ŠEĆERANE, SVET I SRBIJA (2012)

INDUSTRIJA ŠEĆERA-NAPRED ILI NAZAD?

U EU je zatvoreno 78 šećerana što je proizvodnju smanjilo sa 18 na 12 miliona tona. U međuvremenu, cena šećera je znatno skočila u svetu što našoj industriji pruža izvanredne mogućnosti. U našem okruženju vodi se bitka za region od oko 100 miliona potrošača što je petina stanovnika EU

Šećerna repa je decenijama u Evropi bila najunosniji ratarski usev. Međutim, burne promene na svetskom tržištu ratarskih proizvoda i nafte korenito su izmenile uslove poslovanja industrije šećera u gotovo svim zemljama, posebno u Evropi. Tako je i usledilo zatvaranje čak 78 šećerana u Evropskoj uniji što je uticalo na smanjivanje proizvodnje sa 18 na 12 miliona tona. Ostatak šećera pred potrošače najzaštićenijeg tržišta stizaće iz uvoza, uglavnom bivših francuskih, španskih, holandskih, belgijskih kolonija i drugih zemalja. Ovo, ali i činjenica da je skočila cena šećera, prividno stvara šansu i izvanredne mogućnosti srpskoj
industriji šećera. Gašenje šećerana je i rezultat politike EU da se što više liberalizuje tržište agrarnih proizvoda ali i računice da je dosadašnje subvencionisanje proizvodnje i rafinacije repe sa oko 200 evra po toni bilo – preskupo.

Prema najnovijem izveštaju, konzumiranje šećera dostići će 176 miliona tona na globalnom nivou do 2015. godine, što je za 20 odsto više nego što se procenjuje za tekuću godinu

Borba za šećernu repu

Proteklih godina u Italiji je od 19 šećerana preostalo tek četiri, u Mađarskoj od osam radi jedna sa sirovinskim područjem od blizu 10.000 hektara. Istovremeno, posle ulaska u EU, Bugarska je ugasila ovu prerađivačku industriju, u Ukrajini je od 174 fabrike ostalo manje od 60. Slovenija je jedinu fabriku šećera pretvorila u fabriku bioetanola, Rumunija nikada nije imala razvijeno gajenje ni preradu šećerne repe. Srbija, Hrvatska i BiH zato vode tihi rat za ogromno tržište, odnosno, vodi se prava borba za sirovine. I poslednje jeseni, iz Srbije je slatki koren, koji nije imao najbolji rod, sa oko 5.000 hektara otpremljen i
prerađen u Hrvatskoj. Jer, kupci iz Hrvatske repu plaćaju više nego u Srbiji, a transport se isplati jer se vozi u šećeranu u Osijeku koja je u neposrednoj blizini granice sa Srbijom. U međuvremenu, cena šećera na svetskim berzama skočila je gotovo duplo: sa oko 300 na 500 evra po toni. Procenjuje se da će se cena ne samo održati na visokom nivou, nego će i dalje rasti.
Šećerana u Vrbasu

Zatvaranje evropskih šećerana posledica je činjenice da se ulaganja u uzgoj repe kreću od 1.200 do 1.400 evra po hektaru – bez cene ljudskog rada, plaćanja poreza i doprinosa… Bitka je za slatki koren i zbog toga što je u Evropi zasejano manje nego prethodne sezone. Prošle godine je i rod repe nešto lošijeg kvaliteta nego prethodnih godina, kako u Evropi tako i Srbiji. „Repa je u Srbiji bila zasejana na oko 66.511 hektara, što je za osam odsto više u odnosu na prethodnu godinu“, kaže direktor Poslovne zajednice za industrijsko bilje, mr Olga Čurović. Procenjuje se prinos od oko 48 tona po hektaru, odnosno proizvodnja šećerne repe od 3,2 miliona tona (ili 14,6 odsto više nego lane) i proizvodnja od 480.000 tona šećera.

