 milijarde litara, zadovoljila bi ukupne potrebe domaćeg tržišta (svežeg mleka i mlečnih prerađevina), a značajan deo mleka bi se mogao izvoziti u vidu prerađevina i autentičnih proizvoda visokog kvaliteta (beli sirevi, kajmak, kačkavalj).
Proizvodnja svinjskog mesa, povećanjem proizvodnje mesa po krmači i smanjenjem udela prasadi u ukupnom broju zaklanih svinja, mogla bi se povećati sa 270.000 tona u 2010. godini na 320.000 tona u 2015. godini i 390.000
tona u 2020. godini, uz dalje poboljšanje genetskih osobina i odgovarajuću kvalitetnu ishranu, što zahteva potpuno obezbeđivanje zrnaste i najvećeg dela proteinske stočne hrane iz domaćih izvora. Ocenjeni obim proizvodnje bi zadovoljio potrebe domaćeg tržišta i omogućio izvoz, posebno prerađevina visokog kvaliteta (šunka, kulen i drugo).
Uopšteno govoreći proizvodnja u svinjarstvu je smanjena na godišnjem nivou, zajedno sa brojem svinja i priplodnih krmača. Od 2000. godine broj grla je opao za oko19 odsto (od 4,066 na 3,287 miliona grla). Broj priplodnih krmača od 485.000 je nizak, a glavni razlog za neizvesnu situaciju na tržištu svinjetine pripisuje se fluktuacijama u troškovima u vezi sa nestabilnim cenama hrane, nestabilnim tržišnim kretanjima i rastućim trendom uvoza svinjskog mesa, koji je nastao zbog niske produktivnosti domaće proizvodnje. U isto vreme srpska preradjivačka industrija nema mogućnost izvoza svinjskog mesa i proizvoda od
svinjskog mesa zbog programa vakcinacije protiv svinjske kuge. Inače, u Srbiji je za duže vreme rešen problem snabdevanja tržišta dovoljnim količinama vakcine protiv kuge kod svinja. Na osnovu zajedničke odluke Ministarstva poljoprivrede,
šumarstva i vodoprivrede, Uprave za veterinu i Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije o načinu prevazilaženja situacije nastale povodom nestašice vakcine protiv klasične kuge kod svinja od 11. septembra 2013. godine, izdata je Privremena dozvola za vakcinu protiv klasične kuge kod svinja ,,Kilapin’’, proizvođača Veterinarski zavod Subotica. Na taj način, je za duže vreme rešen višemesečni problem u snabdevanju tržišta ovom vakcinom i smanjen je rizik od pojave klasične kuge kod domaćih svinja, kao i moguće ogromne materijalne i nematerijalne štete.
Proizvodnja ovčijeg mesa, povećanjem broja grla i poboljšanjem genetskih osobina ovaca i posebno poboljšanjem uslova ishrane i nege, mogla bi dostići oko 45.000 tona (23.000 tona u 2007/09.), pri čemu bi jagnjeće meso bilo dominantno.
U živinarstvu, gde je veoma brz transfer savremene tehnologije, zaokruživanjem ciklusa proizvodnje (dedovska jata, roditeljska jata, brojleri) povećanjem proizvodnje mesa na oko 170.000 tona i jaja na oko 2,70 milijardi komada, mogu se osigurati potrebe domaćeg tržišta.
Budućnost u prošlosti
Ukupna proizvodnja osnovnih vrsta mesa mogla bi u 2020. godini dostići oko 790.000 tona (2013. godine bilo je oko 465.000 tona), a sa mesom divljači, konjskim mesom, ribom i iznutricama oko 850.000 tona. To bi zadovoljilo ukupnu tražnju domaćeg tržišta, odnosno potrošnju mesa od oko 63-67 kilogramu po stanovniku i omogućilo godišnji izvoz oko 95.000-135.000 tona mesa i prerađevina. Sa takvom proizvodnjom dostigli bi ono što smo imali u prošlosti.
Biljnu proizvodnju treba razvijati u pravcu: smanjenja ukupnih površina pod ratarskim usevima, povećanja površina pod industrijskim biljem, voćnjacima, vinogradima i livadama, povećanja prinosa po jedinici kapaciteta uz smanjenje njihove varijabilnosti, poboljšanja asortimana i sortimenta proizvodnje i kvaliteta proizvoda, veće tržišne i izvozne orijentacije.
