DEFEKTNOST EKONOMSKOG SISTEMA KAO IZVOR KRIZE (Inflacija kao sudbina)

Definitivno Srbija je 2012 godinu završila sa inflacijom koja je bila druga najveća inflacija u Evropi, pored Belorusije koja je u 2012 godini imala inflaciju od oko 77% od januara do septembra i koja će po podacima  beloruske centralne banke biti preko 80%. Ni jedna zemlja u Evropi nema inflaciju preko 10% u 2012 godini što se može videti iz naredne tabele.

Izvor:ec.eurstat.org

Samo su Rumunija i Turska do pre nekoliko godina imale problem dvocifrenih stopa inflacije, taj problem su rešile od 2006 godine kada su inflaciju svele na jednocifrene stope, dok je Rumunija svela inflaciju na nivo razvijenih evropskih zemalja.

Zašto je inflacija u Srbiji postala sudbina i da Srbija ponovo ima dvocifrene stope rasta cena. Šta to ne valja u privrednom sistemu Srbije da je glavni cilj centralne banke borba protiv inflacije koji se ne može uspešno okončati. Prvo istorija inflacije u Srbiji je duga. Preko pola veka inflacija je glavno obeležje ekonomskih prilika u Srbiji. Uzroci inflacije u Srbiji su do početka devedesetih izvirali iz defkektnosti privrednog sistema bivše zajedničke države i monetizacije deficita, da bi početkom devedestih došlo do hiperinflacije zbog enormnog budžetskog deficita koji je gotovo u potpunosti bio monetizovan. Srbija je imala drugu najveću hiperinflaciju u svetu ikada kada je došlo do potpunog sloma finansijskog i bankarskog sistema.
Praktično nereformisan privredni sistem tokom devedestih je produkovao takodje veoma visoku inflaciju. U nastavku će biti prezentaran kratak  prikaz genereisanja inflacije i prelaska u hiperinfoaciju u slučajevima monetizacije budžetskog deficita što je Srbija činila početkom devedesetih.

Mehanizam aktiviranja hiperinflatorne sekvence je u modelima u kojima je budžetski deficit inicijator hiperinflacije je: rast budžetskog deficita → njegovo pokriće putem monetizacije → rast novčane mase i stope inflacije → rast očekivane stope
inflacije i pada tražnje za novcem.
Karakteristika hiperinflacije je da se ova sekvenca ponavlja ali na višem nivou cena što automatski vodi u zonu hiperinflacije. Dva ključna mehanizma akceleracije inflacije i ubrzavanje spirale su:

Prema tome, osnovni preduslov aktiviranje procesa budžetski deficit-hiperinflacije je da,  defict značajno raste i da finansiranje deficita putem emisionog prihoda bude dominantno.

Ukoliko podjeno od jednačine budžetskog ograničenja dobijamo:
(1)            G_r – T_r = ΔM + ΔA_g + ΔB_p + ΔB_r

Pri čemu su:  G_r – realni javni rashodi,   T_r – realni javni prihodi;  ΔM – prirast primarnog novca (u jednačini tačka iznad je simbol za kontuniran prirast i u svim daljimi relacijama slovne oznake strane jednačine će se tretirati kao kontinuiran prirast); ΔA_g
– prirast prihoda po osnovu prodaje državne aktive; ΔB_p – prirast prihoda po osnovu prodaje državnih vrednosnih papira (javni dug), i  ΔB_r – prirast prihoda po osnovu prodaje deviznih rezervi centralne banke (ili pak zaduživanja u inostranstvu). Prema tome, leva strana jednačine je  Gr – Tr = BD ili realni budžetski deficit. Iz jednačine se može videti modaliteti njegovog finansiranja. Pošto su situaciji jugoslovenske hiperinflacije nije bila racionalna varijanta finansiranja iz relanih izvora Ag=0, Bp = 0 i Br = 0, dominantan oblik pokrića budžetskog deficta je bio H, tako da jednačina dobija sledeći oblik:

(2)     P(Gr – Tr) = ΔM ili u realnom izrazu    Gr – Tr = ΔM/P, što znači da država pokriva budžetski deficit emisionim prihodima.  Izraz (2) se dalje može razvijati uključivanjem realnog društvenog proizvoda tako da se dobija

(3)

(4)               ili

(5) pri čemu  m predstavlja stopu rasta primarnog novca, dok je izraz  M / PYr izraz za realnu novčanu masu  ili  m^d stoga je
d = m * h, (6) pri čemu je h = M/PYr, tako da je izraz (6) oznaka za vladin emisioni prihod ili “senjoridž“ (seignorage).

