Miladin Ševarlić: Pravci razvoja zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji

21. априла 2013. 3 Poljoprivreda, Arhiva 6 Komentara 2,921 Pregleda

МИЛАДИН М. ШеВАРЛИЋ
Одбор за село, Српска академија наука и уметности, Београд, milsevar@eunet.rs
Co-operatives are a reminder to the international community that it is possible to pursue both economic viability and social responsibility. Ban Ki-moon, United Nations Secretary-General Ban Ki-moon [2]
САЖЕТАК
У раду је, поред кратког осврта на настанак и карактеристике досадашњег развоја земљорадничког задругарства, приказана анализа стања и дефинисани правци развоја земљорадничког задругарства у Србији, са предлогом активности и мера које у циљу реструктурирања земљорадничког задругарства треба да предузму задруге, задружни савези и држава.
Допринос рада је указивање на потребу свестраније подршке развоју земљорадничког задругарства као моделу економско-социјалне одрживости породичних газдинстава у пољопривреди Србије, нужност реформе задружног
законодавства у складу са европском задружном легислативом и системским променама у привредном законодавству Србије, као и неопходност производно-економског и организационог реструктурирања земљорадничких задруга и
трансформације садашњих задружних савеза у пословне асоцијације задруга и задругара. Посебно је истакнуто да земљорадничке задруге, поред ефеката на економски и социјални положај задругара и других пољопривредника који повремено пословно сарађују са задругама, треба да имају већу државну подршку као привредни субјекти одрживог економског развоја у селима и локалним самоуправама на руралним подручјима – која заузимају доминантни део територије Србије.
При дефинисању праваца развоја земљорадничког задругарства посебно су разматрани ставови и опредељења у Стратегији развоја земљорадничког задругарства у Републици Србији (2012) и Нацрту Закона о задругама (2013) и
предложене активности и мере за реформу земљорадничког задругарства – укључујући и формирање организационо и тржишно конкурентнијих националних специјализованих земљорадничких задруга, пословну трансформацију и заједничко деловање свих задружних савеза као јединственог задружног покрета у Србији и реафирмацију деценијама запостављене сарадње са Међународним задружним савезом (МЗС) и Задружним савезом Европе (ЗСE).
Кључне речи: земљорадничко задругарство, развој пољопривреде и села, смањење сиромаштва, реформа задружног сектора, Србија.
УВОД
Земљорадничке задруге су скоро 160 година основни облик удруживања власника ситних породичних пољопривредних газдинстава у Србији. Оне им омогућавају побољшавање конкурентности и економских резултата које појединачна породична газдинства не могу да остваре у набавци репроматеријала и средстава рада за организовање пољопривредне производње и у пласману својих релативно малих и тржишно непрепознатљивих вишкова пољопривредно-прехрамбених производа.
Циљ рада је да се анализом досадашњих резултата истраживања оцени садашње стање, предложе правци развоја земљорадничког задругарства и систематизују активности и мере које задружни сектор и држава треба да обезбеде да би се земљорадничко задругарство у пракси остварило као економско-социјални концепт одрживог развоја породичних
газдинстава, пољопривреде и села у Србији.
Значај рада произилази из чињенице да породична пољопривредна газдинства чине доминантни део и најслабије организоване субјекте у пољопривреди Србије, која располажу са претежним делом аграрних ресурса али су уситњена и
неприпремљена садашњим и будућим утицајима глобализације пољопривреде и либерализације трговине пољопривредно-прехрамбеним производима.
Основни извор података су резултати досадашњих научних истраживања о земљорадничком задругарству у Србији наведених у Литератури овог рада – посебно Стратегије развоја земљорадничког задругарства у Републици Србији (СРЗЗ; 2012) [3], анализе досадашњих законских прописа о задругарству у Србији – посебно Нацрта Закона о задругама (Нацрт ЗоЗ; 2013) [4], база података о регистрованим задругама у Агенцији за привредне регистре (АПР) и резултати Пописа пољопривреде 2012 Републичком заводу за статистику Србије (РСЗ) о породичним пољопривредним газдинствима (ППГ) и земљорадничким задругама (ЗЗ), као и друге расположиве податке и информације о задругарству, пољопривреди и селу у Србији.
У раду су коришћени метод анализе садржаја публикованих резултата истраживања о задругарству, основни статистички методи за обрачун и приказивање показатеља развоја земљорадничког задругарства, као и синтеза резултата истраживања у дефинисане правце развоја и препоруке за реализацију активности и мера у циљу реформе земљорадничког задругарства у Србији.
Ценећи улогу и значај Српске академије наука и уметности (САНУ), у раду се покреће иницијатива да Одбор за село САНУ предложи измену и допуну прописа о територијалној подели Републике Србије којом би се, поред градских, увела и сеоска насеља; као и да заузме став о семантичком питању из области задругарства у пољопривреди Србије:
Да ли и даље треба користити традиционални назив земљорадничке или нашој и светској пракси примеренији појам пољопривредне задруге?
НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЗЕМЉОРАДНИЧКОГ ЗАДРУГАРСТВА У СРБИЈИ
Исходиште задругарства уопште и посебно земљорадничког задругарства у Србији су породичне (кућевне, крвне) задруге [5: 14-76], које су правно дефинисане и уређене Српским грађанским закоником (1844) [6].
Значај земљорадничког задругарства у Србији произилази из три чињенице:
·  две године после оснивања прве „савремене“ задруге у Европи (1844) [7], у Бачком Петровцу је формиран
„Gazdovský spolok“ – први облик удруживања земљорадника на садашњој територији Републике Србије [8:19];
·  за само годину дана од оснивања прве земљорадничко-кредитне задруге у Вранову (1894) на тадашњој територији Србије, у Смедереву је 1895. године формиран и Главни савез српских земљорадничких задруга (ГССЗЗ), који је био међу 11 оснивача МЗС (International Co-operative Alliance – ICA) у Лондону (1895) [8, 9, 10, 11]; и
·  земљорадничке задруге су доминантни облик задруга у задружном сектору Србије [3: 8].
У периоду од појаве прве земљорадничке задруге у Вранову до почетка Првог светског рата (1914) у Краљевини Србији су основане 782 земљорадничке кредитне задруге Рајфазеновог типа, са више од 100.000 задругара из око 18% укупног броја сеоских домаћинстава. [8: 18] – чему су, поред поред државне кредитне помоћи, допринела и прва два закона о задругама [12, 13].
Развој задругарства настављен је и у периоду између Првог и Другог светског рата, посебно у условима светске економске кризе (1932) и потпoмогнут Законом о привредним задругама (1937) [14], тако да је у Србији (1939) било укупно 3.674 задруге (1.077 кредитних, 1.819 набавно-продајних и 751 осталих) [8: 23-24].
У периоду после Другог светског рата, земљорадничко задругарство у Србији прошло је кроз пет потпериода промена облика задружног организовања: (1) колективизација и формирање СРЗ (1945-1953) [15, 16, 17]; (2) реорганизација СРЗ и промовисање подруштвљавања и различитих модела кооперације у пољопривреди (1953-1974) [18, 19, 20, 21, 22]; (3) трансформација земљорадничких задруга и удруживање земљорадника и радника у основне (ООК) и радне организације коопераната (РОК) са преузимањем значајног дела задружне имовине у друштвеној својини у корист пољопривредних комбината (1974-1989) [23, 24]; (4) ревитализација задругарства у складу са међународним задружним
принципима, уз игнорисање повраћаја имовине задруга одузете без накнаде у периоду после 1953. године и приватизацију исте у току постсоцијалистичке транзиције (1989-2009) [25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32]; и (5) „еутаназија“ 736 земљорадничких противуставним стечајевима и „подржављење“ њихове преостале имовине преношењем исте на располагање Републичкој дирекцији за имовину (2009-2012) [33, 34] – што је условило значајно смањење броја земљорадничких задруга и њихове површине земљишта у Србији (Таблица 1).

