PRIVATIZACIJA NA KOSOVU I METOHIJI

Објављено 9.5.2013. на Макроекономији

Objavljeno u Ekonomskim Analima

Uzurpacija i legalizacija tuđe imovine

Rezime

Za tri decenije Srbija je u  Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara. Samo imovina 1.358 preduzeća koja se sad privatizuju, a pripadaju srpskim firmama, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Uzurpirano je čak i milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma koje vrede 50 milijardi evra. Srpska nepokretna imovina čini čak 58 odsto imovine na KiM. Srbija je do sada vraćala dugove (ostalo je oko 1,2 milijarde dolara) iako nije ubirala sredstva od poreza na Kosovu i Metohiji. Zbog prodaje u bescenje, često i po desetostruko nižoj ceni od realne, po ovom osnovu je sakupljeno tek nešto više od 265 miliona evra. Dok se još uvek u svetu rešava sudbina Kosova i Metohije, očigledno da je obavljena privatizacija bila nelegalna! Legalizuje se diskriminacija i etničko čišćenje 50.000 prognanih radnika Srba i drugih nealbanaca. Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu svojih firmi kako na KiM tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Član jedan Evropske konvencije imovinu proglašava svetinjom! Jedna trećiuna stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva. Na KiM se nalazi 15,7 milijardi tona uglja što može da se eksploatiše dva veka! Ekonomisti predlažu da se KiM proglasi zonom slobodne trgovine!

Ključne reči: privatizacija, uzurpacija, dugovi, porezi, bescenje, UNMIK, kapital, investicije.

Imovina bez zaštite

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđa mandat Ujedinjenih nacija koji je u skladu sa pravnim sistemom UN i međunarodnim pravom. Dakle, ona ne predviđa niti je pravno moguće bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih pava na Kosovu i Metohiji. To znači da se zatečena, to jest, stečena svojinska prava države, drugih javnih subjekata, pravnih i fizičkih
lica ne molgu menjati bez njihovog izričitog pristanka, ni u toku mandata misije UN. Suprotno takvim stavovima, imovina na Kosovu i Metohiji je već promenila vlasnike… Veliki deo imovine i srpskih firmi koji se tamo nalazi je – PRIVATIZOVAN!. Znači UNMIK je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, a pod izgovorom da tom imovinom “upravlja“, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima, preduzećima… Privatizacija na Kosovu i Metohiji je maskirana “u zakup od 99 godina“, nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice za Srbiju i njene organe, bez obzira kakvo će na kraju rešenje biti za KiM. Dakle, imovinska prava svih moraju biti zagarantovana bez obzira na konačno rešenje.