Kako je:

(7) h = m^d = e ^–aPe što predstalja Caganovu funkciju tražnje za novcem u
hiperinflaciji^[1]

spajanjem izraza (6) i (7) imamo:

d = m * e ^–aPe =  m ( – aP^e ) (8)

Jednačina (8) predstavlja vezu realnog budžetskog deficita , stope rasta primarnog novca i očekivane stope inflacije. Rast budžetskog deficita vodi porastu ponude novca, a rast ponude novca vodi rastu stvarne i očekivane inflacije, što vodi
padu realne količine novca i potrebe za dodatnom novčanom ekspanzijom.

Dugoročna ravnoteža podrazumeva da se veličine tokom vremena ne menjaju. Te veličine su brzina opticaja novca, realni novčani bilans i što je posebno  bitno jednakost očekivane i stvarne stope infacije (p = p^e ), kako je  M/MY konstantno logaritmovanjem  dobijamo jednačinu:

ln M – ln P – ln Y = lnc, difernciranjem po vremenu
dobijamo:     (9)

m – p – y = 0,
ili  p = m – y,
(10)

dugoročno, stopa inflacije jednaka je razlici prirasta novčane mase i prirasta proizvodnje.

Dugoročno budžetsko ograničenje  kombinujući izraze (6) i (10) postaje.

Desna strane jednačine (11) predstavlja inflatorni porez (IT) kao proizvod monetarne baze (poreske osnovice) i stope inflacije. Inflatorni porez je pokazatelj gubitka realne vrednosti u novcu imaoca novčanih stokova kao posledicu rasta stope inflacije. Iznos novčanog stoka biva obezvredjen za stopu inflacije, tako da je novčani stok glavni faktor visine infatornog poreza naravno pored stope inflacije. Visina inflatornog poreza odredjuje se pri nižoj stopi inflacije uz veći cash balance ili niži cash balance i više stope inflacije.

Ukoliko se vratimo jednačini  (6) vidimo da je senjoridž (seignorage) proizvod prirast novca i relane novčanog bilansa odnosno:

d = m* h,  kako je  u jednačini (11) inflatorni porez jednak proizvodu realne novčane mase i stope inflacije  senjoridž (SE) nije jednak inflatorom porezu  (IT). Ove jednakosti su moguće u slučajevima kada je m =  → SE = IT, što znači kada je prirast novčane mase jednak prirastu stope inflacije, emisioni prihod je jednak inflatornom porezu kojim se finansira budžetski deficit. Ova jednakost je obično ostvarena u dugom roku^[2]. Prema tome, uvažavajući napred rečeno imamo tri scenaria:

Prema Majklu Brunu postoji dva nivoa inflatorne ravnoteže, koristeći Laferovu krivu, tj. prvi nivo koji se dobija uz nižu stopu inflacije i više ’’cash balance’’ i drugi nivo kada je stopa inflacije visoka a mali ’’cash balance’’

Grafikon (9) pokazuje da se inflatorni prihod maksimira u tački M, da postoje dva nivoa inflatorne ravnoteže (A) i (B), stom razlikom što u tački (B) je došlo do redukovanja realne novčane mase i vlast mora isti inflatorni prihod ubirati sa višom stopom inflacije, odnosno nastaviti sa politikom štampanja novca. Scenario da država nastavi sa intezivnim ubiranjam inflatornog prihoda preko maksimuma u tački B i stopi inflacije _M je akceleracija stope inflacije. Nastavak finansiranja budžetskog deficita na ovaj način uvodi privredu u zone hiperinflacije kretanjem inflacije duž x oce dok će se inflatorni prihod smanjivati.