Proizvodnju žita, na površinama manjim u proseku za oko osam odsto (kukuruza manjim za oko 15 odsto, a pšenice većim za oko 10 odsto i uz istovremeno,  povećanje površina pod raži, ječma i ovsa), obezbeđuje povećanje fizičkog obima proizvodnje: pšenice na oko 2,5 miliona tona, a kukuruza sa na oko sedam miliona tona. Površine pod pšenicom i kukuruzom mogu se smanjivati srazmerno povećanju prosečnih prinosa, koji bi mogli dostići nivo od 5,5 tona po hektaru, odnosno sedam tona po hektaru. Ukupna proizvodnja žita mogla bi dostići obim od oko 14 miliona tona  (oko 1,9 tona po stanovniku), od čega bi oko četiri miliona tona moglo biti usmereno na izvoz.
Površine pod industrijskim biljem bi trebalo povećati sa sadašnjih 440.000 hektara na 500.000 hektara. Povećanje površina trebalo bi realizovati kod šećerne repe na 80.000 hektara, suncokreta na 200.000 hektara, uljane repice na 15.000 hektara, kao i duvana na 17.000 hektara. Najznačajnije povećanje treba realizovati kod soje na oko 188.000 hektara. Osnovni usev za proizvodnju jestivog ulja ostaće suncokret, čija će proizvodnja biti povećana na oko 600.000 tona godišnje, uz značajno povećanje proizvodnje soje na oko 550.000 tona u zrnu. Ovim obimom proizvodnje uljarica obezbeđuju se ukupne potrebe za jestivim uljem na domaćem tržištu, značajan izvoz, kao i potrebne količine proteinskih hraniva za stočarsku proizvodnju. Polazeći od značaja soje, posebnim merama treba podsticati njeno širenje kao glavnog useva.
Površine pod krmnim biljem treba povećati sa 460.000 hektara na 610.000 hektara, odnosno za oko 150.000 hektara, pri čemu znatno treba povećati površine pod leguminozama, grahoricom i stočnim graškom. U njivskom sistemu gajenja traba uvoditi više krmnih leptirnjača (lucerke i deteline), krupnozrnih mahunjača, zeleni grašak, grahoricu, bob i lupinu. Pored podsticanja povećanja proizvodnje i poboljšanja kvaliteta krmnog bilja na oranicama, sejanim i prirodnim travnjacima,
pažnju treba posvetiti unapređenju tehnologije pripreme, čuvanja i korišćenja ove hrane.
Intenzivna proizvodnja
Površine pod povrćem treba povećati sa 273.000 hektara na 350.000 hektara, u čemu su i dalje najveće površine pod krompirom (oko 123.000 hektara). U cilju modernizacije povrtarske proizvodnje treba težiti ka povećanju produktivnosti i razvoju sistema visokovrednih ekoloških proizvoda, a sve u skladu sa zahtevima domaćeg i stranog tržišta. Za realizaciju
tih ciljeva potrebno je poboljšati domaću selekciju i uvoditi strane visokoprinosne sorte, primeniti nove tehnologije, povećati korišćenje sistema za navodnjavanje i zalivanje, proširiti proizvodnju u zaštićenom prostoru, posebno na porodičnim gazdinstvima sa malim posedom i većim brojem radno sposobnih članova.
U voćarsko-vinogradarskoj proizvodnji, potrebno je zaustaviti smanjivanje broja stabala kontinentalnih vrsta voća,
čokota vinove loze i ukupnih površina pod vinogradima. Značajnijim povećanjem prinosa po jedinici kapaciteta, može se povećati i učešće ovih grana u strukturi vrednosti ukupne poljoprivredne proizvodnje. Razvoj voćarstva, sa velikih plantažnih voćnjaka u monokulturi, pretežno na ravničarskom području, treba usmeriti na nove zasade locirane u odgovarajućim agroekološkim rejonima, u brdovitom području, uvažavajući lokalne pomo-ekološke potencijale. Povećanje broja vrsta i sorata zahteva unapređenje domaće selekcije određenih vrsta kontinentalnog voća, ali i uvoz odgovarajućeg sortimenta visoke proizvodne i tržišne vrednosti (maline, kupine, oraha, lešnika).