„U ovu godinu ulazimo sa početnim zalihama od 50.000 tona šećera, zatim sa proizvodnjom od 480.000 tona, pa ćemo imati 530.000 tona slatkog kristala“, kaže sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije (PKS) Milan Prostran. „Srbiji je potrebno za ishranu oko 230.000 tona, jer trošimo 13 kilograma po stanovniku. Tako nam za zalihe i izvoz ostaje 300.000 tona. Od toga imamo višegodišnji preferencijalni izvoz u EU od 180.000 tona i po tome se nalazimo među 15 svetskih izvoznika. Po proizvodnji, mogli bi i više da izvozimo“, navodi Prostran. „Inače“, dodaje on, „svedoci smo gašenja šećerana ne samo u EU već i u Srbiji. Jer, mi smo do nedavno imali 15 šećerana, ali malo po malo taj broj je prepolovljen. Ipak, mi se nadamo da će nas zaobići sudbina Mađarske, Rumunije i Bugarske, gde su šećerane potpuno desetkovane. Nadamo se da će ostati u pogonu šest
šećerana.“

„Kada je reč o spoljnotrgovinskoj razmeni šećera u 2010. godini za prvih sedam meseci u svet je izvezeno u vrednosti 98,5 miliona dolara dok je, istovremeno, i uvezeno za 14,1 miliona dolara pa sa ovom robom imamo trgovinski suficit sa svetom od 84,4 miliona dolara“, kaže saradnik u PKS Vojislav Stanković.

Prazna skladišta šećera

Sve što se dešava na tržištu šećera u svetu pruža šansu Srbiji da bar na susednim tržištima, gde je ugašena proizvodnja i prerada repe – u BiH, Albaniji, Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji – bude dominanta sa proizvodnjom i konkurentnošću. Skladišta šećara u Srbiji su danas skoro prazna. Samo tržištu u okruženju treba oko 260.000 tona, naša prednost je njegova blizina, što znači i znatno manje transportne troškove. Ako pogledamo naše konkurente, tu je na prvom mestu Hrvatska. Međutim, ona ima tek 40 odsto konkurentnih zemljišnih resursa u odnosu na Srbiju. Kada je reč o šećeranama, ona ima samo tri koje rade a u Srbiji je u pogonu njih šest, pa smo i u preradi nadmoćni. Prema sadašnjoj proizvodnji i izvozu od 180.000 tona, to za Srbiju znači da može da ponudi znatno veće količine.
Srbija može da bude regionalni lider u industriji šećera

Bivši ministar poljoprivrede i ekspert FAO, Goran Živkov ističe da proizvodnja šećera u Srbiji ima dugu tradiciju uspeha i neuspeha. U kojoj meri je ova proizvodnja bila profitabilna ili ne zavisilo je od okruženja u kome se privređivalo, mogućnosti i interesa države da pomogne sektor i spremnosti proizvođača šećerne repe i šećera da se prilagode novonastalim promenama.

„Šećerni sektor se u proteklih nekoliko godina znatno oporavio, posle decenije lošeg poslovanja tokom devedesetih godina. Oporavak je lako vidljiv jer se ostvaruju značajni izvozni rezultati i povećane su gajene površine pod šećernom repom. Porasla je potrošnja šećera na domaćem tržištu, cene su postale relativno stabilne i pristupačne za potrošače, a vrednost uvoza, koga još uvek ima, se smanjivala. Istovremeno je ostvarena i značajna profitabilnost na nivou proizvođača šećerne repe i šećerana. Ovi uspesi su ostvareni zbog dobijanja preferencijalnog statusa na tržištu EU, uspešne privatizacji šećerana, investicija kako na nivou proizvodnje repe tako i u šećerane, sposobnosti zaposlenih da se prilagode na nove uslove privređivanja kao i politike u prethodnom periodu koja je dovoljno zaštitila sektor ali i omogućila dovoljno konkurencije“, navodi Živkov.

Opasnost od zatvaranja šećerana

Okruženje se, medjutim, postupno menja i potrebna je nova politika koja bi omogućila nastavak pozitivnih trendova u proizvodnji šećera tako da Srbija po ulasku u EU ostane na mapi proizvođača šećera. Osnova ove politike trebalo bi da bude
povećanje investicija, razumevanje trendova i problema u sektoru i obezbeđivanje podrške države, kompanija, trgovaca i farmera. Potrebna je i bolja saradnja među šećeranama, uspešno pregovaranje u okviru STO i EU, podređivanje kratkoročnih interesa dugoročnoj strategiji i uspostavljanje dugoročnog partnerskog odnosa između proizvođača šećerne repe i šećerana.

