Statistika, politika i analitika

U normalnim zemljama raspored je: statistika, analitika i politika.

U knjizi razgovora Borhesa i Sabata novinar je pitao obojicu da li veruju u astrologiju. Borhes je, kao čovek od knjige, odgovorio da ne veruje, ili da je moguće u nešto iz nje poverovati. Sabato je, kao čovek od života, odgovorio da veruje, ali da je veoma važno kako konkretni posmatrač tumači njene simbole. Poput astrologije možemo da posmatramo statistiku, on je najčešće tačna (osim ako se ne sviđa tumačima, pa ako ne mogu da menjaju stvarnost oni promene statistiku), ali njena svrsishodnost zavisi od ugla iz koga se njeni rezultati posmatraju. Ugao posmatranja političara i analitičara je suprotan: političari „su po prirodi optimisti“ dok analitičari treba da iz podataka kakvi jesu donesu kvalitetne zaključke o uzrocima i posledicama.

Navešću par primera političkog i analitičkog tumačenja statističkih podataka.

• Prosečna plata u Srbiji je povećana sa 68 evra u decembru 2000 na 367 evra u oktobru 2012 godine. Političar će reči da je povećana više od pet puta. Analitički uvid kaže da je od oktobra 2000 do danas broj zaposlenih u Srbiji smanjen za 363
  hiljade lica, u tome u prerađivačkoj industriji za 330 hiljada, da je nivo proizvodnje prerađivačke industrije danas niži nego 2000 i da je rast plata posledica rasta spoljnog duga sa tadašnjih 11,7 na sadašnjih 25,5 milijardi evra. Da je danas isti broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji prosečna plata bi bila niža, oko 320 evra, ali bi bio manji broj nezaposlenih lica, veći broj zaposlenih, veća prosečna zarada.
• Bruto domaći proizvod po stanovniku povećan je, u tekućim dolarima, sa 1.152 dolara u 2000 na 4.917 dolara u 2012 godini. Ovo su podaci MMF-a. Više nego četiri puta. Da li građani u proseku žive četiri puta bolje? Ne, ali posao analitičara je da iz statističkih podataka dođu do broja ljudi koji živi isto, bolje i gore. Kao i da demistifikuju ovaj rast, koliko je on posledica slabljenja dolara prema evru, slabljenja dinara prema evru, rasta cena u svetu i rasta domaćih cena. Isto tako, pad broja stanovnika utiče na rast svih pokazatelja koji uzimaju broj stanovnika u obzir. Broj stanovnika Srbije je smanjen za 311 hiljada od 2002 do 2011 godine, što je uporedivo sa više od šest stadiona JNA, pa se postavlja pitanje: da li su bitniji statistički pokazatelji o rastu standarda, ili je važnije kako zaustaviti dalji pad broja stanovnika (a u kome smo uporedivi samo sa desetak od oko 220 zemalja i teritorija u svetu).
