NUŽNOST NOVOG MODELA EKONOMSKE POLITIKE

Poslednje četiri godine srpksu privredu je pogodila duboka recesija. Jedan deo problema je  nastao usled svetske finansijske
krize i pada izvozne tražnje, poptuno zaustavljenje  dotoka kapitala, nepostojanje neto obrtnog  fond privrede i finansiranje  pozajmljeminim kamatonosnim izvorima gotovo celokupno poslovanja odnosno obrtni kapital. Samo od 2006-2011 godine privreda je na troškove finansiranja izdvojila preko 25 milijardi eura, odnosno toliko je platila za kamate i kursne razlike. Ozbiljniji analitičari su utvrdili da bi srpksa privreda dopsela u recesiju i bez svetske finansijske krize. Potpuno su u pravu. Koren krize nastaje krajem 2000 godine potpuno liberalizacijom uvoza, formiranje kriznih štabova u firmama na krilima revolucionarnog zanosa i smenjivanja više hiljada rukovodilaca od kojih je velika većina znala da radi svoj posao. Zatim primena neoliberalnog koncepta ekonomske politike  zasnovanih na uvozu, dereguliciji, liberalizaciji i brzoj nekritičkoj privataciji.  Strani kapital je nasrnuo na ovaj prostor jer su mogućnosti njegove oplodnje i prinosa bili izrazito veliki. Otvaranje šoping molova, tržih centara, dolazak stranih banaka koje su počele ofanzivnu kreditnu politiku prema stanovništvu u privredi je doveo do stvaranja veštački uvećane kupovne moći. Drugi kraj pošasti prirodno izvire iz ovog stanja je apresiran devizni kurs podstaknut velikim prilivom kapitala i prodaje državne imovine (kompanija, banaka, telekomunikacija i sl.) Za ovako plitko i siromašno tržište ovaj priliv je stvorio veliku ponudu kapitala, ponuda eura je rasla iz dana u dan, dinar je veštački nastavio da jača šaljući signal privredi i stanovništvu da je njihova kupovna moć u eurima daleko veća nego u dinarima po realnom kursu.
Izvozni deo privrede je imao veliki finansijski gubitak i to više što je imao veći udeo domaće komponente u svom proizvodu. Apsurd do apsurda, kao i čuvena misao jednog od uticajnih stručnjaka da je je bolje uvesti nešto ako je jeftinije nego ga proizvoditi. Odstustvo bilo kakve državne vizije u koncipiranju ekonomske politike i nekritička primena modela koji su prepisani od medjunarodnih finansijskih institucija čija politika se naslanja na principe “Vašingtonskog konsenzusa“, dovelo je do sledećih pogubnih efekata:

Pada učešća industrije u stvaranju društvenog proizvoda samim tim i pad izvoznih potencijala, neuspela privatizacija velikih industrijskih sisitema (Zmaj, IMT, Fabrike djubriva, rakovički industrijski basen) doveli su do paradoksalne situacije da Srbija od velikog  izvoznika traktora, sada uvozi traktore za preko 150miliona eura godišnje) i još mnogo drugih negativnih primera.

Gde je Srbija u proteklih dvanaest godina sprovodjenja tranzicije?

• Politika deviznog kursa preko izražene apresijacije je dovela do uništavanja domaće  proizvodnje;
• Sprovedena privatizacija  nije dala očekivane rezultate, štaviše pretvorila se u svoju suprotnost u smislu da je privreda
  neefikasnija, da je veliki deo preduzeća kupljen pa zatvoren, da nezaposlenost raste i sl;
• U privredi Srbije je izražena  visoka ili veoma visoka koncentracija aktivnosti, što znači da je na sceni veliko prisustvo monopolizacije ( istraživanje sektorskog položaja privrede Srbije i koncentracije aktivnosti za potrebe Privredne Komore Srbije);
• Enormni porast broja siromašnih i gladnih stanovnika;
• Koeficijent siromaštva je konstatno rastuća veličina;
• Kumuliranje zaduženosti privatnog i javnog sektora, privreda duguje oko 24 milijarde eura, država još oko  10 milijardi;
• Privreda Srbije je totalno dekapitalizovana, nema niti potencijal sopstvenog finansiranja niti održivu stopu rasta;
• U svim  analiziranim sektorima (37),  2-7% preduzeća (najvećih) imaju od 65-98% prihoda od realizacije u 2011 godini – konkurencija ne stanuje ovde;
• Uvodjenje PDV i vezivanje za fakturisanu a ne naplaćenu realizaciju je omogućilo da država iz privrede izvuče enormna sredstva, u uslovima blokade računa i nenaplate potraživanja i likvidne kompanije postaju veoma brzo kandidati za blokade;
• Izraženi transferi odabranim korisnicima iz budžeta dodatno usložnjavaju situaciju po pitanju napuštanja diskrecionih prava i uvodjenja pravila u finansijksi sistem i podršku projektima  koji imaju najveću potencijalnu ekonomsku korist, što dovodi  u neravnopravan položaj privredne subjekte sa stanovište ekonomske logike.

Pitanje: Zašto?