*Пољопривредна површина у 2012. години, РГЗ, 2013.     **Обрачун аутора, 2013.
Извор: Пољопривреда Србије 1947-1996. РЗС, Београд, стр. 361 и 364.
Таблица 1. Број земљорадничких задруга и њихова пољопривредна површина у Србији
АНАЛИЗА СТАЊА У ЗЕМЉОРАДНИЧКОМ ЗАДРУГАРСТВУ СРБИЈЕ
Оцена стања у земљорадничком задругарству Србије базирана је на анализи:
  • поседовне структуре породичних пољопривредних газдинстава и земљорадничких задруга по Попису пољопривреде 2012. године ;
  • изневереног очекивања превођења задружне имовине из друштвене у задружну својину и последица примене противуставних одредаба Закона о стечају (2009);
  • својинске структуре земљишних површина у земљорадничким задругама Србије (2012) и
  • резултата истраживања у радовима наведеним у Литератури овог рада.
Анализа поседовне структуре породичних пољопривредних газдинстава (ППГ) у Србији (2012) указује да у њиховом укупном броју (628.482 ППГ) доминирају газдинстава са мањом величином поседа: до 2 ха (46,6%), од 2-5 ха (29,4%) и од 5-10 ха (14,3%); док је учешће газдинстава са поседом од 10 до 50 ха релативно мало (7,3%), уз појаву и 5.787 тзв. фармерских газдинстава са поседом преко 50 ха (0,9%) – од чега је само 15 таквих газдинстава у централној Србији (Прилог 1) [35]. То указује на потребу развоја земљорадничког задругарства и удруживања великог броја малих ППГ,  која у условима глобализације производње и либерализације тржишта пољопривредно-прехрамбених производа немају перспективу самосталне производне и тржишне одрживости.
Посебно треба истаћи да је у транзиционом периоду између два последња пописа пољопривреде смањен и укупан број ППГ са 778.891 (2002) на 628.482 газдинстава (2012), што није последица само промена у дефиницији ППГ [36; 37; 38, 39], већ и економске пропасти преко 150 хиљада газдинстава која су поседовала углавном старачка домаћинства.
Анализа поседовне структуре земљорадничких задруга (2012) указује да свега 289 или 24,1% укупног броја наших земљорадничких задруга има и сопствену пољопривредну производњу, од чега је 44,7% са поседом до 10 ха и она поседују свега 0,6% укупне пољопривредне побвршине расположиве у овој групи субјеката у нашој пољопривреди, док на другој страни 104 задруге (од чега само 15 у централној Србији) или 36% задруга са поседом преко 50 ха располаже са 96,9% пољопривредног земљишта у задружном сектору пољопривреде Србије (Прилог 1).
У периоду од доношења два закона о претварању друштвене својине у друге облике својине (1991, 1992) [31; 32] задруге у правном промету нису могле слободно да располажу пољопривредним земљиштем и другом „својом“ имовином односно да ту имовину стављају под хипотеку, продају, мењају и др. – и то не само у првом делу транзиционог периода, већ и после 2006. године од када друштвена својина de jure не постоји ни у Уставу Републике Србије. Због тога су земљорадничке задруге, у односу на друге привредне субјекте, биле у немогућности да економски равноправно учествују у пољопривредној производњи и на тржишту пољопривредно-прехрамбених производа и често доспевале у блокаде.
У таквом пословном амбијенту, због дуготрајне неспособности плаћања доспелих обавеза, од доношења Закона о стечају (2009) [33] до Одлуке Уставног суда Републике Србије (2012) [34] о проглашавању неуставним одредби члана 13. став 3. и чланова од 150. до 154. предметног Закона, извршен је „убрзани“ стечај чак 736 земљорадничких задруга – што, у односу на број задруга регистрованих у АПР (април 2010), чини више од трећине (38,1%) укупног броја земљорадничких задруга на подручју АП Војводине[1] и централне Србије. При томе је „убрзаним“ стечајем ликвидиран и апсолутно и релативно већи број земљорадничких задруга на територији централне Србије (494 задруге или 44,6% од укупно 1.107 задруге) него у АП Војводини (242 задруге или 29,3% од укупно 827 задруга). Истовремено, на пословном подручју регионалних задружних савеза са седиштем у Зајечару, Ваљеву и Јагодини ликвидирано је више од половине, а на подручју задружних савеза са седиштем у Бору, Лесковцу и Нишу чак око две трећине укупног броја земљорадничких задруга – што се може оценити као највећа и најбржа административна „еутаназија“ земљорадничког задругарства у Србији – од оснивања првих задруга средином XIX века до данас! (Таблица 2) Овоме треба додати и чињеницу да су по истом Закону [33] ликвидирана чак и два регионална задружна савеза са седиштима у подручјима са
надпросечним производним потенцијалима за развој пољопривреде (Сремска Митровица, 2011; Јагодина, 2012). [3: 24]
*Земљорадничке задруге  **Без података за КиМ.
Таблица 2. Учешће ликвидираних земљорадничких задруга у Србији (2010-2012)
Извор:
а) за укупан број ЗЗ: База података Агенције за привредне регистре (АПР), Београд, 2010;
б) за ликвидиране ЗЗ: МФП, Радна група за израду Нацрта закона о задругама, Београд.
Проглашење неуставним оспорених одредби Закона о стечају (2005) [34], проузроковале су бројне имовинске и статусне последице у односу на све привредне субјекте, укључујући и више од трећине укупног броја земљорадничких задруга у Србији које су ликвидиране њиховом применом у судској пракси током више од 2,5 године (2009-2012). За такву законски противуставну „гиљотину“ земљорадничких задруга (и других привредних поступака), нико у Србији није ни преузео а камоли сносио политичку и законску одговорност (!?), нити је било шта практично учињено да се поступак врати у предстечајно стање и обештети тако велики број задругара и земљорадничких задруга – што по обиму и по последицама до сада није забележено у правном систему наше земље.
Посебно је спорно што је имовина свих 736 задруга које су обрисане из Регистра АПР по окончању стечајног поступка у
периоду од 2009. до средине 2012 године, преостала по покрићу трошкова стечајног поступка, уместо да се сходно члану 67. Закона о задругама (1996) стави на располагање територијално надлежним задружним савезима за оснивање нових или јачање постојећих задруга на том подручју, пренета Дирекцији за имовину Републике Србије [40]. Тиме је фактички извршено „подржављење“ задружне имовине односно својеврсна национализација како неисплаћених ревалоризованих удела задругара као приватне имовине физичких лица, тако и задружне имовине ликвидиране задруге која је била нерасподељена на задругаре. Оспореним одредбама Закона „повређено је право на имовину утврђено чланом 58. Устава, начело равноправности учесника на тржишту утврђено чланом 84. Устава и начело равноправности свих облика својине утврђено чланом 86. Устава“, а у случајевима закључења стечаја над имовином и „уплатом вишка средстава, по покрићу трошкова стечајног поступка, из уновчене имовине дужника у буџет Републике Србије“ држава се „правно неосновано обогаћује на штету својих привредних субјеката, ставља се у повољнији положај у односу на остале учеснике на тржишту у приватним пословима које обавља (нпр. јавне набавке), а државна својина се повлашћује у односу на остале Уставом признате облике својине (приватна, задружна)“, као и „члан 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода којом се гарантује право на имовину.“[1]
Извор: Обрачун аутора на основу података Министарства финансија и привреде, 2013.
Графикон 1. Површина земљишта у земљорадничким задругама у Републици Србији (без података за КиМ) и њихова својинска структура