Sem javnih preduzeća: Pošte i Telekoma, Kosovske elektroenergetske korporacije, Železnica Kosova (koje se sad zovu Železnice UNMIK-a) i komunalnih preduzeća, 90 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji ne radi. Inače, samo knjigovodstvena vrednost Železnica Srbije na KiM računajući tu dakle infrastrukturu i vozna sredstva premašuje 206 miliona evra. Tržišna vrednost je višestruko veća, jer bi u realnu “cenu“ trebalo uračunati i pozamašne pare utrošene u kapitalne remonte pruga i stanica devedesetih godina prošlog veka, ali i štetu u vidu propuštenog prihoda od 1999. godine. Te stavke, kako su izračunali u Železnicama Srbije, mere se stotinama miliona evra. Imovina srpskih Železnica na KiM uključuje, pored ostalog, i 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel lokomotiva, 15 dizel-motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona. Železnice Srbije i dalje izmiruju obaveze prema stranim kreditorima po osnovu zaduženja bivšeg ŽTP Priština. Reč je o dva zajma od 32,2 miliona dolara Svetskoj banci, 4,2 miliona kanadskih dolara Pariskom klubu, a EUROFIMI su do kraja 2005. godine izmirene obaveze od 1,6 miliona švajcarskih franaka, dok uskoro pristiže i novih 5,5 miliona franaka. Slično je i sa
većinom ekonomskih subjekata koji su nekada činili “Trepču“. Od kraja 2005. godine radi samo rudnik u Starom Trgu, ali tek sa trećinom kapaciteta, a “Feronikl“ u Glogovcu je dobio novog vlasnika, pa se očekuje njegovo pokretanje i da po obećanju zaposli 1.000 radnika. Nijedno od preostalih društvenih preduzeća u Prištini ne radi. I pored obimnih investicija u popravku termoelektrana Kosovo A i B, struje i dalje nema dovoljno. Proizvodnja iznosi oko 750 megavata, dok potrebe, iako radi vrlo mali broj preduzeća, nekada velikih potrošača struje, premašuju 800 megavata. Privatizacija na Kosovu i Metohiji obavlja se po principu stani-kreni, a u tom procesu Srbija se ništa nije pitala. Iz Privredne komore Srbije (PKS) je nekoliko putra traženo od
Asocijacije privrednih komora u svetu, čiji je plan i PKS, da pomognu da se preispita i obustavi nezakonita privatizacija preduzeća na Kosmetu. Jer, ta privatizacija se sprovodila bez prethodnog detaljnog utvrđivanja vlasništva. Preduzeća su se
privatizovala suprotno međunarodnim standardima, protivno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na KiM. Inače, privreda Srbije je za poslednje tri decenije
u KiM uložila oko 17,6 milijardi dolara. U državnom vlasništvu Srbije su, prema podacima srpskog Ekonomskog tima za KiM, i broje ogromne nepokretnosti-24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, više od 1,4 miliona
kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome treba dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata. Još pre nekoliko godina samo ovaj deo državne imovine procenjen je na oko 220 miliona evra. No, tu je i vojna imovina sa svojim nepokretnosti i zemljištem, računajući i vojni aerodrom kod Prištine, a prema procenama samo ovaj deo imovine vredi oko 95 miliona evra.  Poslednjih sedam godina KiM su pod međunarodnim protektoratom, a pokušaji Beograda da zaštiti svoj ekonomski interes u tom delu zemlje nisu doneli značajnije rezultate.

Mora se ukazati na to da Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu preduzeća, banaka i pojedinaca, kako na KiM, tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Tu zaštitu trebalo je da pokrenu u Savetu bezbednosti UN i Savetu Evrope. U međuvremenu društvenu imovinu zatečenu na KiM prodale su Civilna misija UN  (UNMIK), a izvršilac poslova
je Kosovska poverilačka agencija (KPA). Prema informaciji kojima raspolaže Koordinacioni centar za KiM, do početka 2007. godine je na devet tendera prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Preduzeća su prodavana daleko ispod realne cene, a kupovali su ih samo Albanci, ne obazirući se na vlasnička i potraživanja iz dužničko poverilačkih odnosa preduzeća, fondova i banaka iz centralnog dela Srbije, Vojvodine i Crne Gore. Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan dug Kosova i Metohije (KiM) 31. decembra 2006. godine iznosio je 1,18 milijardi dolara. Od 2002. godine Srbija je uredno otplatila 130,65
miliona dolara, dok prema podacima Pregovaračkog tima za KiM, Srbija dnevno za te dugove izdvaja 100.000 dolara. Zvanični Beograd je još od početka 2002. godine nastojao da ukaže da je privatizacija na KiM pogrešno osmišljena i da će posledice biti teške i dalekosežne.