Grafikon 10

• Izražen budžetski deficit pogotovo tokom devedesetih;
• Veliki deficit u robnoj razmeni sa svetom kao rezultat nesklada u privrednoj strukturi zemlje i nekonkurentnosti izvozne ponude;
• Monetizacija  deficita odnosno štampanje para za pokriće istog;
• Neadekvatne i niske produktivnosti rada i kapitala;
• Neadekvatan i neefikasan fiskalni sistem;
• Izražena korupcija i nepotizam;
• Društvena svojina koja je po kritičarima tog vremena (bili su većinom u pravu) generisala neefikasno poslovanje zbog nemotivisanosti za stvaranje profita;
• Glomazna državna administracija i birokratizacija  društva u celini;

Ukupna industrijska proizvodnja je od 2000-2010 čak 2.4 puta manja nego  1990 godine. Koliko iznos bruto dodate vrednosti je izgbuljen preko simulacije početnog iznosa bruto dodate vrednosti i projektovanih stopa rasta (umesto pada) za predhodnih dvadeset godina. Praktično sem 2008. godine, Srbija u celom posmatranom desetogodišnjem periodu od promena bivšeg režima 2000. do danas ima potpuno stagnantan razvoj industrije, ona je praktično dovedene do veoma niskog nivoa aktivnosti i veliki broj delatnosti nema nikakve ekonomske rezone da opstane u narednom periodu jer^[1]:

Izostanak iole ozbiljiniju reformi i pretvaranjem Srbiju u budžetsku državu (za deset godina je uvećan broj zaposlenih u državnoj administraciji sa 8-9000 u 2000. na gotovo 30.000 u 2011 godine) je uslovilo da efikasnost privrednog sistema više uopšte ne zavisi od tipa vlasništva.  Bujanje budžetske države pravi je znak da je program  strukturnog prilagođavanja neuspeo
program. Ovaj tip države je potpuno patološki tip države koji stvara patološku političku strukturu.   Još jedan argument koji ide u prilog činjenici da su se u procesu tranzicije bivše socijalističke države pretvorile u budžetsku državu jeste uvođenje PDV-a.
Šema po kojoj se PDV ne plaća po realizaciji plaćanja nego po tzv. fakturisanoj realizaciji tipičan je primer kako država može
svojoj privredi oduzeti finansijske „sokove“ čak i uslovima smrtne agonije privrede. I upravo to ukazuje da je fiskalna država ta koja potkopava sposobnost Vlade da upravlja nacionalnom ekonomijom. U megadržavi nastaje trend rasta javnih rashoda u kome onda država putem oporezivanja cedi i više nego polovinu godišnjeg dohotka svoje populacije. Tako je bujanje države došlo u koliziju sa štednjom, investicijama i zapošljavanjem. Privreda spas nalazi u sivoj ekonomiji, kriminalnim radnjama, neplaćanju poreza i kompenzacijama samo da bi izašla iz sektora kontrole države. Tako je megadržava u tranzicijskim
ekonomijama (i Srbiji) vremenom mutirala u budžetsku državu. Ovaj tip države je potpuno patološki tip države koji stvara patološku političku strukturu. Korišćenje budžetskih prihoda, u interesu privrede, potpuno je voluntaristički oblik
ponašanja. U uslovima slabe akumulacije privrede, bez pripremljenog i stabilnog bankarskog sistema, tržišta i kapitala, javio se fenomen kamata koji je nazvan realna kamatna stopa. Taj fenomen sastojao se u astronomskom bujanju kamatnih stopa (30, 50 i 100 odsto godišnje) čime je došlo do odlivanja kapitala iz proizvodnje u finansijsku sferu i u pravcu finansijsko špekulativnih
transakcija. Time je došlo do odliva kapitala u inostranstvo uz istovremen pad proizvodnje, porast nezaposlenosti i enormni porast nelikvidnosti u privredi. Unutrašnji dugovi privrede porasli su u svim državama tranzicije bujanjem troškova i inflacije.

Gubici privrede Srbije već nekoliko godina su realno oko 1 milijarde evra prosečno godišnje u ‘’prebijenoj formi’’ odnosno kada se od bruto gubitka oduzme bruto dobit.
Bankarski sektor je iz privrede od 2006-2011 iscedio preko 27 milijardi evra samo za troškove finansiranja (čitaj kamata i negativnih kursnih razlika). Prioritet ekonomske politike je očuvanje finansijskog  sistema da se tobože ne desi kolaps kao
početkom devedestih. Sve siromašniji gradjani Srbije su pokrili negativne rezultate i loše plasmane pojedinih banaka
iz budžeta (Metals Banka i Agrobanka).