С обзиром на вишедеценијски неодговарајући однос задругара, директора задруга, задружних савеза и државе у погледу заштите земљишта и друге имовине у задружној својини у земљорадничким задругама, својинска структура 105.779 ха укупно расположивог земљишта у земљорадничким задругама у Србији (2013) указује на три констатације: а)
доминира земљиште у државној својини (54,3%), б) значајне површине земљишта су у друштвеној својини (28,5%) односно још није извршена њихова трансформација у задружну својину и в) у задружној својини су de jure најмање површине земљишта у задругама (17,2%). (Графикон 1) Уколико претпоставимо да ће се новим Законом о задругама (2013)[1] расположиво земљиште превести из друштвене у задружну својину – задругари и земљорадничке задруге би постали власници 48.320 ха или 45,7% укупних површина земљишта које данас користе.
Међутим, према обрачуну аутора овог рада на основу података у Таблици 1, остаје без одговора и питање: Ко је, када и по ком основу преузео (вероватно без накнаде) између највише 401.109 ха или 79,1% од укупно 506.888 ха  пољопривредног земљишта са колико су задруге располагале у 1962. години и најмање 48.106 ха или 31,3% од укупно
153.885 ха пољопривредног земљишта са колико су ови субјекти у пољопривреди Србије располагали у постЗУР-овској 1991. години? То значи да су, према најнижој цени која је остварена у купопродаји пољопривредног земљишта  компанији „Ал Дахра“ из УАЕ (2013), задругари и земљорадничке задруге у Србији само по основу вредности без накнаде одузетог земљишта оштећени за 4,813.300.000 € – за недостајуће земљиште са којим су располагали у 1962. години, односно за 577.272.000 € – за недостајуће земљиште са којим су располагали у 1991. години.
Анализа резултата истраживања у радовима наведеним у Литератури указује да су у периоду од објављивања уџбеника „Коопменаџмент“ (2000) [41] – који представља методолошку и садржајну прекретницу у нашој литератури из области задругарства, објављено је више монографских публикација  [42, 43, 44, 45], тематских зборника [46, 47, 48, 49] и научних радова [50 до 70], као и да је реализовано више пројеката у области задругарства у Србији – међу којима и два чији је руководилац био аутор овог рада [71, 72].
Посебно треба указати да је још увек на снази Закон о задругама (1996), као и да од осам нацрта новог закона о задругама[2] у протелих 17 година транзиционог периода ниједан није промовисан у предлог Владе за расправу и усвајање у Народној скупштини Републике Србије. Тиме су задружни сектор уопште и посебно земљорадничко задругарство изопштени из реформе законодавства током транзиционог периода, а значајан део de facto задружне
имовине је приватизован као de jure друштвена својина.
С обзиром да су од стране Владе Републике Србије и ЗСС изостале активности обележавања 2012 Међународне године задруга, посебно треба истаћи да су чланови Задружног покрета (основан 2011) испољили изузетне активности организујући већи број трибина и скупова, које су подржали Народна скупштина Републике Србије, Министарство привреде и регионалног развоја, Министарство за рад и социјалну политику, Савез стамбених задруга, задружни савези омладинских и студентских задруга, Задружни савез Београда, Омладинска задруга „Београд“, …
Најзад, поред великог значаја два округла стола о питањима културе у селу [73] и односа села и локалне самоуправе [74] – на којима је фрагментарно указано и на значај задругарства, Одбор за село САНУ је, у сарадњи са Управом за пољопривреду Града Крагујевца, организовао и трећи Округли сто на тему „Задруга – фактор одрживог развоја пољопривреде и села“ [75], на коме су (у 2012 Међународној години задруга) саопштена два уводна излагања [75: (1), (2)] и презентовани један пример добре праксе удружења пољопривредника [75: (5)] и осам примера добре задружне праксе [75: (3), (4), (6), (7), (8), (9), (10) и (11)].  На основу уводних излагања, презентација и дискусија учесника скупа, усвојени су и Закључци – који су у одређеном обиму уграђени и у дефинисане правце развоја земљорадничког задругарства у Србији у овом раду. На истом скупу промовисана је и публикација „Зашто и како се организовати у задруге“ [76], коју је Одбор за село САНУ, уз подршку донатора, публиковао у чак 50.000 примерака ради бесплатне поделе пољопривредницима у циљу њиховог образовања зашто и како практично основати и развијати задруге у пољопривреди и селима Србије.
ПРАВЦИ РАЗВОЈА ЗЕМЉОРАДНИЧКОГ ЗАДРУГАРСТВА У СРБИЈИ
Основни правци развоја земљорадничког задругарства у Србији базирају се на критичком научно-стручном преиспитивању досадашњег развоја и оцени садашњег стања у земљорадничким задругама и њиховим задружним савезима, сагледавању неопходности удруживања пољопривредника и земљорадничких задруга од локалног до
националног нивоа и укључивању у процесе европских интеграција ради прилагођавања утицајима глобализације пољопривредне производње и либерализације тржишта пољопривредно-прехрамбених производа, као и усклађивању реформских процеса у задругарству уопште и посебно у земљорадничком задругарству Србије са тенденцијама у задругарству Европе и света.
Правци развоја земљорадничког задругарства у Србији треба да буду усмерени према:
  • Повећању нивоа и побољшању квалитета образовања свих пољопривредника као потенцијалних задругара и садашњих задругара (првенствено локалних задружних лидера, чланова управних и надзорних одбора) и посебно руководиоца и других стручних кадрова у задругама и задружним савезима, пољопривредним саветодавним службама и ресорно надлежним министарствима о: (1) међународно признатим обележјима идентитета задруга (дефиниција задруге, задружне вредности и задружни принципи); (2) основним категоријама организовања и функционисања задругарства (задружни покрет, задружни систем и задружни сектор) и (3) три нивоа функционисања земљорадничког задругарства као облика економско-социјалног предузетништва у пољопривреди и националној економији (а) микро (ППГ и ЗЗ), (б) мезо – примарне (задруге и задружна предузећа) и секундарне задруге (сви нивои задружних савеза) и макро ниво (ресорне државне институције, међународне задружне асоцијације и међународне институције које подржавају задругарство); као и свим другим темама из области задружне теорије и праксе, аграрне и економске политике и руралног развоја у Србији, Европи и свету.
  • Развоју система институционалног обавезног или факултативног задружног образовања (у основним, средњим и високим школама и на факултетима) и истраживања у задругарству (национални и међународни пројекти), уз коришћење и ванинституциионалних програма образовања и информисања кроз активности различитих невладиних организација (предавања, трибине, радионице, саветовања, семинари, конференције, изложбе, сајмови, …).
  • Сталној афирмацији земљорадничких задруга као најприкладнијег модела производно-економског организовања приближно 630 хиљада ППГ која располажу са преко 90 % капацитета у пољопривреди Србије, уз посебно истицање примера добре задружне праксе у нашој земљи и могућностима међузадружне сарадње у земљи и иностранству.
  • Посебној афирмацији специјализованих пољопривредних задруга за задругаре тржишно оријентисаних ППГ и са профитабилнијим и извозним програмима производње, прераде и пласмана пољопривредно-прехрамбених производа, као и задруга које поред пољопривредника удружују и предузетнике који се баве делатностима „око“ пољопривреде (домаћа радиност, сеоски туризам, занатско-сервисне делатности, производња на бази ресурса локалне заједнице, прерада и промет пољопривредно-прехрамбених производа, водоснабдевање, услужне
    социјалне делатности, …) у руралним подручјима.