Uprkos tome KPA je sva preduzeća predviđena za prodaju oglasio društvenim, uključujući i ona koja su posle 1989. godine
promenila vlasničku strukturu. Tako je na primer, Fabriku zidnih tapeta “Fazita“ u Prištini davno kupio “Sintelon“ iz Bačke Palanke. Zaposleni radnici su dobili deonice, a Albanci su svoje deonice prodavali u Bačkoj Palanci. Međutim, za vreme najnovije privatizacije koju sprovodi KPA vlasništvo “Sintelona“ je ignorisano, pa je “Fazita“ ponovo prodata! Posle insistiranja Beograda da se privatizacija na KiM može obavljati jedino uz puno poštovanje međunarodnih standarda i uz saglasnost i učešće Republike Srbije, kao najvećeg poverioca i vlasnika imovine na tom delu nekadašnje Jugoslavije, UNMIK je samo privremeno i na kratko bio zaustavio taj proces u oktobru 2003. godine. Samo u protekle dve godine gotovo polovina društvenih firmi na KiM je prodata. Srbiji, osim dosadašnjih obaveza vraćanja dugova, nije omogućeno ni na koji način da učestvuje u privatizaciji. Ona to pravo nije dobila ni pored činjenica da je vlasnik firmi i njihovih nepokretnosti, kao i pravni naslednik bivše SRJ, odnosno Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Vlada Srbije je više puta na adresu UNMIK-a ali i međunarodnih organizacija uputila oštre proteste, ocenjujući da je reč o nelegalnoj i kriminalnoj prodaji društvenih preduzeća, koja i dalje traje. Tako je krajem 2006. godine prodat nekad čuveni kosovski gigant “Feronikl“ koji je bio u stopostotnom srpskom vlasništvu. Naime, Vlada
Srbije je pre tri decenije u njegovu izgradnju uložila 300 miliona dolara, a novi vlasnik-kompanija “Alferon“ registrovana u Engleskoj ga je kupila za deset puta manju sumu. U međuvremenu zvanični Beograd je pokrenuo široku kampanju, kako bi sprečio nameru UNMIK-a i Kosovske poverilačke agencije da prodaju i najveći gigant, Rudarsko metalurški-kombinat “Trepča“. Ovaj industrijski gigant, prema informacijama UNMIK-a biće prodat u naredne dve godine, zbog ogromnih dugova, koje “Trepča“ ima prema kreditorima, a čija je naplata dospela. Među najvećim poveriocima je i grčka kompanija “Mitilineos“, koja
potražuje 44 miliona evra. Procenjuje se da je u “Trepču“ uloženo oko milijardu dolara, na osnovu čega Vlada Srbije i polaže pravo na vlasništvo što UNMIK osporava, kao i u svim slučajevima do sada. Kad je reč o drugom gigantu kosovske privrede, Kosovskoj energetskoj korporaciji, kako u ovom trenutku stvari stoje, UNMIK još uvek nije definisao energijom u KiM, pa se planira se izgradnja nove elektrane.

Uredba o privatizaciji na KiM koju je u aprilu 2005. godine proglasio Soren Jesen Petersen otišla je dalje u kršenju vlasničkih prava. Po tom dokumentu, nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva, već to može da se uradi i posle
prodaje, sudskim putem. Tako se legalizacije diskriminacija više od 50.000 prognanih radnika, Srba i drugih nealbanaca, a ostavljena im je nada da će im od 20 odsto sredstava dobijenih od prodaje preduzeća namenjenih akcionarima, biti plaćena simbolična nadoknada. Jedan od uslova je da su u preduzeću radili na dan 22. marta 1989. godine i da imaju bar tri godine radnog staža. naravno, na spisku za nadoknadu nema Srba, jer ih nema ni u preduzećima, ali zato mogu da se žale Federaciji nezavisnih sindikata Kosova i Metohije. Ovakvom privatizacijom legalizovano je etničko čišćenje na KiM. Odgovorno je
legalizovao UNMIK, a na kraju očekuje se da će proces privatizacije biti prebačen na nekog lokalnog aktivistu, Albanca, i na kraju niko neće odgovarati za postupke. Zvaničnici na KiM su uvek izjavljivali da se privatizacija obavlja u skladu sa
preporukama UN, dok je ekonomska rekonstrukcija prepuštena EU. Za prvih pet godina posle uspostavljanja međunarodnog protektorata u pokrajini, bila je završena privatizacija u samo pet društvenih preduzeća u vrednosti od 2,34 miliona evra. Tada su ugovori o prodaji još devet preduzeća u vrednosti u vrednosti 10,2 miliona evra čekala ratifikaciju Upravnog odbora agencije. Prema tadašnjoj proceni agencije bilo je ostalo još između 450 i 500 kompanija u društvenom vlasništvu u kojima je bilo zaposleno oko 18.000 radnika.

