Siniša Milutinović: PRIVATNI I JAVNI SEKTOR U OKOVIMA MODERNIZACIJE

Svako ko je u zadnja dva meseca pokušao da istera neku procesnu radnju ispred PIO fonda ili RFZO suočio se sa nemalim razočarenjem. Zajednički imenitelj svih pojedinačnih razočarenja odslikava se u proširenoj rečenici- sistem pao, dođite sutra, prekosutra, za nekoliko dana, i tako redom. Posle skoro dva meseca čuli smo zvanično objašnjenje da je u toku uspostavljanje centralnog registra, i da će stvar biti rešena, a da je za sve potrebno malo strpljenja. Dakle, imamo modernizaciju, i implementaciju modernizacije kao posledicu.

Čini se da je reč modernizacija danas u Srbiji počela da ugrožava reč datum. Slična parola je bila i pre deceniju i više , a imala je bombastičan naziv „transparentno”.

Pa ipak, ako danas sprovedete anketu i pitate ljude da li su za modernizaciju, dobićete sličan odgovor kao da ih pitate da li su za veće plate ili penzije a manje cene. Dakle, svi su za.

Kada mi je pre nekoliko godina naš povratnik iz Amerike, inače finansijski menadžer pričao o razlozima povratka, rekao mi je  između ostalog da je tamo otpustio na stotine ljudi. Ništa čudno.  Priča dobija zanimljiviji prizvuk, kada mi on reče da su u firmi u ponedeljak onako kolektivno slavili uvođenje nekog super softvera, a u petak je morao da podeli 30 tak otkaza tim istim ljudima sa kojima je slavio četiri dana ranije.  Otkazi su dabome išli u korak sa modernizacijom softvera. I uvek su išli petkom na kraju radnog vremena(ide vikend pa se ohlade usijane glave). Nakon toga ide ponedeljak, gde isti ljudi dolaze kod šefa koji ih je otpustio, sa molbom da ih pokriva u naredne dve nedelje, ako ih supruge zovu na kancelarijske telefone. Savršena predstava. Sa tvrđom ekipom radnika (tzv hardlajneri), se išlo drugačije. Pozivani su na razgovor, gde im je predočavano da im se veruje, nuđeno im je unapređenje, i postavljani nerealni kvantitativni ciljevi. Naravno, nakon tri meseca su dobijali otkaz. Koncept se zove up and out. Unapredi-pa otpusti. Ovo je takođe modernizacija ali u HR-u.

Srbiji je svakako potrebna modernizacija u svim oblastima. Čini se da se ovde ne zna tačno ni šta se pod tim podrazumeva, ni kakve su implikacije modernizacije. Modernizacija znači manje radno intenzivne radne snage, znači high tehnologije, znači promenu svesti, znači kancelariju bez papira, znači drugačije tržište rada, roba, usluga i kapitala. Modernizacija znači preobražaj.

U tom našem, loncu modernizacije imamo veliki broj onih koji su za, ali da se oni ne diraju.

Javni sektor prečesto modernizaciju shvata kao direktan udar na svoja radna mesta, a poneki i na svoje sinekure. Zbog toga  neki beže od modernizacije kao đavo od krsta. Čak i oni koji su za modernizaciju, bivaju anatemisani i žigosani od velike većine koja je protiv. Iako, pojedini sektori nemaju gde više da skladište papir, oni od papira ne odustaju. Dakle što je manje sigurno radno mesto to je otpor modernizaciji veći.

Sa druge strane imamo privatni sektor koji tržište tera da se modernizuje. Stepen modernizacije privatnog sektora, u direktnoj je korelativnosti sa neposrednim koristima od same modernizacije. Ovo je vrlo lako objasniti na primerima podnošenja elektronskih poreskih prijava. Iako, je dobar broj poreskih prijava moguće podneti elektronskim putem, više od 90 odsto poreskih prijava naši poslodavci i dalje podnose u papirnom obliku.

Jednostavno, troškovi uvođenja elektronskih prijava im se čine dovoljno visokim, da poništavaju očekivane benefite.

Vidi se  da javni i privatni sektor imaju različit pogled na modernizaciju. Od modernizacije privatnog i javnog sektora, zavisiće i putanja i prtina kojom ćemo se kretati.  U gornjem delu teksta smo videli da znamo da zapnemo i sa implementacijom. Nažalost, imamo i situacije gde se zbog loše implementacije odustane od inače odlične i vrlo primenljive ideje.