Srbija ne da nije reformisala privredni i ukupna ekonomski sistem nego je postao još neefikasniji. Stepen monopolizacije privrede gotovo da je veći nego što je bio. To uz sve ostale negativne tendencije je glavni uzrok inflacije.

Srbija ima probleme i sa produktivnošću radne snage kao i nivoom zaposlenosti. Na sledećem grafikonim će biti dati uporedni podaci odnosa produktivnosti i cene rada, kao i rasta zaposlenosti i outputa

Izvor:Global Wage Report 2012/2013, p.73, Ilo.org

Grafikoni  prikazuju odnos izmedju rasta zaposlenosti i rasta outputa u periodu od 1999-2007 i 2008-2011 godine. Analizirane zemlje su istočna i jugoistočna Evropa i zemlje bivšeg SSSR-a. U periodu od 1999-2007 godine zemlje iznad linije 45⁰ označava zemlje sa rastom produktivnosti. Srbija je u provom periodu imala pad zaposlenih od 1,5% uz rast outputa od oko 5% prosečno
godišnje, dok u drugom periodu ima takodje pad zaposlenih ali uz stagnaciju ili blagi pad outputa prosečno godišnje.

Drugi grafikon pokazuje odnos produktivnosti i rasta nadnica u istom posmatranom periodu.

U prvom posmatranom periodu Srbija se nalazila u zoni značajno većeg rasta realnih nadnica od produktivnosti. Najveći broj
zemalja Istočne i jugoistočne Evrope se nalazilo u ovoj zoni levo od linije 45⁰ koja označava negativna kretanja izmedju produktivnosti i realnih nadnica. Medjutim  u drugom periodu (2008-2011) došlo je kada je Srbija u pitanju do značajnih promena. Naime u posmatranom periodu rast produktovnosti je bio 2% prosečno godišnje uz pad realnih nadnica od  preko 3% prosečno godišnje. U ovoj krajnje negativnoj zoni po pitanju zaposlenosti i zarada. Srbiji društvo pravi samo Hrvatska i Albanija koje su takodje imale rast produktivnosti uz pad realnih nadnica.

Srbija u periodu od 12 godina nije sprovela ni jedan značajan reformski potez.

Nije:

• Smanjila ili učinila podnošljivim fiskalnom kapacitetu privrede svoj budžetski deficit, naprotiv, poslednih nekoliko godina ukupan javni dug je porastao za oko 10 milijardi evra;
• Uspostavila poslovnu klimu koja odgovara ulaganjima i inteziviranju poslovanja i otvaranja novih preduzeća, naprotiv u 2012 godini broj preduzeća je veći nego 2000. za samo 20,000 što je nedovoljno da apsorbuje višak zaposlenih nastali tranzicionim šokom, jer su nova preduzeća uglavnom mala preduzeća;
• Uspostavila efikasan tržišni mehanizma i povećala konkurenciju
• Oslobodila privredu pogubnim dejstvom monopola;
• Svela korupciju u prihvatljive okvire, naprotiv korupcija je dostigla neslućene razmere sa pretnzijom da poptuno uništi državu
• Uravnotežila svoj spoljnotrgovinski bilans , odnosno bilans tekućih transakcija kao bitan element efikasnosti privredjivanja i državnihj finansija
• Izrvšila reformu javnog sektora, naprotiv jačanje budžetske države nastoji da potpuno uguši normalno funkcionisanje privrede;
• Regulisala finansijski i bankarski sistem, tenutno Srbija ima najveću cenu finansiranja u Evropi i najveću referentnu kamatnu stopu Centralne banke;
• Zaštitila optuštene radnika koje je počistio cunami tranzicije i vulgarne privatizacije;
• Omogućila zaštitu radnika od necivilizacijskom i krajnje bahatog ponašanja novih poslodavaca i neustavnim i nezakonskim odnosom prema zaposlenima, lišavajući ih osnovnih ljudskih prava
• Izvršila lustraciju kao bitan element pravilnog sancionisanja i uspostavljanja pravednog pravnog sistema.
• Izvršila reformu javnih preduzeća jer su sada ona nosioci gubitaka i loših poslovnih performansi kao u prethodnom periodu društvena preduzeća;
• Izbegla zamku partokratske države

---