Politička borba za vraćanje duga

Sredinom 2003. godine tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije je govorio da je privatizacija privrede Kosova i Metohije moguća samo u dogovoru sa Srbijom. I tada su najveći problem bili dugovi kosmetske privrede poveriocima u Srbiji i inostranstvu koji su 1999. godine iznosili oko 1,4 milijarde dolara (sad oko 1,2 milijarde dolara). UNMIK je tada planirao da “izvrši“ privatizaciju oko 35 društvenih i 65 javnih preduzeća, a da Srbiji ostanu dugovi! U stvari da se imovina proda, a
dugovi da se vrate na kraju, kada se podmire sve druge stavke, ako se ostvare neki privatizacioni prihodi… Tadašnji srpski ministar za privredu je predložio i formiranje registra poverilaca pre nego što se pristupi privatizaciji, dok bi radne jedinice srpskih preduzeća na KiM ostale i dalje njihovo vlasništvo-jer tu je privatizacija suvišna. I Vlada Srbije je u to vreme u nekoliko navrata protestvovala zbog najave procesa privatizacije, ali bez rezultata. Pozivala se na poštovanje osnovnih vrednosti tržišne ekonomije, a UNMIK je svoje stavove i planove “završavao“ privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova. Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti
poverilaca. Jer, u ovom slučaju dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca…

Na početku pregovora  srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, početkom 2007. godine taj dug je iznosio oko 1,2 milijarde dolara, što iznosi oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio oko 18,5 milijardi dolara. Za vreme pregovora u Beču, obe strane-kosovska i srpska-kada je bila reč o dugovima insistirale su da dobiju pravo na njegovo vraćanje! Taj nelogičan spor stručnjaci objašnjavaju tako što kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća svoj dug, što je potvrda državnosti i argument za proglašenje nezavisnog Kosova. Srpska strana opet se usprotivila tome jer se taj dug  vraća preko Srbije, koja je svojevremeno i digla kredite za KiM. Za vreme pregovora u Beču to je bila i
jedina tačka dnevnog reda posvećena imovinskim i ekonomskim pitanjima, a to je i ključ kosovskog problema.

Pogrešna taktika

Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije u ovom delu bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla
put nezavisnosti KiM. Njome je sva vlast na KiM u nadležnosti UNMIK-a i kosovske Vlade. Ono što je nesporno i na šta se Srbija može osloniti je-imovina. Jer, većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale su firme iz Srbije. Ako znamo da član jedan Evropske konvencije o ljudskim pravima imovinu proglašava svetinjom, onda je KiM doista sveto mesto za Srbiju.

Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu na KiM sa 1.218 objekata, a iz Vojvodine sa još 14,
pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, “Srbijašume“ 45 objekata, dok je to ukupno-1.358 objekata. Tako na primer, “Lola korporacija“ je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini. Temerinski “Termovent“ je podigao pogone u Orahovcu i Lipljanu, “Zelengora“ u Suvoj Reci, “Minel“ U Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini,  “Koka kola“ u Lipljanu, smederevska “Goša“ u Gnjilanu… Neke firme kao “General eksport“, “Minel“, “Prva iskra“, “Centroprom“ i druge, učestvovale su u realizaciji nekadašnjih samoupravnih sporazuma o udruživanju na KiM. Tako je ulagao kapital PKB “Beograd“, “Bambi“ iz Požarevca i druge firme.

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, a Fond za razvoj Republike Srbije pravni je sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije. Sve do 1997. godine kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije kao trajni ulog u 163 tamošnja preduzeća, u većini slučajeva više od 51 odsto udela. O tome je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija. Prema programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koje su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, KiM su zaista doživeli pravi bum. Društveni proizvod je u te 22 godine rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto. Na kraju tog perioda, u odnosu na njegov početak, društveni proizvod je bio veći četiri puta, vrednost osnovnih sredstava deset puta, dok je broj zaposlenih povećan za 3,6 puta. Od 1956. do 1960. godine, investicije na KiM rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od 30 odsto. Kasnije je ova stopa opala, ali su ulaganja i dalje bila ogromna. Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto društvenog proizvoda. Najveći deo tih para usmeravan je upravo na KiM: od 1986. do 1990. godine gotovo polovina (tačno 48 odsto) ukupnih sredstava. Tako je samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje. Najintenzivnija ulaganja u industriju stvorena su u razdoblju od 1976-1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju).

