Investicije u osnovna sredstva – osnov buduće razvijenosti

Razvijenost jedne zemlje za deset godina određuje sadašnja vrednost investicija u osnovna sredstva. Može se reći i u narednih 7 ili 40 godina u zavisnosti od strukture investicija, idu li u mašine i opremu ili nekretnine. Prve povećavaju proizvodnu sposobnost zemlje a druge povećavaju bogatstvo ili predstavljaju preduslov za efikasnost prvih (saobraćajna infrastruktura).

 

Podaci koji se navode su iz UNCTAD-ove baze podataka o investicijama u osnovna sredstva u milionima dolara. Podaci ne pružaju uvid u strukturu ulaganja, pa možemo slutiti i pretpostavljati njihovu pozadinu.

 

Na primer, prvi grafikon je o ulaganjima u investicije Kine, SAD i Japana. Nakon Napuljskog sporazuma iz 1985. godine Japan je povećao vrednost svoje valute u odnosu na dolar. To je uslovilo pad profitabilnosti izvoza i okretanje ka u ulaganjima u nekretnine. Od 1985. godine, na vrhuncu relativne moći japanske u odnosu na američku ekonomiju, kada su investicije vredele 378 milijardi dolara, do 1995. godine, kada su iznosile 1.468 milijardi dolara vrednost investicija je povećana skoro četiri puta. U periodu od 1991. godine, kada je rast japanske ekonomije po visokim stopama rasta završen, pa do 1995. godine Japan je bio zemlja sa najvećim investicionim ulaganjima u svetu. U te četiri godine stvoreni su uslovi za dugotrajnost krize u Japanu, usled loših bankarskih plasmana u nekretnine, a koja traje već 21 godinu.

 

Sličan scenario je moguće da se dogodi i Kini. A u devet meseci ove godine u Kini je smanjena stopa rasta na 7,7%, što zbog efekta loše godine na usporavanje poljoprivrede to i zbog niske stope rasta ulaganja u nekretnine.

 

Relativan rast kineskih investicionih ulaganja u odnosu na američke je spektakularan: u 1990. godini bile su 10 puta manje nego američke, u 2007. godini upola manje, a u 2010. godini veće za 26%, sa tendencijom da su u 2012. godini veće za 50 do 70%. Ukoliko Kina, po kupovnoj snazi domaće valute, postaje najveća svetska ekonomija u 2015. godini, to znači da će iza 2020. godine biti dvostruko veća ekonomija. Naravno, ukoliko ne doživi sudbinu Japana. A izbeći će je upravo ograničavanjem investicionih ulaganja u stambenu delatnost.

 

Druga slika, tabela, prikazuje rang 205 zemalja i teritorija prema vrednosti investicija u osnovna sredstva. Nemačka je na 5. mestu, praćena Indijom, Francuskom, Italijom, Brazilom, Australijom i Kanadom. Iza njih su UK, Rusija i Španija. Ovo je, otprilike, i budući raspored zemalja prema veličini ekonomija. Od zemalja iz bližeg okruženja Turska je na 18. mestu, a Grčka na 37.

 

Od BJR, Hrvatska je na 66. mestu sa investicijama od 13 milijardi dolara, Slovenija na 72 (10,1 milijardi dolara), Srbija na 79 (8,4 milijardi), Srbija na 79 (8,4), BiH na 111 (3,4 milijardi), Makedonija na 136 (1,8) i Crna Gora na 154. mestu (868 miliona dolara).

 

Grafikon o investicijama u BJR prikazuje ulaganja od 1992. godine. Za Srbiju i Crnu Goru je pretpostavljeno da su učestvovale sa 92 i 8 procenata u investicijama koje su im zbirno prikazane do 2007. godine.

 

Uprkos sankcijama UN u 1992. godini Srbija je imala najveća investiciona ulaganja među BJR.U 1993. godini, usled sloma investicija u Srbiji (pad sa 3 na 2 milijarde dolara), Slovenija postaje zemlja sa najvećim investicionim ulaganjima. U 1995 godini Hrvatska se izjednačuje po vrednosti investicija sa Srbijom, da bi već od 1996 godine imala znatno veću vrednost ulaganja od nje, a da bi u 1997. godini pretekla i Sloveniju.

 

U 2000. godini Bosna i Hercegovina se gotovo izjednačila sa Srbijom po vrednosti investicija da bi nakon toga počeo izuzetno brzi rast ulaganja u Srbiji.

 

Srbija je imala rast investicija u osnovna sredstva sa 1,6 milijardi dolara u 2000 na 12,7 milijardi u 2008. godini. U osam godina investicije su povećane skoro 8 puta. Prosečna godišnja stopa rasta ulaganja bila je 30% u dolarskom izrazu. Dinar je u 2008. godini imao veću nominalnu vrednost od dolara nego u 2000. godini, tako da je velikim delom ovako visoka stopa rasta bila posledica realne aprecijacije dinara prema dolaru. Sa obzirom na to da je nivo industrijske proizvodnje bio na neznatno višem nivou nego u 2000. godini, rast investicija je najvećim delom bio posledica ulaganja u nekretnine, trgovinu, finansije i saobraćaj.

 

Ukupna vrednost investicionih ulaganja u BJR smanjena je za 35% u 2010. godini u odnosu na 2008. godinu (delom i zbog jačanja dolara prema evru), sa 57,9 na 37,7 milijardi dolara.

 

Najveći relativan pad investicija imala je Crna Gora, za 50%, zatim BiH, za 40%, Hrvatska, za 35%, Srbija, za 34%. Makedonija je smanjila investicije za 32,3% a Slovenija za 32%.

 

Šta se može zaključiti iz svega nabrojanog?

 

1. Oporavak ukupne vrednosti investicija preduslov je za buduću ekonomsku veličinu zemlje. Pri tome je mnogo značajnije kako da postojeća ekonomija u Srbiji poveća vrednost investicija sa postojećeg nivoa za 3 milijarde dolara (2 milijarde evra), sa 8 na 11 milijardi, nego da se preraspodeli 2 milijarde evra kroz strane direktne investicije u kupovinu neprivatizovane javne imovine po bagatelnim cenama. Takve investicije bi omogućile državi veću javnu potrošnju, ili manji rast javnog duga, ali bi za ekonomski rast bile neutralne. Čista preraspodela, ili pljačka.
2. Puki rast investicija ne znači buduću dobrobit građana ukoliko je strukturno usmeren na uvoz i prateće aktivnosti. Za uvozno-bankarski kapital bi svakako značio rast profita, ali za najveći broj stanovnika dodatno siromašenje.
3. Proizvodno orijentisane greenfield investicije, velika stvarna ulaganja (ne iz budućeg profita, ili subvencijama po radnom mestu države) u neprivatizovana preduzeća, i nova ulaganja u saobraćajnu i energetsku infrastrukturu podići će na dugi rok vrednost srpske ekonomije.