Za uvođenje jasnih standarda u oblasti poljoprivredne proizvodnje, kontroli bezbednosti i kvaliteta hrane, kao i primeni
utvrđenih standarda neophodna je finansijska pomoć države. Jedino primenom evropskih standarda poljoprivredna proizvodnja može jačati, razvijati se i postati konkurentna.
Pomoć države
Za uspešan razvoj poljoprivredne proizvodnje potrebno je racionalno strateško planiranje i finansiranje poljoprivrede od
strane države. Država treba da stvori preduslove za razvoj tržišta poljoprivrednih kredita. Dakle, u sprovođenju agrarne politike,
naročitu pažnju treba posvetiti ravnomernom regionalnom razvoju, odobravanju povoljnih kredita, obezbeđivanju nepovratnih
sredstava za unapređenje proizvodnje, zaštiti životne sredine, podsticanju plasmana domaće proizvodnje na nova tržišta, razvoju poljoprivredne tehnologije, jačanju konkurentnosti domaće proizvodnje, usklađivanju naših zakona sa zakonskom regulativom EU, kontinuiranom povećanju poljoprivrednog budžeta i očuvanju maksimalno dozvoljenog nivoa subvencija.
Proizvodnju, promet i preradu poljoprivrednih proizvoda treba liberalizovati, uz istovremenu primenu mera poreske i kreditne politike, kao i politike direktnih subvencija kojima će se podsticati i štititi domaći poljoprivredni proizvođači. Neophodno je čvršće povezivanje primarne poljoprivredne proizvodnje sa prehrambenom industrijom i drugim industrijskim granama
zasnovanim na poljoprivrednim proizvodima.
Stabilni i realni pariteti cena, podsticajna poreska politika, stimulacija izvozno orijentisanih programa i realizacija viših nivoa finalnih poljoprivrednih proizvoda treba da budu predmet dugoročnih mera poljoprivredne politike. Istovremeno, zaštitom geografskog porekla i brendiranjem domaćih proizvoda omogućava se proizvođačima da povećaju vrednost svojih proizvoda pridodajući im dodatni kvalitet kao rezultat njihove geografske određenosti i povezanosti sa tradicionalnim načinom proizvodnje.
Radi zaštite domaće poljoprivredne proizvodnje i radi očuvanja zdravstvenog stanja stanovništva, potrebno je zabraniti proizvodnju i uvoz genetski modifikovane hrane, kao i sistematsko jačanje svesti o potrebi zaštite životne sredine u sektoru poljoprivrede i što veću upotrebu bioloških izvora energije.
Potrebno je što brže kompletiranje katastra poljoprivrednog zemljišta, za rešavanje pitanja denacionalizacije i restitucije, kao i za stvaranje preduslova za otvaranje novih kreditnih linija za kupovinu zemljišta.
Da bi poljoprivrednici ovladali veštinama i znanjima neophodnim za profitabilno bavljenje agrarnom proizvodnjom kao biznisom, potrebno je podsticati afirmaciju i reformu zadružnog pokreta i autentičnog zadrugarstva koje
je u tradiciji našeg naroda.
Zadruge su nosioci ekonomskog, socijalnog i kulturnog napretka seoskih sredina i mogu da ostvare znatan uticaj na kreiranje
agrarne politike i suzbijanje monopola na tržištu poljoprivrednih proizvoda.
Zbog toga treba ubrzati proces donošenja zakona o zadrugama. Od 2000. do danas uradjeno je devet verzija novog Nacrta zakona o zadrugama. Ali do Skupštine Srbije nije stigao još nijedan predlog, iako je bilo obećano da će biti donet novi Zakon o zadrugama. Treba podsticati osnivanje strukovnih udruženja seljaka, kako bi se ojačala njihova pozicija u pregovorima sa prerađivačima i otkupljivačima.
Za stabilnost tržišta i prehrambenu sigurnost zemlje neophodno je osposobiti institucionalne kapacite državnih Robnih rezervi. Sistem agrarnih robnih rezervi treba da čine dve horizontalne komponente: (a) stalne (strateške) i (b) stabilizacione (tržišne). Ova institucija trebalo bi da funkcionišu kao jedinstveni fleksibilan sistem za proizvode od interesa za tržište Srbije.