  • Коначном усвајању реформског општег закона о задругама и евентуално посебног закона о земљорадничким задругама ради успостављања правно једноставнијег и ефикаснијег решавања бројних проблема који деценијама
    онемогућавају да задружни сектор буде значајнији фактор развоја привреде у Србији, међу којима се посебно истичу следећа питања:
–         слобода оснивања задруга у свим делатностима за које постоје међународне секторске задружне асоцијације (пољопривредне, штедно-кредитне, потрошачке, рибарске, здравствене, стамбене, осигуравајуће, индустријско-занатске-сервисне)   [77], што је обавеза Србије и по основу чланства у МЗС [78] и регионалном ЗСЕ [79];
–          обезбеђење демократске контроле чланства – задругара над целокупним пословањем задруге и задружних савеза;
–          дефинисање обавеза задруга у погледу положаја и права радника у задругама, положаја и права радника у задрузи који су истовремено и чланови задруге и однопса измеђузадругара и радника у задрузи;
–         обавезне редовне задружне ревизије у одређеном временском периоду, пре свега у функцији превентивног деловања на поштовање међународних задружних принципа, законитости пословања и задружног организовања
у циљу заштите положаја задругара, задруга, задружних савеза и задружног сектора привреде;
–         лиценцирања задружних ревизора и задружних саветника;
–          формирање националног или кровног задружног савеза ради заједничког представљања свих секторских и територијалних савеза пред ресорним државним органима и у међународној задружној сарадњи;
–         регулисање нерешених имовинско-правних односа у задругама и задружним савезима односно трансформације имовине у задругама из друштвене у задружну својину, реституције задружне имовине која је без накнаде преузета од незадружних субјеката у периоду после 1953. године и заштита и повраћај имовине задруга која је по основу неуставних стечајних поступака спроведених у периоду 2009-2012. године подржављена и пренета на располагање Дирекцији
за имовину Републике Србије;
–         формирање фонда задружне имовине нерасподељене на задругаре и имовине која преостане после ликвидације задруга;
–         могућности докапитализације задруга и по том основу прерасподеле дела нерасподељене задружне имовине;
–         расподеле добити задруге сразмерно врености ревалоризованих чланских удела и вредности промета у пословању чланова са задругом;
–         могућности улагања у задруге капитала инвеститора незадругара; …
  • Успостављању посебног регистра о задругама у АПР и прилагођавањем прописа о у упису промена чланства у задругама.
  • Формирању и развоју савременог задружног информационог система о задружном сектору привреде и посебно о земљорадничком задругарству у Србији, са базом података која ће се стално иновирати у складу са потребама
    задругара и коопераната, задруга и задружних савеза, као и међузадружне и сарадње са незадружним привредним субјектима у земљи и иностранству.
  • Удруживању задруга ради формирања задружних предузећа за прераду и пласман пољопривредно-прехрамбених производа са тржишно препознатљивом задружном робном марком.
  • Трансформацијом садашњих задружних савеза у пословне асоцијације задруга и задружних предузећа.
  • Укључивању задругарства у све националне стратегије развоја, у складу са праксом у међународном задружном покрету.
  • Укључивање задруга као друштвено одговорних привредних субјеката у активности и манифестације сеоских заједница и локалних самоуправа, а задружних савеза у регионалне и националне манифестације и активности
    ресорних државних органа.
  • Осмишљавање и донирање програма оснивања и развоја ученичких задруга у селима и у средњим пољопривредним школама односно студентских задруга на огледним добрима пољопривредних факултета.
  • Учешћу задруга и задружних савеза у програмима прекограничне међународне задружне сарадње.
  • Укључивању националних секторских и општег задружног савеза Србије у активности одговарајућих секторских задружних асоцијација у ЗСЕ и МСЗ.
  • Учешћу задругара, задруга и задружних савеза у програмима обележавања Међународног дана задругарства (прва субота у јулу) – од локалних заједница, преко регионалних до националних и међународних манифестација посвећених задругарству.
  • Заједничком организовању земљорадничких задруга и њиховом учешћу на изложбама и сајмовима од регионалних, преко Међународног пољопривредног сајма у Новом Саду до Међународног задружног сајма.
  • Припреми и издавању годишњих „Задружних алманаха“ као историјске оставштине садашњих за будуће генерације задругара.
  • Јачању тржишних и предузетничких функција у пословању задруга, без којих задруге нису у могућности да примењују задружне вредности и принципе, засноване на самопомоћи, демократичности и солидарности задругара у решавању њихових економских, социјалних питања.
Реализацијом наведених и других праваца развоја земљорадничког задругарства у Србији треба омогућити побољшање
положаја и развојних могућности:
  1. пољопривредника – да удруживањем у задруге повећају обим и асортиман и побољшају конкурентност производње и обезбеде одрживу запосленост чланова домаћинстава у и „око“ пољопривреде на њиховим породичним газдинствима;
  2. субјеката у предфармерском и постфармерском сектору агропривреде – да у сарадњи са задругама повећају
    обим производње, прераде и пласмана, као и ценовну конкурентност производа и услуга на домаћем и иностраном тржишту;
  3. потрошача пољопривредно-прехрамбених производа – да повећају обим куповине квалитетнијих локалних/домаћих производа уз њихову одговарајућу ценовну конкурентност;
  4. државе – да подстицањем развоја задругарства повећа део легалног промета репроматеријала, средстава рада и услуга пољопривредницима и промета пољопривредно-прехрамбених производа на домаћем тржишту, као и
    повећање буџета; и
  5. локалних самоуправа  – да посредством задруга побољшају социјалну, културну и еколошку одрживост заједница на руралном подручју које чини доминантни део територије наше земље.
ПРЕДЛОЗИ ЗА ИНИЦИЈАТИВЕ ОДБОРА ЗА СЕЛО САНУ
На другом Округлом столу Одбора за село САНУ [74], аутор овог рада је у дискусији покренуо питање неосноване изопштености појма село из типова насеља у Републици Србији. Наиме, Уредбом о номенклатури статистичких територијалних јединица (НСТЈ; 2009, 2010) [80] установљена је подела насеља на градска и остала насеља (!?). Сходно томе, у Статистичком годишњаку Републике Србије (2012) [81: 19] према НСТЈ у Републици Србији постоји укупно 6.158 насеља (у томе 1.449 на територији Косова и Метохије, КиМ), која се разврставају у две подгрупе: 195 градских (у томе 26 на територији КиМ) и 5.963 осталих насеља (!?). Независно од аргумената да сва остала
насеља нису само сеоска (због варошица и евентуално других типова насеља), изопштавање села као доминантног
типа насеља у Србији је историјски, територијално, демографски и ресурсно-производно недопустиво и има вишеструке негативне последице.
Уједно, Одбор за село САНУ треба да размотри и оцени и предлог да се уместо досадашњег уобичајено коришћеног назива земљорадничка задруга исти замени са пољопривредна задруга – који је семантички сагласнији карактеру делатности које обухватају задруге у које се удружују не само земљорадници већ и друге категорије пољопривредника (сточари, пчелари, …), а у прилог томе треба узети у обзир да смо већ имали Закон о пољопривредним задругама (1965) [21] и Предлог Закона о пољопривредним задругама (2004) [82].