• Prema podacima EUROSTAT-a nivo cena u Srbiji bio je 50% nivoa prosečnog u Evropskoj Uniji u 2011 godini, dok je nivo cena hrane bio manji za 28% od prosečnog. Srpski i Evropski statističari su uredno izmerili nivoe cena onoga šta se i koliko kupuje. Političaru u Srbiji ovo može da bude argument da kaže da nije tačno da smo najskuplji jer to demantuju evropski podaci. Analitički je zadatak da se dođe od toga kako je moguće da imamo niži nivo cena hrane od evropskog proseka kada gde god da van Srbije uđemo u prodavnice vidimo da je cena hrane niža nego kod nas. Odgovor na ovo pitanje nalazi se u strukturi potrošnje: pošto smo jedan od najsiromašnijih naroda u Evropi trošimo najviše na hranu, ali pri tome na hranu nižih stepena obrade. Kada bi smo uzeli, na primer, pondere za količine namirnica iz Nemačke, Francuske ili Italije (više pršute a manje salame podriguše, više delikates a manje sirovih proizvoda), i dodali im naše cene došli bi smo do podatka da su cene hrane u Srbiji za 20 do 50% veće nego u najvećim i najrazvijenijim zemljama Evrope.
• Prema podacima Svetske banke (World Development Indicators) u Srbiji na hiljadu stanovnika ima 224 putnička automobila, a u SAD 439. Srećom, ni jedan političar se nije dosetio da materijalnom iscrpljenom narodu kaže da je laž da se u Americi živi pet puta bolje nego u Srbiji jer imaju samo dva puta više automobila. Srećom, jer bi onda analitički trebalo objasniti da je četiri petine automobila u Srbiji starije od deset godina, da su manje kubikaže, šta sve ne još.
• Prosečne plate osim što zavise od strukture zaposlenih po delatnostima zavise i od broja ljudi koji ih prima. Na primer, u Beogradu je prosečna plata u oktobru bila 51.616 dinara, a u Novom Sadu 46.639 dinara. Da li to znači da se u Beogradu
  živi bolje nego u Novom Sadu? Ne. Na sto stanovnika u Novom Sadu je bilo zaposleno 39, a u Beogradu 35, pa je po stanovniku od zarada bilo na raspolaganju u Novom Sadu 18.233 dinara, a u Beogradu 17.999 dinara. Još jedan primer:  u Arilju je prosečna zarada bila 25.253 dinara, a u Malom Zvorniku 31.851 dinar. Po stanovniku od zarada je u Arilju ostajalo 6.498 dinara, a u Malom Zvorniku 3.841 dinar. Zašto? Zato što je u Arilju zaposleno 26 od sto stanovnika a u Malom Zvorniku samo 12.
• Anketa o potrošnji domaćinstva meri koliko prosečna porodica ima novca na raspolaganju i na šta taj novac troši. U 2011. godini po stanovniku je u Srbiji bilo raspoloživo 1.963 evra a u Sloveniji 6.701 evro. To je 3,4 puta više novca po stanovniku u Sloveniji, ali pošto Srbija ima 3,46 puta veći broj stanovnika ukupna potrošnja stanovnika (14 milijardi evra) bila je neznatno veća nego u Sloveniji (13,8 milijardi evra). Sada dolazimo do hijerarhije ljudskih potreba koja je dokazana u ovom poređenju: Slovenci 29% novca troše na hranu, 66% više za alkohol i cigarete, a 2,2 puta više za zdravstvo i 3,9 puta više za obrazovanje. Za rekreaciju (putovanja na godišnji odmor) troše 8,7 puta više novca, na ostale robe i usluge (lična higijena, kozmetika…) 8,6 puta više, u restoranima i hotelima 7,4 puta više, za transport 6,7 puta više, za nameštaj i pokućstvo 6,3 puta više, za odeću i obuću 5,6 puta više, a za komunikaciju 4,6 puta.