Doprinos nauke
Osnovni pravci naučno–istraživačkog rada u funkciji razvoja poljoprivrede treba svrstati u tri grupe: (1) agroekološka istraživanja; (2) biotehničko-tehnološka, i (3) agroekonomska i ruralno-sociološka istraživanja. Produbljena agroekološka i biotehničko-tehnološka istraživanja u različitim regionima su veoma značajna, pre svega, za povećanje prinosa, kvaliteta proizvoda i ukupne proizvodnje, kao i za rejonizaciju poljoprivredne proizvodnje. Agroekonomska i ruralno-sociološka istraživanja, u uslovima tržišne orijentacije privrede, posebno su značajna zbog praćenja i usmeravanja intenzivnih procesa i posledica promena agrarne i socijalne strukture.
Sistem edukacije kadrova za potrebe agrobiznis sektora i ruralnig razvoja, od osnovnog (srednjeg) do visokog obrazovanja treba reformisati i putem specijalizacije i drugih oblika permanentnog usavršavanja stalno prilagođavati privredno-sistemskim uslovima, naznačenim i očekivanim promenama vlasničke i posedovne strukture, novim tehničko-tehnološkim rešenjima i marketing konceptu razvoja agroindustrijske proizvodnje.
Orijentacija na stvaranje vlastitih sorti i savremeni razvoj semenarstva, kao osnove razvoja poljoprivrede. Naučne institucije u Srbiji ostvaruju značajne uspehe u oblasti oplemenjivanja poljoprivrednog bilja (više od 1.500 novostvorenih sorti i hibrida), koje po rodnosti i kvalitetu spadaju u vodeće u svetu (posebno kukuruz, pšenica, suncokret). Uspešan razvoj oplemenjivanja bilja treba da prati i intenzivan razvoj proizvodnje semena za domaće potrebe i za izvoz, s obzirom na već izgrađene savremene kapacitete za doradu semena, veoma povoljne zemljišno-klimatske uslove i veoma obučen i stručan kadar. Znatne količine semena kukuruza, suncokreta i pšenice, sadnog materijala, vinove loze i drugo, može se izvesti svake godine. Kao imperativ u razvoju poljoprivrede do 2020. godine treba staviti očuvanje velikih zemljišnih kompleksa i proizvodno-tehnoloških celina za proizvodnju i doradu semenske robe, u skladu sa standardima izolacije i sprečavanja nekontrolisanog oprašivanja.
Specifičnosti geografskog položaja i klimatskog podneblja uslovili su izuzetno veliku biološku raznovrsnost Srbije, kao bogat izvor prirodnih, autohtonih, genetičkih resursa,  zaštita biodiverziteta i čuvanje genofonda, je jedna od najvažnijih mera za planiranje i unapređenje biljne proizvodnje. Obnovom zavoda za biljne i životinjske genetičke resurse i izgradnjom banke biljnih gena stekli bi se uslovi za pravilno i kvalitetno očuvanje biljnih i životinjskih genetičkih resursa.
Od izuzetne važnosti za Srbiju je stvaranje uslova za revitalizaciju sela kao nosioca poljoprivredne proizvodnje, što znači jačanje poljoprivrednog gazdinstva, bolje uslove za život i  rad na selu, pomoć države u obrazovanju članova poljoprivrednih gazdinstava i zadruga i zaustavljanje migracije seoskog stanovništva u urbane centre. Tako se stvaraju pretpostavke za ravnomeran regionalni razvoj Srbije, što treba podsticati posebnim programima podrške za marginalna poljoprivredna područja i staračka poljoprivredna gazdinstva.
Doslednim sprovođenjem programa razvoja poljoprivrede, prehrambene industrije i svestranog razvoja sela, savremena i industrijalizovana poljoprivreda i prehrambena industrija bi predstavljala osnovu ubrzanog razvoja celokupne privrede i značajno doprinosila bržem razvoju ostalih grana industrije i infrastrukture.
Dohodak, posebno tržišnog proizvođača u poljoprivredi, trebalo bi da bude iznad proseka dohotka u ostaloj privredi
(što je karakteristično za EU), jer je rad u poljoprivredi znatno teži i složeniji od rada u industriji.