Doba stagnacije KiM poklapa se u suštini sa početkom ekonomske krize na prostoru cele SFRJ i počinje osamdesetih godina
prošlog veka. Osnovni razlog za to leži, čini se, kao i u celoj zemlji, u činjenici da uložene pare nisu davale odgovarajuće efekte pa se i smanjivao interes za natprosečno neefikasna ulaganja. Ni para više nije bilo kao prethodnih godina. Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći 15,5 odsto. Učešće investicija u društvenom proizvodu KiM smanjeno je sa blizu 75 odsto 1980. na 21 odsto u 1990. godini. Potom je poslednja decenija prošlog veka donela još gore rezultate. Realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine.

Bogata zemlja

Inače, o Kosovu i Metohiji se i među Srbima i Albancima, pre tri-četiri decenije, govorilo o veoma bogatoj zemlji. Tako je intervencija NATO objašnjena kao želja da se preuzme kontrola nad prebogatim prirodnim resursima. Tačnih podataka nema, ali se zna da se na KiM danas nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja. U kosovskom basenu ima 13,2 milijarde tona lignita, a u
metohijskom 2,5 milijardi tona, a to se može eksploatisati narednih 200 godina. Ugalj je relativno slabog kvaliteta, radi se o lignitu i njegova vrednost se procenjuje na oko 400 milijardi evra. Postoje i rezerve ruda cinka i olova u količini od 46 miliona tona (ona sadrži malo, tek pet-šest odsto metala), što važi i za nikl koji ima tek 1,3 odsto metala. Procene su da se na KiM nalazi i
osam miliona tona rude magnezita, 1,6 miliona tona boksita, značajni izvori vode, ležišta geotermalne energije kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara). Plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. godine revitalizira termoelektranu Kosovo A, sagradi dva nova bloka na Kosovu B i sagradi Kosovo C.
Očito je da od tog plana sad nema ništa, jer EPS već godinama nije nadležan ni za osiguranje snabdevanja strujom u srpskim enklavama. Doda li se tome da je privremena administracija UN raspisala tender za modernizaciju i gradnju nove TE, a da su interesovanje pokazale velike kompanije, poput američkog AES-a, “Senkapa“-Wašington grupe sa češkim ČEZ-om, nemačkom RWE, jasno je da od toga posla kada je EPS u pitanju nema ništa. S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM, teško se može očekivati da će ona ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija. Razmišljanja ekonomista su i da se EU predloži da razmisli o KiM kao zoni slobodne trgovine u kojoj bi svim etničkim zajednicama, velikim investicijama,
razvojem i povećanjem životnog standarda bila osigurana budućnost, jer taj put vodi ka smanjenju političkih napetosti. To bi, naime, mogao biti i činitelj ujedinjavanja,  ne razdvajanja i stvaranja novih neraščišćenih računa. Današnje stanje na KiM karakteriše nezaposlenost koja dostiže 50 odsto. Ekonomisti tvrde da je nacionalni dohodak poslednjih godina povećan za 400 dolara po glavi stanovnika i da je pre godinu dana iznosio oko 1.000 dolara. Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina
stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva (sa prihodom ispod 1,42 evra po odrasloj osobi dnevno), a prihod ispod jednog evra dnevno ima 13 odsto populacije, što znači da žive u izuzetnoj bedi. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za sedam godina koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

“Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 zaposlednijh. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji“ (direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani). “Pokretanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta zavisi, pre svega, od otvaranja Kosova prema
spoljašnjim tržištima, a to u najvećoj meri znači prema susedima i balkanskoj regiji. Izlaz je samo tu jer KiM nemaju izlaz na more i nema neposredan kontakt sa drugim regijama osim Balkana“ (ekonomista iz Beča Vladimir Gligorov).