Za početak nekoliko citata iz pomenute knjige koja je objavljenja 2003. ali njena aktuelnost ni za promil nije okrnjena. ’’Doktrinarna osnovna strategija šok terapije je zamišljena kao kombinacija neoklasičnog liberalizma i ortodoksnog monetarizma što je na startu ovaj doktrinarni uticaj nosio opasnost da se zapadne u bezizlazno stanje. Nelogičnosti sistema podseća na situaciju  istovrmenog pritiskanja pedale gasa i kočnice u automobilu. Rezltat je da auto prestaje raditi. Gas je u ovom slučaju  metafora za liberalizaciju (trgovinsku i finansijsku). Tržišta tranzicijskih zemalja su se prtetvorila u ogromne shopping centre polubesplatnih inostranih proizvoda. ’’Gas je bio pritisnut, duh neoliberalizma je izašao iz boce, reka roba i kapitala isisana je iz centra u periferiju  osvajajući tržišta zemalja u tranziciji. Rigini monetarizam je povećao kamatne stope iznad 20 posto godišnje, preduzeća nisu mogla uzimati kredite ili su se suboptimalno zaduživala, i tima nikako  nisu mogla biti konkurentna na svetskom tržištu. Skup domaći novac započinje recesiju. Nezaposlenost rapidno raste, realne plate padaju, a preduzeća su prinudjena za preduzimanje strategije sniženja cena u uslovima rasta troškova. Tako je uz kombinovanje metode  big puch: kočnice i gasa  slomeljena kičma ekonomskog sistema zemalja u tranziciji (industrije)’’

Srbija je u proteklom periodu sprovodila  tzv. ’’modifikovani neoklasični model rasta’’ po kome će tržište odigrati odlučujuću
ulogu u optimalnoj alokaciji resursa. Velika greška. Model se zansivao na rastu društvenog proizvoda kroz tercijalni sektor (trgovina, finansije i usluge), odnosno privredni rast se pokušao ostvariti kroz uvoz i domaću tražnju. Model je potpuno promašena priča za ekonomiju kakva je srpska. Iz nekoliko ključnih razloga:

• Veoma malog stpena otvorenosti ekonomije i učešća izvoza u BDP od samo 1/3;
• Tehnološki inferiornog industrijskog sektora;
• Izrazito male rentabilnosti u sektoru poljoprivredne proizvodnje i konstantno zaostajanje prinosa za prinosima konkurentskih zemalja;
• Velikog  učešća fonda penzija u budžetskoj potrošnji;
• Izostanaka  ’’greenfield’’ investicija koje uvećavaju zaposlenost i izvoznu ponudu;
• Enormni rast nezaposlenosti kao rezultat loših privatizacije i recesije;

Spisak negativnih ekonomskih pojava se ovde ne završava, ali se u narednom izlaganju mora poći od  hipoteze o nužnosti novog modela privrede zasnovanog ne na modifikaciji postojećeg već naizgradnji sasvim drugačijeg pristupa kako ekonomskoj politici tako i ulozi države u privrednim tokovima. Jedan opšti ekonomski i privredni model mora poći od investicija i izvoza. Postavlja se veliko pitanje koliko je aktuelna vlast spremna da se uhvati u koštac sa novim izazovima i sa drugačijim pristupom ekonomskim problemima.  I sada je jedini način stimulisanja zaposlenih davanje besprovratnih sredstava iz budžeta za zapošljavanje i to do 10000 eura po radniku. Efekat ovih mera se mora uzeti sa velikoom rezervom i bitno je uraditi detaljnu analizu koristi i troškova ovakvig pristupa. Model zasnovan na investicijama i izvozu mora obuhvatiti:

• Reindustrijalizaciju zasnovanu na novim potrebama izvozne privrede;
• Pokretanje gde je moguće  kompanija u restruktuiranju pogotovo u domenu izvozne ponude;
• Uraditi detaljnu analizu potencijala izvoza kako po proizvodima tako i po tržištima;
• Model  učešća države mora biti preko institucija sa daleko jefitnijim izvorima finansiranja;
• Odredjivanje prioriteta subvencionisanja izvoznih delatnosti i kompanija;
• Iskoristiti  trenutne potencijale u pojedinim grupama proizvoda, pronalaženje strateških partnera u domenu mašinogradnje i vozila (traktori i poljomehanizacija, FAP, MIN, i sl)
• Favorizovati priliv direktinih stranih investicija u proizvodnju i izvoz (primer Drexlimer)
• Favorizovati izvoz preradjenih poljoprivrednih proizvoda (dobar primer tekst kolege Zdravkovića o jabukama i soku);
• Jačanje industrije softvera i visokih tehnologija, tj, grana sa većem dodatom vrednošću;
• Mora se intezivno raditi na promeni izvozne strukture
• Izrada detaljnih sturkturnih analiza privrede kako finansijskog položaja i stanja, tako i konkurentnosti.

Ovo su strateška pitanja  ekonomskog i biološkog opstanka nacije. Mora se stati na put daljeg siromašenja stanovništva, daljeg  rasta nezaposlenosti i dalje devastacije svake vrednosti. Nije minut do dvanaest, već dvanaest i minut.