Ciljevi
Želje su bile da do 2015. godine poljoprivreda u Srbiji u potpunosti zadovolji domaću tražnju i da ostvari oko
pet–šest milijardi dolara deviznog priliva od izvoza. To se neće ostariri u ovom vremenu,a do 2018. godien uz nove mere države gde bi agrar bio strateška grana – to može realizuje. Cilj je da se nakon toga uz podmirenje domaće tražnje na višem i kvalitetnijem nivou i kao i da se obezbedi devizni priliv od oko 10 milijardi dolara.
Značajan deo deviznog priliva bi se angažovao za dalju modernizaciju poljoprivredne proizvodnje, prerađivačku industriju, navodnjavanje, odvodnjavanje, jačanje gazdinstava i  školovanje proizvođača.
Gazdinstva
Umesto sadašnjih 628.000 sitnih poljoprivrednih gazdinstava, u Srbiji bi oko 2020. godine bilo 350.000-400.000 komercijalizovanih gazdinstava, sa prosečnom veličinom od oko 20 hektara. Ostalo bi bile okućnice i sitna gazdinstva, koja bi, takođe, bila značajna za naturalnu potrošnju i tržište.
U seoskim sredinama moglo bi da bude locirano oko 35-40 industrijskih delatnosti vezanih za poljoprivredu, gde bi  bila otvorena nova radna mesta za veći broj raspoložive radne snage sa sela, a gradovi bi prestali da budu prenaseljeni, sa socijalnim problemima. Na poslovima izvozno orijentisane proizvodnje visoko vredne hrane, proizvodnje junećeg mesa, plantažne proizvodnje lekovitog bilja, proizvodnje povrća u plastenicima, zatim, seoskom turizmu, kao i na berzanskim poslovima u prodaji cveća i povrća, moguće je do 2018. godine uposliti 200.000 radno aktivnog stanovništva.
Istovremeno, u ostalim delatnostima industrije, zdravstvu, obrazovanju i uslužnom sektoru (trgovina i seoski turizam) bio bi angažovan deo aktivnog stanovništva. Na taj način, uslovi života bi se značajno izjednačili sa uslovima života u gradu, a orijentacija prema selu i poljoprivredi bi bila privlačnija za  mlade,  školovane kadrove.
Broj životinja
Prema poslednjem popisu u Srbiji ima 24,1 miliona kokošaka, 11.414 konja, 235.576 koza, 1,63 miliona ovaca, 3,13 miliona
svinja. Njihov broj je od 2000. godine opa za oko 19 odsto (od 4,066 miliona na 3,287 miliona grla). U stajama ima i 920.762 grla goveda. Smanjenje broja krava i steonih junica u odnosu na 2000. godinu manje je za jednu trećinu, uz povećanje mlečnosti po grlu i unapredjenje genetskog potencijala, koji su maksimalni po medjunarodnim standardima. I u 2013. godini, za prvih šest meseci nastavljen je pad proizvodnje govedjeg mesa  i beleži se rast proizvodnje svinjskog mesa.
Okviri
Koliko je loša šituacija u stočarstvu u Srbiji, govori podatak da je izvoz „bebi bifa“ sa nekadašnjih 30.000 tona, sa koliko je Srbija učestvovala u ukupnom izvozu SFRJ (koja je izvozila 50.000 tona), smanjen pedeset puta. Ove godine, najavljuju stručnjaci, izvoz će biti zanemariv. Kontigent za za izvoz bebi bifa je 8.875 tona, a 2012. godine iskorišćeno je samo 10 odsto, odnosno izvezeno je svega 650 do 700 tona.To je rezultat dugogodišnje loše situacije u stočarstvu, koja se reflektovala i na izvoz junećeg mesa. Srbija od 1996. ima dozvolu za izvoz junetine u EU – kvota za izvoz “bebi bifa” na to tržište najpre je bila 10.000 tona, pa je smanjena zbog toga što taj kontigent nikada nije ostvaren. Srbija je izgubila zahtevna tržišta za izvoz, kao što je Italija i Grčka, i sada je teško vratiti se na njih. Novom strategijom poljoprivrede koja obuhvata stočarstvo, treba regulisati tu vrstu proizvodnje i očekivati poboljšanje. Stočarstvo je grana koja ima vrlo spori obrt, posebno u govedarstvu i uzgoju goveđeg mesa. Tov traje oko 12 meseci i toliko vremana se ulaže u jedan proizvod, a ne zna se šta će se dobiti kao rezulatat tog ulaganja. Srbija ne može da izvozi svinjsko meso, već samo proizvode termički obrađene, a to su niže katergorije, kao što su parizer i viršle.