Primere možemo dodavati u nedogled. Međutim, udaljavamo se od suštine. Republički zavod za statistiku, Ministarstvo finansija, Narodna banka Srbije i druge institucije (NSZ, na primer) su zakonski obavezne da prikupljaju i objavljuju podatke o ekonomskim, demografskim i drugim pojavama koje se pretvaraju u statističke podatke. Posao analitičara bi trebalo da bude da ove podatke obrade kako bi političari mogli da definišu politike i da upravljaju procesima koji će dovesti do povoljnih ekonomskih pokazatelja u budućnosti. Tako su stvari postavljene u većini normalnih i razvijenih zemalja (statistika, analitika i politika).

Šta će se dogoditi sa standardom građana u 2013 godini, na osnovu kretanja u Srbiji krajem 2012 i kretanja u Evropi i svetu?

Pođimo od zvaničnih dokumenata. Ni jedan ekonomski analitičar se do danas nije dosetio da uporedi zvanična dokumenta vlade, ministarstva finansija, NBS, MMF-a o očekivanjima i stvarna dešavanja u prethodnim godinama. A da bi ukazao političarima gde su najveći rizici u njihovom profesionalnom optimizmu. Stoga ćemo sve objavljene spiskove lepih želja ostaviti po strani.

Osnovni faktori koji deluju na dinamiku industrijske proizvodnje i izvoza su domaće proizvodne mogućnosti i inostrana tražnja. Ukoliko Fijat nastavi rast izvoza, kao što je činio u septembru i oktobru 2012 u narednoj godini možemo očekivati rast izvoza sa oko 8,9 milijardi evra na preko 10 milijardi evra.

Koliko će građana Srbije imati koristi od očekivanog rasta izvoza? Relativno malo. Ne više od jedan posto zaposlenih (17 hiljada u 1,7 miliona). Otprilike isto toliko ljudi će ostati bez posla. Ali, ovo su male apsolutne promene, pa ja važnije šta će se dogoditi sa ostalih 98% zaposlenih, sa penzionerima, nezaposlenima i ostalim izdržavanim licima. Njihov ekonomski položaj će se linearno pogoršati u procentu konvergencije naših cena evropskim. Hoće li to biti 2, 3 ili 5 procenata videćemo. Zavisiće i od kretanja kursa evra prema dinaru koje nije predvidivo.

Hoće li prosečna plata u idućoj godini biti povećana na 380 evra ili smanjena na 340 evra? Do prosečne plate od 380 evra možemo doći na dva načina: slabljenjem evra prema dinaru, i otpuštanjem radnika sa nižim platama. Ni jedan od ova dva načina nije dobar: prvi odlaže preorijentaciju privrede ka izvozu, a ubrzava zaduživanje i uvoz, a drugi znači manje zaposlenih a više izdržavanih lica. A i povezani su među sobom: jačanje dinara povećava nezaposlenost. Ukoliko bude smanjena za 340 evra značiće suprotno: jačanje evra prema dinaru i manji pad broja zaposlenih (uz teško ostvariv, ali ipak moguć, rast broja zaposlenih).

Nakon pada BDP-a od 2 posto u idućoj godini očekujemo njegov rast, nalazi se u većini očekivanja zvaničnih i međunarodnih institucija. „Dva koraka do pobede, korak do slobode“, otpevale bi Nišlije. Sad, pad BDP-a u ovoj godini biće veći od 2 procenta, što ćemo zvanično saznati u 2014 ili 2015 godini (kada RZS obradi finansijske izveštaje preduzeća), kao što i u idućoj godini možemo očekivati veću stopu rasta od projektovane, možda čak i četiri posto (ukoliko poljoprivreda bude iznad godišnjeg proseka). Međutim, osim poljoprivrednika, a kojima će pad cena smanjiti zadovoljstvo od boljeg roda, ukoliko se to uopšte i dogodi, malo ko se može nadati povećanju standarda.

Najizvesnije je da će u 2013 godini zadovoljno trljati ruke bankari: njima sleduje rast prihoda od kamate na pozajmljen novac državi sa oko 65 na oko 95 milijardi dinara. To je povećanje od jedan posto BDP-a, pa ako rast bude jedan posto, u celini će ga uzeti bankari, ukoliko bude dva posto njima će pripasti polovina i tako dalje. I to ne računajući rast prihoda od kredita odobrenih privredi i stanovništvu. Naravno, ako država, privreda ili građanstvo bankrotiraju knjižiće gubitke, kao Agrobanka i RBV.

Da bi građani u većini osetili značajan rast standarda neophodno je da se istovremeno dogodi mnogo sada nezamislivih stvari poput: relativno visoke stope rasta BDP-a u EU (oko 3%), dolaska desetina proizvodnih firmi u Srbiju, rasta preduzetničkog sektora u Srbiji, pada nivoa cena i marži u trgovinama uz dolazak novih trgovinskih lanaca i zaštitu malih porodičnih trgovina…