Ово је и програмска обавеза која проистиче из периода вишегодишњих активности угашеног Института за проучавање села САНУ – чији је управник био академик Сретен Вукосављевић [83:1], Одбора САНУ за проучавање села (1990) – чији је председник био академик проф. др Радомир Лукић, и посебно истакнута у претходно реализована три округла стола Одбора за село САНУ (2011) [73, 74, 75] – чији је председник академик проф. др Драган Шкорић, као и чињенице да САНУ као највиша академска институција у Србији организовањем научног скупа „Перспективе развоја села“ (2013) [84]  све већи значај придаје одрживом развоју пољопривреде и села, а својим ауторитетом и покретањем наведених иницијатива може и треба да утиче на Владу и Народну скупштину
Републике Србије да измене и допуне НСТЈ и установе категорију сеоска насеља и да се у задружном законодавству и пракси досадашњи назив земљорадничка промени у пољопривредна задруга.
ЗАКЉУЧАК
Задруге су традиционално најзначајнији облик удруживања и пословног организовања пољопривредника и житеља села у циљу њихове економске, социјалне, културне и еколошке одрживости у развоју пољопривреде и села у Србији.
Међутим, у мерама аграрне политике МПШВ и економским и социјалним мерама Владе Републике Србије земљорадничке задруге нису у потребној мери уважаване као значајан облик привредног организовања који може да допринесе бржем развоју пољопривреде и села у нашој земљи.
Неопходно је стално развијати свест о потреби самоорганизовања земљорадника на међународним задружним вредностима и принципима не само у пољопривреди, већ и у преради пољопривредних производа и развоју неаграрних делатности „око пољопривреде“ (домаћа радиност, сеоски туризам, …) у сеоским подручјима.
Захваљујући удруживању у задруге власници малих и средњих газдинстава ће се боље организовати у новом пословном
окружењу и заједнички лакше издржавати све јачу конкуренцију на домаћем и иностраном тржишту са мултинационалним и националним компанијама у производњи хране.
Важну улогу у процесу организовања земљорадника у задруге  има самоиницијатива, предузетнички дух и лидерска способност појединаца, пре свега млађих земљорадника и руководиоца задруга у локалним заједницама – које у широј задружној заједници треба афирмисати као задружне лидере.
Поред самоорганизовања пољопривредника у удружења и задруге, потребна је помоћ и локалне самоуправе, успешних задруга и свих нивоа организовања задружних савеза, саветодавне службе и других стручних и научних институција, ресорних министарстава, невладиних и других организација.
Примери добре праксе удруживања пољопривредника – међу којима су и удружења и задруге промовисани на Округлом столу Одбора за село САНУ (2012),  без обзира да ли се ради о „старим“ или „новим“ задругама односно о општим или специјализованим задругама, односно другим задругама за неаграрне делатности у селима, указују да задругарство има перспективу у Србији.
Расположива литература и програми образовања за задругаре, руководиоце задруга и задружних савеза треба да им буду доступнији да би са новим сазнањима сагледали своју перспективу у задружном моделу економске, социјалне и друштвене одрживости у пољопривреди и селу.
Стање у којем се налази српско село и пољопривреда, а посебно земљорадничко задругарство, захтевају хитне реформске процесе и већу подршку државе задругарима, задругама и задружним савезима.
Неопходна је снажнија материјална  подршка државе задружном облику организовања, јачање техничко-технолошке и информатичке опремљености задруга, а посебно финансијска подршка обезбеђењу кадрова за превазилажење
тешкоћа у раду постојећих и оснивање нових задруга, првенствено са високостручним и задружно оријентисаним кадровима.
Успешне задруге, у сарадњи са задружним савезима, треба да настоје да помогну мање и слабије задруге на пословном подручју у њиховом окружењу, а задружни савези да формирају стручне тимове за помоћ у оживљавању задруга са тешкоћама у пословању и за сарадњу са стечајним управницима за задруге у стечајним поступцима.
Поред удруживања у задруге, неопходно је и удруживање задруга у задружне савезе и формирање репрезентативних и задругама пословно оријентисаних задружних савеза – од окружних до покрајинског и републичког задружног савеза, као и да се обједини деловање секторски и територијално организованих задружних савеза у национално јединствени задружни систем у циљу успешнијег заједничког наступа према државним органима и у Европском и Међународном задружном савезу.
Задруге и задружни савези у Србији треба у већој мери него што то чине сада да користе искуства из задружних система других европских земаља и да се у већој мери укључују у међународну задружну пословну сарадњу.
И поред неповољног задружног окружења, неизграђеног привредног амбијента, неодговарајућег односа државе према селу, пољопривреди и посебно задругарству – примери добре задружне праксе указују да људски фактор има кључну улогу у развоју задругарства.
За успешнији развој задругарства потребна је усклађена активност на свим нивоима надлежних институција, од локалних заједница, преко општина до АП Војводине и Републике Србије.
Хитно доношење новог Закона о задругама и других подзаконских аката су услов за удруживање у све врсте задруга, посебно пољопривредне и прерађивачке, штедно-кредитне, потрошачке, занатско-услужне, и друге.
Литература
  1. МПНиТР РС, Пројекaт 179028 (2011-2014). Рурално тржиште рада и рурална економија Србије – Диверзификација дохотка и смањење сиромаштва. Универзитет у Београду – Пољопривредни факултет, руководилац проф. др Наталија Богданов.
  2. Welcome to the official website on the International Year of Cooperatives, http://social.un.org/coopsyear
  3. Шеварлић, Миладин и сар. (2012). Стратегија развоја земљорадничких задруга у Републици Србији. Друштво аграрних економиста Србије (ДАЕС), Београд. http://portal.zzbaco.com/mojo_baco/Data/Sites/1/daes_brosura_strategija.pdf
  4. Министарство финансија и привреде (2013). Нацрт Закона о задругама. http://mfp.gov.rs/UserFiles/File/predlozi/2013/Nacrt%20Zakona%20o%20zadrugama.pdf
  5. Вујичић, Милан (2003). Српско породично задругарство. Библиотека „Хронике села“ – посебно издање, број 50. Културно просветна заједница Србије, Београд.
  6. Српски грађански законик (1844). Чл. 36 и Глава XV – чл. 507-529: „О наследним правима и односима у задрузи“. http://sr.wikisource.org/sr
  7. The Rochdale Equitable Pioneers Society. http://www.rochdalepioneersmuseum.coop/about-us/1844-rule-book
  8. Бегенишић, Вуко и сар. (1995). Век и по задругарства. Задружни савез Југославије, Београд.
  9. Аврамовић, Михаило (1924). Тридесет година задружног рада. Београд.
  10. Ранђеловић, Виден и сар. (1994). 100 година земљорадничког задругарства Србије. ЗСС, Београд.
  11. Комадинић, Милан (1934). Скице и огледи за једну историју задругарства у Србији. Београд.
  12. Закон о земљорадничким и занатским задругама. Српске новине, Број 273, Година LXV – 1898.
  13. Закон о потпомагању земљорадничких задруга. Српске новине, 1.02.1900.
  14. Закон о привредним задругама. Службене новине Краљ. Југославије, број 217 – LXII, 1937.
  15. Основни закон о задругама. Службени лист ФНРЈ, број 59/46.
  16. Основни закон о земљорадничким задругама. Службени лист ФНРЈ, број 49/49.
  17. Закон о аграрној реформи и колонизацији. Службени лист ДФЈ, број 64/45; Службени лист ФНРЈ, број 24/46, 101/47, 105/48, 21/56, 55/57 и 10/65.