Nekadašnja SFRJ je devedesetih godina XX veka izvozila 50.000 tona „bebi bifa“, od čega je plasman iz Srbije bio 30.000 tona. Za ispunjavanje sadašnje kvote potrebno da Srbija ima 100.000 grla goveda, a taj broj grla sada iznosi 15.000 do 20.000. Pad
prozivodnje goveđeg mesa nastavljen je i u prvih šest meseci 2013, i iznosio je 35,7 odsto. U istom periodu iz Srbije je izvezeno goveđeg mesa u vrednosti od 128.060 dolara, dok je uvezeno tog mesa za 445.976 dolara. Od januara do juna prošle godine u Srbiju je uvezeno goveđeg mesa za 437.696 dolara, dok je vrednost izvoza te vrste mesa iznosila 47.465 dolara.Udeo govedarstva u ukupnoj stočarskoj prozivodnji u prošloj godini iznosio 43 odsto. U zemljama kojima mi težimo udeo stočarstva je najmanje 60 odsto! Jer, bez razvijenog stoćarstva nema ni razvijene poljoprivrede.
Od izvoznika postali uvoznici mesa
Srbija nije uvozila rashlađeno i smrznuto svinjsko meso iz Hrvatske ove a ni prošle godine, ali uvoz mesa i proizvoda od mesa svinja iz te zemlje u Srbiju nije zabranjen
Srbija nije uvozila rashlađeno i zamrznuto svinjsko meso 2013.  ni prošle godine, ali uvoz mesa i proizvoda od mesa svinja iz Hrvatske u Srbiju nije zabranjen.
Razlog zbog kojeg je Hrvatskoj zabranjen izvoz svinjskog mesa u države članice EU tiče se dokazivanja statusa za pojedine bolesti u populaciji svinja propisane regulativom Unije. S obzirom da je zdravstveni status svinja i veterinarski sistem kontrole u Hrvatskoj ekvivalentan domaćem, uvoz mesa i proizvoda od mesa svinja, poreklom iz Hrvatske, proizvedenih u objektima odobrenim za EU u Srbiju nije zabranjen.
Hrvatski mediji su izvestili da je izvoz živih svinja, svinjskog mesa i suhomesnatih proizvoda iz Hrvatske, trajao samo 14 dana po ulasku te zemlje u Evropsku uniju, pa je ponovo stopiran kao što je bio i prethodnih osam godina, jer Hrvatska nije sprovela monitoring nad virusom aujecki (koji napada centralni nervni sistem).
Tokom 2012. i sedam meseci 2103. godine nije bilo uvoza rashlađenog i  zamrznutog svinjskog mesa poreklom iz Hrvatske, a najviše uvezenog svinjskog mesa u Srbiju bilo je poreklom iz Španije i Nemačke.
Do kraja jula 2013. godine u Srbiju je uvezeno 380 pošiljaka svinjskog mesa u ukupnoj količini od 7.118.069 kiliograma, a tokom 2012.godine realizovan je uvoz 621 pošiljke svinjskog mesa u ukupnoj količini od 11.734.893 kilograma.

Okvir

Kada bi se planovi i želje ostvarili+  zaustavili bi i negativne trendove u srpskom selu, a njegovo stanje danas je:
Sumorna slika sela Srbije
  • OD 4.600 SELA U SRBIJE ČAK 73 ODSTO NEMA DOM KULTURE NI BIBLIOTEKU
  • U SRBIJI JE DANAS GOTOVO 11 POTPUNO PRAZNIH NASELjA, DOK 85 NjIH IMA MANjE OD DESET STANOVNIKA. U 986 SELA STANUJE DANAS MANjE OD PO 100 ŽITELjA I ONA ĆE NESTATI ZA DECENIJU I PO
Naselja sa manje od 100 stanovnika
  • 1948 – oko 80
  • 1961      oko 80
    1971.                                                        140
  • 1981.                                                        280
  • 1991.                                                        487
  • 2002.                                                        713
  • 2011.                                                        986
  • U 86 ODSTO SELA OPADA BROJ STANOVNIKA
  • POŠTU NEMA ČAK 2.000 SELA
  • ČAK 500 SELA NEMA ASFALTNI PUT I VEZU SA SVETOM
  • U 400 SELA U SRBIJI NEMA NI PRODAVNICE. ŽITELjI MORAJU NA PUT DA KUPE HRANU!