„Ukoliko Srbija ne bi sprovela ovakvu politiku i ovde se narednih godina očekuje gašenje šećerana. Pored toga, moraće da se smanje površine pod repom za 20 odsto, smanjiće se investicije u ovu industriju a to će izazvati smanjenje konkurentnosti. Odmah će morati da se ugase dve šećerane što će biti i nestanak 250 radnih mesta. To će biti i gubitak posla za prevozničke kompanije od oko 4,5 miliona evra godišnje usled smanjenja potreba za transportom šećerne repe i šećera. Dakle, gubitak vrednosti proizvodnje biće za oko 65 miliona evra godišnje i to po cenama iz 2008. godine“, ističe Živkov. Ako tome dodamo i da će gubitak na nivou proizvođača, usled neiskorišćenosti već kupljenih vadilica repe biti oko šest miliona evra, jer 20 vadilica neće imati potrebe da rade. Smanjenje proizvodnje za oko 25 odsto će uticati i na dobijanje niže proizvodne kvote šećera po ulasku u EU. Istovremeno to će uticati i na povećanje uvoza za ukupnu vrednost smanjenja proizvodnje i smanjenje izvoza, a biće i dosta problema sa ostvarivanjem izvozne kvote.
Pred sličnim problemima nedavno bila našla i EU pa je uvidela da je neophodno sprovesti reforme u sektoru proizvodnje šećera. Tim povodom EU je obezbedila šest milijardi evra za sprovođenje reformi, čime su bili kompenzovani gubici oštećenih strana u sprovorođenju ovakve politike. Novac je namenjen i podržavanju investicija u šećernom sektoru.

Potrebna je nova politika

Srbija ne može sebi da priušti ovakav pristup jer nije dovoljno bogata da bi zasnovala svoju politiku na kompenzacijama, ali može da pokuša da sa merama prilagođenim domaćim mogućnostima pomogne sektor i da zajedno sa proizvođačima repe i šećera osigura profitabilnost i konkurentnost u proizvodnji šećera u narednom periodu. To znači da cilj mora biti povećanje potrošnje šećera, sniženje cene koštanja i unapređenje saradnje među šećeranama kao i bolja saradnja duž tržišnih lanaca.

„Šećerane će morati da reše (obnovljene) nesporazume sa uzgajivačima šećerne repe i uspostave sa njima dugoročne i stabilne partnerske odnose“, navodi zemljoradnik sa Čeneja kod Novog Sada, Svetozar Cveta Murgaški, koji dodaje da, na osnovu odbitaka, šećerane cenu umanjuju čak za jednu trećinu. Naime, prošla loša agrarna sezona i slabiji rod, otkrili su kratkotrajnost prošlogodišnje idile. Seljaci su sad ponovo nezadovoljni otkupnom cenom repe i sve se više odlučuju da rod koji nije ugovoren ni sa jednom šećeranom, i pored većih transportnih troškova (transport repe se ne isplati ako je duži od 80 kilometara) – izvezu. Dok srpske šećerane repu plaćaju 2,7 dinara po kilogramu, tvornice iz Hrvatske svojim ratarima plaćaju 3,3 evrocenta po kilogramu. Državna subvencija za slatki koren u Hrvatskoj je 560, a u Srbiji 130 evra po hektaru. Upravo su šećerane iz Hrvatske takmaci našima u borbi za poziciju vodećeg regionalnog izvoznika. Kako stvari trenutno stoje, adut je i ove godine na strani konkurenta. Međutim, ekonomska logika je na srpskoj strani, potrebno je političke volje i menadžerskog umeća pa da budemo i dominantni.

Da se ne radi dobro u Srbiji pokazuje i činjenica da su prerađivači repe otkupnu cenu tri do 3,2 dinara smanjili na 2,7 dinara po kilogramu repe (digestije 16 odsto). Otkupljivači repe nastavljaju da se „igraju“ sa proizvođačima i produbljuju nepoverenje. Mnogo odbijaju na nečistoće, zatim smanjuju digestiju.

Šećerna repa u Srbiji seje se samo u Vojvodini gde se prošle godine nalazila na oko 66.511 hektara. Sa prerađivačima u Hrvatskoj ugovoreno je oko 5.000 hektara dok se vlasnici slatkog korena na oko 6.000 hektara nisu ni za koga vezali pa mogu
da prodaju onome ko ponudi veću cenu.