  18. Уредба о имовинским односима и реорганизацији сељачких радних задруга. Службени лист ФНРЈ, број 14/53 и 20/54
  19. Уредба о земљорадничким задругама. Службени лист ФНРЈ, број 5/54, 34/56, 18/58, 30/58, 22/59, 49/59.
  20. Резолуција о перспективном развитку пољопривреде и села. Службени лист ФНРЈ, број 19/57.
  21. Основни закон о пољопривредним задругама. Службени лист СФРЈ, број 13/65 и 7/67.
  22. Закон о образовању јединствених привредних комора. Службени лист ФНРЈ, број 22/62.
  23. Закона о удруживању земљорадника. Службени гласник СРС, број 19/74 и 12/79.
  24. Закон о удруженом раду. Службени лист СФРЈ, број 53/76.
  25. Закон о задругама. Службени гласник СРС, број 57/89.
  26. Закон о земљорадничким задругама. Службени гласник СРС, број 57/89.
  27. Закон о задругама. Службени лист СФРЈ, број 3/90 и 11/90.
  28. Закон о задругама. Службени лист СРЈ, број 41/96.
  29. Закон о начину и условима враћања имовине стечене радом и пословањемзадруга и задругара после 1. јула 1953. године. Службени гласник РС, број 46/90.
  30. Закон о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену
    својину по основу Пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа. Службени гласник РС, број 18/91.
  31. Закон о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике својине. Службени гласник РС, број 18/91.
  32. Закон о претварања друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине. Службени
    гласник РС, број 42/92 и 54/96.
  33. Закон о стечају. Службени гласник РС, број 104/2009. и 99/2011.
  34. Одлука Уставног суда бр. IUz-850/2010 од 12.7.2012.
    године. Службени гласник РС, број 71/2012. http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/070812/070812-vest1.html
  35. Пољопривреда Србије 1947-1996: 50 годишње серије статистичких података. РЗС, Београд.
  36. Митровић, Милован (2002).  Српско  село и пољопривреда између преживљавања и развоја.  Зборник „Србија крајем миленијума: разарање друштва, промене и свакодневни живот“, приредили Болчић, Силвано и Милић,
    Анђелка Милић; Институт за социолошка истраживања,  Филозофски факултет, Београд,  стр. 195-213.
  37. Шеварлић М. (2006): Трактат о домаћинству и газдинству, Економика
    пољопривреде, Тематски број, Год. 53, бр. 4, Београд, стр. 977-985.
  38. Шеварлић М., Николић Марија (2007): Индивидуална пољопривредна
    газдинства у Србији почетком 21. века, у зборнику радова 12. Саветовања о
    биотехнологији, Вол.12, Агрономски факултет, Чачак, стр. 565-573.
  39. Шеварлић, Миладин; Николић, Марија (2006). Социо-економска структура домаћинстава која поседују
    индивидуално пољопривредно газдинство у Србији. Монографија
    „Пољопривреда и рурални развој Србије у транзиционом периоду“, ДАЕС, Београд, стр. 89-118.
  40. Допис
    Задружног савеза Србије број 01-90 од 7. августа 2012. године упућен Дирекцији
    за имовину Републике Србије. http://www.zssrbije.org/aktuelnosti/167.html
  41. Закић, Зорка (2000). Коопменаџмент: Основни задружни принципи и савремена пракса. Дунав превинг, Београд.
  42. Николић, Марија (2009). Еволуција задружног законодавства. ДАЕС, Београд.
  43. Васић, Љиљана и сар. (1998): Задружна својина и враћање имовине задругама. Задружни савез Војводине, Нови Сад.
  44. Маричић, Бранко (2006): Задругарство у времену транзиције – Неостварене иницијативе. СНС- Научна, Београд.
  45. Шеварлић, Миладин; Николић, Марија (2012). Ставови директора задруга и задругара о земљорадничком задругарству у Србији. ДАЕС, Београд.
  46. Друштво економиста Београда (2002). Задругарство у процесу транзиције – услови, законодавна региулатива и
    перспективе развоја. Економски видици (1), Београд.
  47. ДАЕС (2010). Аграрна и рурална политика у Србији – 3. ДАЕС и Пољопривредни факултет, Београд.
  48. ДАЕС (2011). Стање и перспективе задругарства – 1. ДАЕС, ВГСХА и ИЕФ,
    Београд.
  49. ДАЕС (2012). Стање и перспективе задругарства –
    2. ДАЕС и ВолГАУ, Београд.
  50. Шеварлић, Миладин (2002). Кадрови у земљорадничком задругарству Србије. Тематски зборник радова „Задругарство у процесу транзиције – услови,
    законодавна региулатива и перспективе развоја“. Друштво економиста Београда, Економски видици (1), Београд, стр. 85-98.
  51. Шеварлић, Миладин (2003). Нова
    улога саветодавне службе у развоју села Србије. Економика пољопривреде (2/2003), Београд, стр. 129-157.
  52. Шеварлић, Миладин (2005): CRDA програми и одрживи рурални развој у Србији, Зборник радова међународног
    научног скупа „Власински сусрети 2005“, стр. 251-256.
  53. Митровић, Милован (2006). Задруга као извор и утока социјалног капитала.
    Зборник „Социјални капитал и друштвена интеграција“; приредио Трипковић, М.,
    Филозофски факултет, Нови Сад, с. 243-256.
  54. Ševarlić, Miladin M.; Krivkapić Skoko, Branka; Nikolić, Marija (2007). The New Generation Co-operatives and Possibility of their Implementation in the Countries in Transition. Thematic Proceedings „Development of Agriculture and Rural Areas in Central and Eastern Europe“, 100th Seminar of the EAAE, European Association of Agricultural Economists and Serbian Association of Agricultural Economists (EAAE and SAAE), Novi Sad, p.213-220
  55. Ševarlić, Miladin (2007). Lex Specialis za zadružnu imovinu. Magazin Poljoprivreda, jun-jul 2007, str. 12-13.
  56. Ševarlić, Miladin; Nikolić, Marija (2009). Zadrugarstvo u tranziciji poljoprivrede i ruralnom razvoju Srbije – komparacija sa državama na teritoriji bivše SFRJ i drugim evropskim zemljama. Tematski zbornik „Poljoprivreda i ruralna područja Srbije – Osetljive tačke tranzicije i komparacija sa drugim zemljama“, DAES i Poljoprivredni fakultet, Beograd, str. 211-242.
  57. Ševarlić, Miladin; Nikolić, Marija; Simmons, Richard (2009). Standpoints of the Directors of Agricultural Co-operatives about the Membership and the Work of Cooperative Unions in Serbia. Thematic Proceedings „The Role of Knowledge Inovation and Human Capital in Multifunctional Agriculture and Teritorial Rural Development“, 113th Seminar of the EAAE, EAAE and Institute of Agricultural Economics, Belgrade, pp.
    643-646.
  58. Гњатовић, Драгана (2010). Земљорадничке кредитне задруге: прве
    институције за финансирање развоја пољопривреде у Србији. Банкарство, број 3-4,
    Београд, стр. 14-36.
  59. Ševarlić, Miladin; Simmons, Richard; Nikolić,
    Marija (2010): Agricultural Cooperatives and their Membership in Cooperative
    Unions in Serbia, Apstract 3–4, pp.25-32. Agroinform Publishing House,
    Budapest.
  60. Симмонс, Ричард; Шеварлич, Миладин М.; Николич, Мария М. (2011): Ролъ и потенциал кооперативов в сокращении бедности и развитии местной экономики в Сербии. Научный журнал Бизнес, образование, право, Вестник Волгоградского Института Бизнеса, No 1 (14), стр. 18-42.
  61. Ševarlić, Miladin; Nikolić, Marija (2011). Uloga poljoprivrednih zadruga u smanjenju nezaposlenosti i siromaštva u ruralnim područjima Srbije. Ekonomika poljoprivrede, 2011 (58), SB-2,
    Beograd, str. 39-49.
  62. Ševarlić,
    Miladin; Raičević, Vuk; Glomazić, Rade (2012). Sustainable Development of the Farmers’ Cooperative
    System in AP Vojvodina. Economics of Agriculture 3/2012 (59), Belgrade, pp.
    413-432
  63. Ševarlić, Miladin; Nikolić, Marija (2012). Implementation of Information and
    Communication Technologies in Agricultural Co-operatives in Serbia. Известия, № 3 (27) 2012, ВолГАУ, pp. 219-223.
  64. Ševarlić, Miladin; Raičević, Vuk; Glomazić, Rade (2012). Sustainable Agriculture Policy in Support of