  • U 2.760 SELA NEMA VRTIĆA
  • U 230 SELA NEMA OSNOVNE ŠKOLE
  • U SELIMA SRBIJE NEDOSTUPNA JE VEĆINA SADRŽAJA ZA IOLE NORMALAN ŽIVOT
  • U DVE TREĆINE SELA NEPOSTOJI VETERINARSKA AMBULANTA IAKO JE GLAVNO
    ZANIMANjE POLjOPRIVREDA, A SAMO U MALOM BROJU RURALNIH NASELjA POSTOJE BILjNE
    APOTEKE

    U SRBIJI SVAKE GODINE VIŠE UMRE NEGO ŠTO SE RODI IZMEĐU 35.000 i 40.000 STANOVNIKA. AKO SE TAKO NASTAVI VEĆ 2220. GODINE NA OVIM PROSTORIMA VIŠE NEĆE BITI OVOG NARODA. ŽIVEĆE NEKI DRUGI LjUDI.  PERIOD OD DVA VEKA JE DUG ZA OBIČNOG ČOVEKA, A ZA ISTORIJU – NIJE!
    DAKLE, TEŠKI USLOVI ZA ŽIVOT, UDALjENOST OD GRADOVA, LOŠA MREŽA PUTEVA I GOTOVO NIKAKVE ŠANSE ZA ZARADU, OSIM OBRADE ZEMLjE NAJČEŠĆI SU RAZLOZI ZBOG ČEGA SU PROTEKLIH DECENIJA SELA GOTOVO DESETKOVANA
  • SELA SU ZAPUŠTENA. ONA NE  SLUŽE SAMO ZA PROIZVODNjU HRANE, VEĆ NjEGOVI ŽITELjI MORAJU DA IMAJU I PRISTOJAN ŽIVOT. PRIMERA RADI U SLOVENIJI NA POGRANIČNOM PODRUČJU AKO IMA PET KUĆA U NjIMA IMA ŽIVOTA, ZNA SE ŠTA I ZA KOGA PROIZVODE. OD TOGA I ŽIVE. TO JE PREHRAMBENA SIGURNOST, ALI I DRŽAVNA BEZBEDNOST NA GRANICI.
  • Baš na tom pograničnom području nalazi se oko 600.000 hektara neobradjenih njiva. Osim štete, što se na njima ništa ne proizvodi, mislim da je to i veoma važno bezbednosno pitanje
  • DAKLE, SELU TREBA AMBULANTA, FRIZER, APOTEKA, AUTOMEHANIČAR, PRODAVNCIE…
STAGNACIJU I DEMOGRAFSKO PROPADANjE SELA MOŽEMO DA SPREČIMO SAMO POLITIKOM USPEŠNOG RURALNOG RAZVOJA, KOJE SE NEĆE TICATI SAMO POLjOPRIVREDE, VEĆ I SVIH OSTALIH ZANIMANjA I USLUGA
(Autor je član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti)

Tagovi

Jedan komentar

  1. Darko
    1. октобра 2013. at 13:48

    Prodali Azotaru ,unistili fabrike traktora ,pozajmljuju novac od Aarpa da bi odveli vodu par stotina mertara izraleskim ili cijim vec crevom itd…
    Tako ce da podignu poljoprivredu nikada a mozda ni tada..

    To je tupljenje jer prvo mora da se stvori sve ono sto je neophodno da bi se na kraju poentiralo . A na da se kupi vetrokaz na odzaku od pozajmljenih novaca u nadi da je to dovoljan pocetak za gradnju kuce od temelja u kojoj ce biti sporet a na njemu topla supa i pecenje..
    Ne treba zaludjivatinarod pricama o danas i sutra jer Srbiju ceka napornih 50 godina da bi dosla na nivo razvijene drzave u bilo kom segmentu.
    Bar dve generacije ima da propiste od rada i stendje da bi ikada bilo bolje …Sto pre se to shvati manja je mogucnost da ovde opet ne fijucu meci…

    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Copyright © Макроекономија 2024, Powered by Linkom-PC