Transport repe: zaštostranci plaćaju više?

„Repa bi u Vojvodini mogla da se seje i na 90.000 hektara“, dodaje sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Vojvodine Đorđe Bugarin. To bi bili dva i po puta veći resursi nego u Hrvatskoj. Evropski lideri, Francuska i Nemačka postižu i do 10, dok smo mi povoljne prošle sezone ostvarili tek 7,6 tona šećera po hektaru. Potrebe tržišta Srbije su do 250.000 tona šećera. Ako se vratimo unazad videćemo da su samo šećerane u Vojvodini daleke 1989. godine proizvode 590.000 tona šećera, a to bi mogli i danas. Uz pomoć države, za to je potreban i siguran partnerski odnos između proizvođača i prerađivača.

Njiva pod repom

Zavisno od odnosa šećerana prema seljacima stvaraju se uslovi, gradi poverenje i dogovara setva u sledećoj godini. To je posebno značajno kada se zna da je u prošloj godini bila profitabilna proizvodnja pšenice, soje, suncokreta, kukuruza… Ove ekstenzivne kulture zahtevaju manje ulaganja i rada od repe. Šećerna repa je, tradicionalno, ratarski usev sa najvećom profitabilnošću ali je problem i to što se dugo čeka na novac koji se u nju ulaže. Danas je siromašnom seljaku više nego ikad bitan cenovni motiv. Sa korektnijim odnosom šećerana i ulaganjem države od oko 80 miliona evra svi bi mnogo dobili. Jer, šećer je pored kukuruza, kao sirovine, najznačajniji izvozni adut srpske poljoprivrede. Ukoliko kreatori agroekonomske politike to shvate i država prihvati, biće dobar korak ka shvatanju da je poljoprivreda strateška grana u Srbiji. U suprotnom puko isticanje agrara kao grane sa komparativnim prednostima, ali ne u praksi već samo na papiru, biće samo nastavak dosadašnje antiagrarne politike onih koji vode srpsku poljoprivredu i Vlade koja ih u tome podržava.

„Šećerni rat“ Srbije i Hrvatske

Uredba o privremenoj zabrani izvoza suncokreta, soje i šećerne repe koja je stupila na snagu 6. septembra i traje do kraja godine izazvala je pravi šećerni rat Hrvatske i Srbije.

Neki hrvatski prerađivači su nezadovoljni jer su, kako kažu, sa proizvođačima u Srbiji unapred ugovorili i platili proizvodnju šećerne repe, a zbog uredbe nisu mogli da je uvezu. Srpska strana je spremna da napravi izuzetak, ukoliko hrvatske kompanije dostave dokaze o plaćenim avansima.

Hrvatska strana tvrdi da je reč o 10 ugovora vrednih 28 miliona evra za 616.000 tona šećerne repe, kažu u Ministarstvu  trgovine. Srpska strana nije imala uvid u osam, navodno plaćenih ugovora za 406.000 tona šećerne repe.

Ministar spoljne i unutrašnje trgovine Rasim Ljajić kaže da u nekim od tih ugovora stoji odredba da se ugovor neće primenjivati u slučaju više sile ili mera državnih organa koje se odnose na eventualnu zabranu izvoza.

„Prema tome, jedino rešenje jeste nastavak ovih dogovora, razgovora. S naše strane postoji spremnost pod uslovima o kojima sam govorio. Dakle, da dobijemo dokaze o plaćenim avansima i plaćenim fakturama“, rekao Ljajić.

Predstavnici Hrvatske kažu da se traži rešenje. Vesna Gantner iz Ministarstva poljoprivrede Hrvatske kaže da je bilo razgovora da bi bilo izuzeća za ono što je ugovoreno i za onaj deo koji je plaćen.

„Na kraju zaključak je da izuzeća u slučaju ove godine neće biti. Sada da primirimo eventualne navode o ratu šećera i nekakvom zaoštravanju. Tako nešto ne dolazi u obzir. Ono što mi težimo i što ćemo realizovati su dobrosusedski odnosi i pomoć ukoliko možemo pružiti Srbiji“, rekla je Vesna Gantner.

