Evropska perspektiva Srbije

Na diskusiji o kandidaturi Srbije za članstvo u EU, 17.10.2011. u Klubu poslanika našao sam se zbunjen pred više TV kamera. Zbunjenost su mi pojačala pitanja o ekonomskim efektima dobijanja statusa kandidata na ekonomiju, pa sam se istrabunjao o politici i ekonomiji.

Elem, u Srbiji se potpuno pogrešno i tendenciozno političkim događajima pridaje nepostojeći ekonomski značaj.

Uzmimo, na primer, ekonomska kretanja u Bugarskoj i u Rumuniji: rekordan priliv stranih direktnih investicija su imale u godini pred punopravno članstvo, a nakon toga pad priliva, a danas je njihov BDP ispod nivoa pred učlanjenje.

Da li ovi podaci znače da učlanjivanje u EU dovodi do pada investicija i da građani nakon učlanjenja u EU, a zbog tog članstva, žive gore? Ili je svetska ekonomska kriza uticala na pad priliva SDI u gotovo sve zemlje na svetu, a da je velikom broju zemalja danas BDP manji nego li u 2008. godini?

Stoga je umesto „evropske perspektive“ potrebno posmatranje vratiti na ekonomsku i životnu suštinu.

I ovde bih parafrazirao velikog Ernesta Sabata: kao deca nadamo se i iščekujemo neku veliku sreću, propuštajući pri tome mnoštvo malih sreća od kojih se život sastoji.

I stoga je umesto mantranja priče o evropskoj perspektivi potrebno da svi mi pojedinačno, i institucije i pojedinci, i državni i privatni sektor, i političke partije i njihovi protivnici, svakoga dana činimo po malo, koliko možemo, da učinimo Srbiju lepšim mestom za život.

Goran Ješić i Dragan Marković Palma su mi pozitivni primeri rada u korist lokalnih sredina. Jedan privlači investitore, a drugi pravodadžiše, šalje besplatno građane do medicinskih centara… Čine mnoštvo malih stvari koje životu daju smisao.

Učlanjenje u EU će biti veoma velika odgovornost i obaveza. Pitanje restitucije i Mađara je samo uvod u stotine pojedinačnih interesa članica EU do dobijanja statusa punopravnog članstva. Pomislimo, kako je moguće progurati srpske ekonomske interese (ako ih pod srpski uopšte ima) među 28 ili 30 članica kada i Srbija postane član? Da li je moguće složiti se sa tolikim brojem zemalja, ako nismo sposobni da se složimo sami sa sobom? A još ćemo i biti član sa udelom manjim od pola procenta u ekonomiji EU.

Žalosno je da se većina ekonomskih mera u Srbiji donosi bez ekonomskih analiza njihovih efekata. Formiran je Fiskalni savet koji će se time baviti, mada mu to i nije osnovni posao. Još je žalosnije da je taboo tema koliki su troškovi učlanjenja u EU, a medijski se milijarde evra koristi plasira narodu koji svakodnevno preživljava i koji od tih milijardi nema ama baš ništa.

U ovom vakumu ekonomskih analiza vidim misiju (možda i viziju?) portala makroekonomija. Da damo i naš maleni doprinos da u Srbiji bude bolje. Makar samo ukazivali na ono šta je loše.