    Farmer’s Cooperative System. Economics of Agriculture 4/2012 (60), Belgrade, pp.633-647
  65. Ševarlić, Miladin; Nikolić, Marija (2011). Aktivnosti Međunarodnog zadružnog saveza na promociji zadrugarstva i doprinos smanjenju siromaštva. Tematski zbornik „Stanje i perspektive zadrugarstva  – 1“, DAES, ВГСХА, Institut za ekonomiku i finansije, Beograd, Beograd, str. 1-29.
  66. Шеварлич, Миладин (2012). Состояние и тенденции развития сельскохозяйственной кооперации в Европе (Пленарное заседание). Международная научно-практическая конференция „Аграрная наука – основа успешного развития АПК и сохранения экосистема“, ВолГАУ, Волгоград, Том 1, 16-23 с.
  67. Ševarlić, Miladin; Nikolić, Marija (2012). Education and Traininig in Agricultural Co-operatives in Serbia. International Symposium for Agriculture and Food, Skopje.
  68. Ševarlić M. M., Nikolić Marija (2012): Članstvo i odlučivanje u poljoprivrednim zadrugama u Srbiji / Tematski zbornik „Stanje i perspektive zadrugarstva – 2“, DAES & VolGAU,
    Beograd, str. 1-23.
  69. Simmons R., Ševarlić M., Nikolić Marija (2010): The Role and Potential of Co-operatives in Poverty Reduction and Local Economic Development
    in Serbia (Chapter VIII), in monograph „Agriculture in Late Transition:
    Experience of Serbia“, Serbian Association of Agricultural Economists and
    Chamber Economy of Vojvodina, Belgrade, pp. 177-202.
  70. Ilić, Nenad; Ševarlić, Miladin (2012). Srpski med kao pčelarski izvozni brend. Agrobiznis magazin, jul – avgust 2012, Beograd, str. 42-44.
  71. International Project (2008-2010). The Role and Potential of Co-operatives in Poverty Reduction and Local Economic Development in Serbia. University of Stirling (UK), Faculty of Agriculturе – University of Belgrade and Serbian Association of Agricultural Economists, manager professor Miladin M. Sevarlic.
  72. STAR Project АЕ002 (2010-2012). Стратегија развоја земљорадничког задругарства у Републици Србији. Друштво аграрних економиста Србије, руководилац проф. др Миладин М. Шеварлић.
  73. Одбор за село САНУ (2012). Округли сто „Сеоска култура и одрживи развој села“ – „Селу у походе“. Врњачка Бања и села Медвеђа и Богдање, 11-13.05.2012.
  74. Одбор за село САНУ (2012). Округли сто „Могућности развоја сеоских подручја и улога локалне самоуправе“. САНУ и Привредна комора Србије, Београд, 28.10.2012.
  75. Одбор за село САНУ (2012). Округли сто „Задруга – фактор одрживог развоја пољопривреде и села у Србији“. Крагујевац, 15.11.2012; Презентације: (1) Шеварлић, Миладин: Стање и перспективе развоја земљорадничког задругарства у Србији; (2) Бугарин, Ђорђе: Зашто и како се организовати у задруге; (3) Станојевић, Радисав: ЗЗ „Азања“ – Азања; (4) Родић, Славица: Прва женска задруга у Војводини „Руже Срема“ – Инђија; (5) Костић, Саша: Удружење одгајивача говеда сименталске расе „Шумадија“ –  Крагујевац; (6) Матић, Горан: ОЗЗ „Зелена башта“ – Сараорци; (7) Станојковић, Стеван: ЗЗ „Агродунав“ – Каравуково; (8) Петковић, Бојан: ССЗ „Агронор“
    – Горњи Милановац; (9) Лончар, Драган: ЗЗ „Бешка“ – Бешка; (10) Маркићевић, Милисав: ЗЗ „Стубал“ – Стубал; (11) Илић, Ненад; Шеварлић, Миладин: Задруга добрих домаћина „СРБ мед“ – Владимирци.
  76. Бугарин, Ђорђе; Томић, Данило; Гулан, Бранислав (2012). Зашто и како се организовати у задруге. Одбор за село
    САНУ, Београд.
  77. ICA Sectoral Organisations. http://ica.coop/en/ica-sectoral-organisations
  78. The International Co-operative Alliance, Home page (2013). http://ica.coop
  79. Cooperatives Europe, Home page (2013). http://www.coopseurope.coop
  80. Уредба о номенклатури статистичких територијалних јединица. Службени гласник РС, бр. 109/09 и 45/10.
  81. Статистички годишњак Републике Србије за 2012. годину (2013). РЗС, Београд.
  82. Задружни савез Војводине (2004). Предлог Закона о пољопривредним задругама.
  83. Библиотека Српске академије наука и уметности. http://www.nb.rs/view_file.php?file_id=112
  84. Одбор за село САНУ (2013). Научни скуп „Перспективе развоја села“, САНУ, Београд. 17-18.04.2013.
DIRECTONS FOR DEVELOPMENT OF FARMERS’ COOPERATIVES IN SERBIA
МILADIN М. ŠeVARLIĆ
Committee for the Village, Serbian Academy of Sciences and Arts, Belgrade, milsevar@eunet.rs
SUMMARY
Apart from a short review of the origins and characteristics of the so-far development of farmers’ cooperatives, the paper demonstrates an analysis of the current situation and defines the directions of the development of farmers’ cooperative system in Serbia, with a proposal for the activities and measures which should be carried out and taken, respectively, by cooperatives, cooperatives alliances and the state in order to restructure the farmers’ cooperatives system.
The paper makes a contribution by highlighting the need for a more comprehensive support to the development of farmers’ cooperatives as a model of the economic-social sustainability of family households in the Serbian agriculture, the indispensability of a reform of the cooperative legislation in compliance with the European cooperative legislation and systemic changes in the economic legislation of Serbia, as well as the necessity of the production-economic and organizational restructuring of farmers’ cooperatives and the transformation of the present cooperatives alliances into business associations of cooperatives and members of cooperatives. It is specially pointed out that, apart from the effects on the economic and social position of the members of cooperatives and other agriculturalists who occasionally cooperate with cooperatives on a business
basis, farmers’ cooperatives should better be supported by the state, as the economic subjects of a sustainable economic development in villages and local self-governments in rural areas – which cover a predominant part of the Serbian territory.
When defining the directions of the development of farmers’ cooperatives, the attitudes and determinations in the Strategy for the Development of Farmers’ Cooperatives in the Republic of Serbia (2012) and the Draft Law on Cooperatives (2013) have particularly been discussed and proposals have been made regarding the activities and measures for the reform of farmers’ cooperatives – also including the establishment of organizationally and market more competitive national specialized farmers’
cooperatives, the business transformation and common action of all cooperatives alliances as the unique cooperative movement in Serbia and the re-affirming of cooperation with the International Co-operatives Alliance and the Cooperatives Europe.
Key words: agricultural cooperatives, agricultural and rural development, poverty reduction, reform of the cooperative sector, Serbia.
[1] Уколико буде усвојен Нацрт Закона о задругама [4], чија
је верзија у време писања овог рада у припреми за Јавну дискусију.
[2] Поред шест нацрта закона о задругама систематизованих у ponatisu магистарског рада мр Марије Николић [42:203], још два нацрта закона о
задругама припремало је ресорно надлежно Министарство економије и регионалног
развоја (2011-2012) односно Министарство финансија и привреде (2013).
[1] Преузето из образложења Одлуке Уставног суда [34].
[1] Према информацији секретарке Задружног савеза Војводине мр Јелене
Несторов Бизоњ, међу ликвидираним задругама у АП Војводини није било задруга
које су располагале непокретном имовином – изузимајући две задруге у којима је,
уз пружену помоћ Задружног савеза Војводине, обустављен стечај.