Hrvatski mediji prenose tvrdnje tamošnjih privrednika da je Srbija prekršila odredbe međunarodnih sporazuma o slobodnoj trgovini. U Srbiji, pak, tvrde da su sve uradili u skladu sa propisima, a pre odluke o zabrani izvoza obavestili i Evropsku komisiju, čiji predstavnici pokazuju razumevanje za takav potez.

„Letos je Srbiju pogodila velika suša i srpske vlasti su nam se obratile sa zahtevom da se dozvoli zabrana izvoza nekih proizvoda, ali krajnje oročenih i ograničenih zbog vanrednih okolnosti. Tako da je ova zabrana stupila na snagu. Repa nije izvezena, a vlasti su pereuzele obavezu da će svi stari sporazumi koji su potpisani pre leta biti poštovani“, kaže Vensan Dežer, šef Delegacije EU u Srbiji.

Kako RTS saznaje, hrvatski prerađivači, naručioci robe, za sada nisu spremni da daju Beogradu fakture na uvid.

 

Iz šest srpskih šećerana 360.000 tona šećera 2012

– U Srbiji će se, procenjuje se, u ovoj kampanji u šest šećerana proizvesti 360.000 tona šećera, što bi trebalo da u velikoj meri
zadovolji potrebe šećerana da izvezu šećer i ostvare izvoznu kvotu prema EU, a takođe i da zadovolje domaće tržište kaže generalna direktorka sen}anske šećerane TE-TO Teodora Deak. – Naše su procene da domaće potrebe nisu više 220.000 tona ili 200.000 tona, koliko smo se deklarisali prethodnih godina jer usled krize imamo smanjenje potrošnje šećera pa bi proizvedena
količina šećera trebalo da zadovolji potrebe naših potrošača. Medjutim, da nije došlo do zabrane izvoza šećerne repe, naša zemlja bi bila u izuzetno teškoj situaciji i velikim problemima u snabdevanju domaćeg tržišta šećerom.

Inače, u senćanskoj fabrici je za prvih 50 dana kampanje 2012. godine uradjeno oko dve trećine posla jer je proizvedneo 48.182 tone šećera. Teodora Deak kaže  da je kampanja trajala 70 dana i da je biti završena 10. novembra.

U Fabrici šećera TE-TO, koja je u većinskom vlasništvu Italijana, napominju da se teško postižu dogovori za šećernu repu čija proizvodnja je na vojvodjanskim poljima u 2012. godini ugovorena za potrebe šećerana u Hrvatskoj, na oko deset hiljada hektara, s obzirom na to da su ti proizvodjači ostvarili znatno višu cenu.

Ona predočava da je ova kampanja biti jedna od najkraćih i najtežih u istoriji fabrike zbog smanjenja prinosa u proizvodnji šećerne repe usled suše 2012. godine, kao i zbog neodgovarajućeg kvaliteta repe s tehnološkog aspekta.

– Osim smanjenja prinosa usled suše, bilo je i poteškoća s tehnološkog aspekta jer je iz prošlodišnje repe bilo teško izlučiti šećer pošto je repa proizvedena u sušnim uslovima jako tvrda pa je bio povećan udeo suve materije, što je prouzrokovalo veću proizvodnju melase. Digestija je bila dobra. S druge strane, ima pojave trule repe, koja je karakteristična u situacijama kada imamo visoke dnevne temperature i dugotrajnu sušu koje otežavaju preradu. Nezavidna je bila situaciju na tržištu repe jer, sem
što su proizvodjači repe u veoma teškoj situaciji, usled smanjenja prinosa soje, suncokreta, kukuruza i drugih ratarskih kultura, u nekoj panici, rekla je Teodora Deak.

U senćanskoj fabrici  su u kampanji 2012. godine preradili oko 540.000 tona slatkog korena i proizveli 77.000 šećera. Senćanska fabrika je na početku kampanje ukinula sistem premiranja vezan za prinos, s obzirom na to da je bilo izvesno da će vrlo mali broj proizvodjača dostići prinos veći od 40 tona po hektaru, pa je utvrdjena osnovna otkupna cena od 4,30 dinara po kilogramu repe JUS-kvaliteta u 2012. godini.

Raspodeljena hrvatska repa

– Od šećerne repe s 10.000 hektara, koliko je bilo ugovoreno za šećerane u Hrvatskoj, Kompanija „Sunoko” je u svojim šećeranama preradila rod s oko 5.000 hektara.