Pakt stabilnosti kao mali Maršalov plan .

Posle bombardovanja SRJ 1999. godine ponovo je bilo reči o takozvanom Maršalovom planu (po ugledu na onaj američki, posle
Drugog svetskog rata) kojim će se upravljati iz Soluna. I danas se sve češće i sa zvaničnih mesta pominje da je Srbiji za oiproavak potreban novi Maršalov plan. On se više priželjkuije nego što je to realno. Ipak, da se pšrietimo šta je Maršalov plan značio za nekadašnju Jugoslaviju, evo nekoliko činjenica.

Tadašnji predsednik Evropske komisije Romano Prodi je izjavio da će u prvom navratu na prostore Jugoistočne Evrope stizati
oko pet-šest milijardi dolara godišnje.

Inače, zemlje članice EU i EBRD za obnovu i razvoj zapadnog Balkana od 1990. godine investirale su 18 milijardi dolara.

Po ovome ispada da su oni koji su rasturili SFRJ i zapadni Balkan svesni toga da države bivše SFRJ imaju manju proizvodnju, da se lošije živi u novoj demokratiji, ali da je cilj ostvaren jer je ponajviše oslabljena Republika Srbija.

Nju nije oporavila ni promena vlasničke strukture jer je i to bio pogrešan projekat privatizacije.

Naime, u Srbiju je od demokratskih promena 2000. do 2012. godine na razne načine (uključujući tu i sredstva dijaspore)
stiglo 76 milijardi dolara. Međutim, gde su pare utrošene – za polovinu sume tragova nema. U zemlji nije pokrenuta proizvodnja.

Tokom bombardovanja 1999. uništena su 372 velika privredna objekta. U prvim naletima dolaska novca obnovljena je porušena
infrastruktura. Samo na železnici je oštećeno više od trista objekata.

Pruge su bile razorene na 54 mesta, bila su srušena 32 železnička mosta, deset nadvožnjaka, četiri tunela, 56 staničnih
zgrada, šest vozova. Sve to je brzo obnovljeno, a uspostavljena je i plovidba Dunavom.

Dakle, i pre demokratskih promena u Srbiji se znalo da će na ovo područje stići ,,Maršalov plan za Balkan’’ ali da on neće
biti tip obnove posleratne Evrope, već je reč o obnovi infrastrukture, razvoju telekomunikacija, malih privatnih preduzeća, zatim o osposobljavanju bankarskog sistema i bržem razvoju sektora usluga.

Rat u Jugoslaviji je 1999. skresao bruto domaći proizvod osam balkanskih zemalja za ukupno 7,8 milijardi dolara. Najteže
je bila pogođena SRJ čiji je bruto društveni proizvod umanjen za 40 odsto.

Tek posle velikih političkih kontroverzi do kojih je dovelo bombardovanje Jugoslavije, Evropa je odlučila da lansira sveobuhvatan program političke, ekonomske i socijalne obnove i rekonstrukcije Balkana, pod imenom Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu. To je učinjeno po ugledu na Maršalov plan posle Drugog svetskog rata.

Tako je i Pakt stabilnosti nazvan ,,mini Maršalovim planom”. Međutim, taj plan je bio ambiciozno zamišljen ali samo minimalno ostvaren. Jer uvek je politika bila iznad ekonomije, što je i danas slučaj u saradnji svih zemalja na ovim prostorima.

Posle razbijanja SFRJ u proces obnove i razvoja bilo je potrebno uključiti sve zemlje regiona, u čemu je SRJ, a posle Srbija, po svom geografskom položaju i po veličini tržišta trebalo da zauzme posebno mesto. U razvoju regiona ključnu ulogu je preuzela Evropska komisija.

Samo oživljavanje privrede i saradnja u regionu trebalo je da se realizuje tim nazovi tada Maršalovim planom za jugoistočnu Evropu. Priliv novca je zavisio od brzine stvaranja demokratskih institucija i slobodnih izbora.

Sve zemlje su imale zadatak da stvore efikasnu upravu i nezavisno sudstvo. Od svih zemalja u regionu Srbija je u obavljanju ovog zadatka bila – najsporija. Zbog toga se i danas najsporije ekonomski razvija. I pored isticanja da imamo velike šanse, ekonomija ide sporije od politike.

I dalje sve zavisi od političke volje, (ne)uspeha političara, a tek posle toga od ekonomista i njihove moći. Sve dok god bude tako Srbija će zaostajati za drugima u razvoju.