Tagovi

6 komentara

  1. Misa
    21. априла 2013. at 22:36

    Nema te zadruge koja moze obezbediti da 620000 porodica zivi od poljoprivrede. Narocito je veliki problem da cakm 75% poljoprivrednika ima posed manji od 5H.

    4miliona hektara koliko Srbija poseduje poljoprivrednog zemljista moze da obezbedi max. 100.000 radnih mesta i to pod uslovom da se upetostruci proizvodnja mesa, voca i povrca.

    Mala gazdinstva (ispod 100H za ratarstvo) nemaju sta da traze na trzistu i nikakva zadruga im tu ne moze pomoci.

    Одговори
    • milojevic
      22. априла 2013. at 20:15

      Predpostavljam da je resenje u kolektivizaciji i stvaranju kolhoza? Tu bi nam iskustva blazenopocivse sssr mnogo pomogla.
      A i problem je sto ovim porodicama koje zive od poljoprivrede jos niko nije strucno objasnio da u stvari ne mogu da zive od toga,pa one jos uvek traju…

      Одговори
  2. Boki
    22. априла 2013. at 21:15

    Gospodine Miso, zasto nekada cisto onako ne pustite „masti na volju“ radikalno drugaciji pogled na stvari. Recimo ja mislim da Srbija treba da postavi poljoprivredu na sledecim principima.
    1. Svo poljoprivredno zemljiste je vlasnistvo drzave Srbije.
    2. Korisnici poljoprivrednog zemljista (koji imaju sva prava kao de fakto vlasnici) mogu biti iskljucivo fizicka lica drzavljani Srbije ili pravna lica ciji je osnivac drzavljanin Srbije i koje je registrovano i ima sediste i placa porez u Srbiji.
    3. Zemljisni maksimum za fizicka lica (poljoprivredna gazdinstva) 100ha a za pravna lica 1000ha.
    4. Subvencije isplacivati samo za odredjene kulture i to za rod a u posebnim slucajevima dodatno subvencionisati i po hektaru. (Glupost je u Vojvodini isplacivati subvenciju 100 eur po Ha kada na licitaciji drzavno zemljiste u proseku se placa po 300 eur, dostize cak do 1000 eur/ha a sa druge strane u centralnoj Srbiji i pored subvencije niko ne zeli da obradjuje zemlju koja jednostavno nema potencijal da da rod i ekonomski isplativu proizvodnju, pa rascepkano u malim parcelama gomila zemlje ostane neobradjena i definitivno se izgubi potencijalno ne bas mala novonastala vrednost).
    5. Ukupni budzet za poljoprivredu duplirati, ali direktne subvencije u poljoprivredi smanjiti barem tri puta, a sa druge strane sav ostali novac na smislen nacin investirati u firme poput IMT-a i industriju vestackih djubriva (za pocetak a onda i sve ostale postepeno sa posebnom paznjom na hemijsku industriju) te njihove proizvode ponuditi po tako „subvencionisanoj“ ceni (nesto slicno kao za Fiat sada samo mnogo intenzivnije i vise).Na taj nacin direktno stvarate osnov za izvoz industrijskih proizvoda i ucvrscujete „domacu traznju“ u slucaju pritisaka kakvi umeju da dodju iz „demokratskih i liberalnih“ Europskih zemalja.
    6. Kriticne industruijske grane usko vezane za poljoprivrednu proizvodnju i preradu staviti pod „kisobran“ ministarstva poljoprivrede.
    7. Na poljoprivredne proizvode,mehanizaciju,zastitna sredstva, vestacka djubriva, kao i na prizvode vise faze prerade staviti sve moguce carinske i necarinske barijere (kao sto to rade Nemacka, Francuska i Kina uostalom),…
    8. Kolhoze i megaposede ostaviti zemljama koje imaju ogromna prostranstva, u Srbiji se koncentrisati na manje posede gde se gaje „zahtevnije“ kulture koje koriste „manju“ mehanizaciju domace proizvodnje i koje potrebuju nesto veci ljudski rad, cime jednostavno deplasirate konkurenciju, koristite svoje komparativne prednosti, cuvate sopstvene resurse (industrijske, ljudske i prirodne),…
    Dok neko ne pocne da razmislja „van kocke“ nema nista od resenja i napretka. Dakle ne mozete pobediti „velike“ ako igrate po pravilima koja su oni napisali i sebi prilagodili, srecom, dozvoljeno je da neka pravila pisemo sami a neka i menjamo i prilagodimo sopstvenoj ekstrakonkurentnosti, i to se mora koristiti ili je konkurentski poslovni poraz neminovan.
    Iskreno nije da sam se bavio razmisljanjem na temu poljoprivrede ali potpuno je jasno da Srbija ne moze da bude Amerika ili Rusija sa beskrajnim prostranstvom i veoma jeftinim vitalnim energentima. Mi radije moramo da se ugledamo na Izraelsku ili Holandsku strategiju ali naravno prilagodjenu sopstvenim potrebama i mogucnostima sa „subvencijama“ koje pre treba da „oblikuju“ strukturu poljoprivredne i
    industrijsko-poljoprivredne proizvodnje umesto da subvencije kakve su danas „glume“ socijalnu funkciju sa jedne strane i stvaraju ekstraprofit na drugoj strani. Zadruge kao uostalom i industrijski i preradjivacki kapaciteti tek u takvom okruzenju mogu da imaju smisla.

    Одговори
    • Misa
      22. априла 2013. at 22:53

      Boki

      Ja odavno tvrdim da mora tako, a da se od 2-3 hektara ne moze ni ziveti niti zemlja od toga moze imati koristi.

      Samo u Vojvodini i Macvi mi mozemo imati intezivnu ratarsku proizvodnju, ali ostatak drzave je ko stvoren za vocarstvo i stocarstvo. I naravno moras imati i agroindustrijski kompleks. Mi nemamo sta da trazimo na trzistu sa prodajom kukuruza i mesa, mora se ici na vise oblike prerade.
      Sasvim je izvesno da ce u bliskoj buducnosti Kina i Indija postati najveci uvoznici hrane tamo ipak imamo neke politicke poene koje bi mogli da iskoristimo za izvoz.

      Rakija, Vino, mesne preradjevine, konzervirano voce i povrce, sirevi, konditorski proizvodi, to su robe koje se moraju proizvoditi u agro industrijskom kompleksu i koje donose pristojnu zaradu kod izvoza. Poljoprivreda je privredna grana, a ne resenje za nezaposlenost, kako u Srbiji, a i mnogi komentatori, misle i mora biti profitabilna. Naravno ovo zahteva i velike investicije oko 2-3 milijarde eura, ali to je sitnis u odnosu kolko smo spiskali zadnjih 13 godina.

      Vec 30 godina postoji predlog da staracka domacinstva na selu zemlju poklone drzavi, (obradjuju je do kraja zivota), a za uzvrat dobiju penziju, tako bi se sprecilo usitnjavanje poseda.
      Ja sam veliki protivnik visokih carina, treba da postoji konkurencija, ako nizasta drugo ono da bi video kako to drugi rade, tako ces morati i stalno da poboljsavas kvalitet i ulazes u proizvodnju, a ne da spavas zasticen carinama.

      Ovde mnogi pricaju o subvencijama, ali i to je pogresno, ove godine je zabranjen izvoz secerne repe i suncokreta i seljacima onemoguceno da zarade na tim kulturama. U isto vreme je zabranjen uvoz ulja i secera da narod slucajno nebi kupovao jeftinije ulje i secer. I tu je osnovni problem i poljoprivrede i drzave, sve mere u privredi se donose da Kole i Peconi (u datom primeru imaju extra profit), a ne da se razvija privreda i narodu obezbede jeftiniji proizvodi.

      I dok god je ovo drzava Koleta i Peconija bolje nam biti nece.

      Одговори
  3. PAVLE
    23. априла 2013. at 08:27

    oživljavanje. poljuprivredne.zadruge ukovilju. pod hitno.

    Одговори
  4. Darko
    24. априла 2013. at 08:35

    Zadruga je nejasan i prevazidjen oblik svojine ,zagovarati zadrugarstvo u trenutku kad odumire akcionarstvo je zaostavstina pogresnog nacina obrazovanja..
    Zasto neko misli da bi zadruga u Kovilju (recimo) imala prosperitet pored konglomerata zadruge koju bi osnovali recimo Kostic,Peconi i Miskovic..?? I naravno da bi onda antimonopolska komisija morala da reaguje ect…

    Da su zadruge trzisno isplative one bi postojale sve i da ih drzava striktno zabranjuje. Posebno u Srbiji..

    Kada se autor ali i ostali pozivaju na svetska iskustva oni ne kazu da te zadruge zapravo pravno funkcionisu kao akcionarska drustva.. Recimo Rujana kao vocarska zadruga ima menadzera,upravni,nadzorni odbor ..i onda se postavlja pitanje u cemu je kvaka 22 ??
    Ceo trik je u zamisli o manjoj odgovornosti pred zakonom i drzavom a vecoj koristi u odnosu na potencijalne subvencije ?? Sta je to sto sada sprecava 5-6 poljoprivrednika da osnuju DOO i zajednicki nastupaju na trzistu.. Ako neko misli da je razlika u troskovima odrzavanja zadruge ,AD ili DOO velika taj svakako gresi..Zadruga kao i svako pravno lice a posebno svetlu cinjenice da mora biti izvozno rjentisana ima iste obaveze kao i svaki drugi oblik svojine..
    Ako pak autori i zagovornici zadrugarstva misle o tome kao o otkuponim mestima iz doba razvoja socijalizma onda je to puko neznanje u suprotnosti sa realizmom..
    Ta tema je dosla i do skupstine a da niko zapravo nije ni zapitao cemu to sluzi..

    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Copyright © Макроекономија 2024, Powered by Linkom-PC