Srpska nepokretna imovina na KiM čini 58 odsto ukupnih nepokretnosti u pokrajini, a samo u četiri opštine kao što su Peć,
Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi. Kosovska agencija za imovinu zadužena je za rešavanje ovog problema, ali je njen učinak najblaže rečeno-pod znakom pitanja. Na KiM Albanci su uzurpirali ukupno milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma čiji su vlasnici Srbi. Najveći deo ove uzurpirane imovine je u vlasništvu raseljenih Srba. Indikativno je da je međunarodna administracija u južnoj srpskoj pokrajini šest i po godina ignorisala ovu činjenicu da bi tek marta 2006. godine osnovala Kosovsku agenciju za imovinu. Njen zadatak je da, između ostalog, prima i zahteve za vraćanje uzurpiranog zemljišta i komercijalnih nepokretnosti. Bezmalo godinu dana kasnije, nije doneta nijedna odluka o povraćaju imovine. Još alarmantnije je to što vlasnici nisu dobili ni imovinska dokumenta, kao potvrdu da poseduju nepokretnosti.

Prema odredbama Rezolucije UN 1244 UNMIK i KFOR su dužni da obezbede povratak raseljenih. Za sedam godina vratilo se samo 4.000 Srba, što je tek dva odsto zvanično ubeleženih, a do danas ništa nije učinjeno na obezbeđenju kretanja i rada. Ni učinjeno ništa ni na povraćaju uzurpirane imovine, a oni to i ne žele jer je ta imovina doživela novu privatizaciju. Tako Srbi ni ne mogu da se vrate na svoja ognjišta jer su ona dobila nove vlasnike. Zanemarujući neprikosnoveno pravo svojine koja je osnova savremene civilizacije, međunarodna administracija na KiM žmuri pred organizovanom pljačkom bez presedana u modernoj svetskoj istoriji.

Još je gore što svojim uredbama pokušava da obezbedi legitimitet otimanju srpske imovine. Tako je specijalni izaslanik UN
na KiM doneo Uredbu po kojoj onaj ko uzurpira zemljište, može posle deset  godina “državine“ da dobije pravo vlasništva na njemu. To praktično znači da sa još tri godine odugovlačenja povratka Srba, Albanci dobijaju uzurpiranu zemlju. I laici znaju da je to apsolutni pravni nonsens jer imovinsko pravo ne zastareva.

I na kraju ostaje da se vidi kakvo će konkretno konačno rešenje biti za KiM. I Srbi i Albanci treba da shvate da KiM ne mogu
ostati izolovano ostrvo u srcu Evrope. Bez razvoja ekonomije, saradnje i komunikacije sa susedima i svetom, svaki režim postaje autastičan, i pored svoje demokratske slatkorečivosti.

Literatura:

1. Agencija Beta, intervju Branislava Gulana, “Na Kosovu i danas rade uglavnom javna preduzeća“ (2. april 2007. godine)

2. Agencija Tanjug, tekst “Velika imovina preduzeća iz Centralne Srbije i Vojvodine“ (8. februar 2007. godine)

3. Kosovska poverilačka agencija, podacima do kraja 2006. godine

4. Knjiga D. Tomića i B. Gulana “Poljoprivreda Jugoslavije“ – pre i posle sankcija (tekst “Kosmet mala Kalifornija“)

5. Knjiga Siniše Ljepojevića, novinara Tanjuga  “Ekonomija Kosova i Metohije“

6. Časopis ,,Ekonomist“, tekst “Prodaja ili likvidacija“ (22. maj 2006. godine)

Nastavak otimačine

Kosovska agencija za privatizaciju planira u oktobru  2012, g da ponudi još dva preduzeća sa severa Kosova i Metohije u kojima rade Srbi.

Fabrika zglobnih ležajeva „Prva petoletka“ iz Leposavića i fabrika delova, komponenti i mašina „Lola-Fot“ iz Leška trebalo bi
da se nađu na ponudi u 57. krugu privatizacije koja će početi 10. oktobra.

Kosovska agencija i to namerava da sprovede bez saglasnosti vlasnika tih preduzeća. Obe fabrike su u društvenom vlasništvu.