Lakoća poslovanja i privredni rast – objavljeno u dnevniku “Politika” od 08.11.2017

Najuticajniji kritičari srpskih ekonomskih prilika su saglasni da se ključni problemi domaće privrede nalaze u institucionalnoj sferi. U tom kontekstu, loš poslovni i investicioni ambijent, visok nivo korupcije i slab pravni sistem predstavljaju najveće prepreke privrednom rastu. Ove teze deluju tako ubedljivo, da se niko nije potrudio da ih i proveri. Da jeste, video bi da im tvrdoglava empirija ne ide u prilog.

Svetska banka svake godine pravi rang-listu (Doing business) na kojoj je 190 država i koja bazira na kvalitetu regulatornog ambijenta i na lakoći poslovanja. Na toj listi Srbija stoji sve bolje i danas je na 43. mestu. To je sasvim dobar plasman obzirom da su iza Srbije ne samo Rumunija, Mađarska, Bugarska ili Hrvatska, već i Italija, Belgija, Kipar i Luksemburg, na primer.

Ako je institucionalni ambijent ključ ekonomskog uspeha, tada bi sve države u razvoju koje su na ovoj listi visoko plasirane morale imati i visoke stope privrednog rasta, ili bar više od država sa donjeg dela liste. Kao za inat, lakoća poslovanja i visina privrednog rasta su u velikom raskoraku.

Na primer, od prvih 50 zemalja koje se poslednjih pet godina najbrže razvijaju, samo su Malezija i Ruanda među prvih 50 zemalja i po lakoći poslovanja. Etiopija, koja je već deceniju šampion razvoja sa prosečnom godišnjom stopom rasta od preko devet procenata, tek je na 161. mestu rang-liste po lakoći poslovanja. Kina, apsolutni rekorder rasta poslednjih trideset godina, zauzima 78. mesto iste rang-liste, dok Indija, koja je sada pretekla Kinu po brzini privrednog rasta, zauzima 100. mesto.

Na drugoj strani, lideri u lakoći poslovanja se ne mogu pohvaliti visokim stopama privrednog rasta. Makedonija, koja je 11. na svetskoj rang-listi lakoće poslovanja, jedva da je oko 120. mesta po visini rasta BDP-a. Baltičke države, koje su sve od reda u vrhu po lakoći poslovanja, ne uspevaju da se probiju ni među prvih 100 zemalja po rastu BDP-a. (Uzgred, Srbija je u poslednjih pet godina oko 160. mesta po visini rasta BDP-a od 193 države za koje postoje podaci MMF-a.)

Države koje se najbrže razvijaju su loše plasirane i na listi koja pokušava da izmeri stepen korupcije. Kada je o korupciji reč, ove zemlje su lošije plasirane čak i od Srbije, koja je na toj listi 72. od 176 zemalja. (Reč je o listi koju pravi Transparency International i gde niža pozicija označava viši nivo korupcije.)

Da li iz navedenog sledi da je baš dobro da regulatorni ambijent bude loš, da korupcija cveta i da je vladavina prava na niskom nivou? Naravno, ne. Ovde je reč o tome da primarni generatori i faktori razvoja nisu fundamentalno uslovljeni ambijentom, kako se to uporno deklamuje.

Siromaštvo i nerazvijenost nisu ambijent u kome se brzo može napraviti uređena država po zapadnom modelu. Nužni procesi popravljanja institucionalnog okvira i borba protiv korupcije su evolutivni. Oni, nažalost, ne prethode razvoju, već obično kasne za njim. (Kina je, na primer, tek poslednjih godina počela ozbiljnu borbu sa korupcijom iako je ta pošast prati već više decenija.)

Otkud ovakav nesklad između teorije i prakse i šta to izmiče domaćim ekspertima? Odgovor je relativno jednostavan. Dominantna ekonomska misao u Srbiji ne proučava modele razvoja, već samo ponavlja popularne, milozvučne mantre koje ignorišu stvarnost, iskustva i ekonomsku istoriju.

Insistiranje na ambijentu i institucionalnom okviru ima za cilj da skrene pažnju na pogrešnu stranu, dok karavani prolaze. „Loš“ domaći ambijent nije smetao Srbiji da ostvari visok priliv stranih investicija. Taj ambijent nije smetao ni da sve što u Srbiji vredi i ima budućnost pređe u strane ruke. Stranim investitorima, a samo o njima Srbija brine, ambijent nije previše važan. Oni žive u „svom“ ambijentu, nedodirljivi su i efektivno su izuzeti iz domaćeg pravnog sistema. Za njih je samo važno da se Srbija „ne meša“ u sopstveni razvoj.

Loš ambijent otuda pogađa samo domaće aktere, pogotovo one koji rade ili bi hteli da rade bez političke zaštite. Ali, mnogo više od ambijenta domaću privredu ugrožava činjenica da Srbija nema razvojnu politiku. Država ne usmerava, ne koordinira i ne pomaže domaću privredu, niti u tom cilju koristi poresku politiku i diskretni, razumni protekcionizam. Još važnije, kreditno-monetarna politika i ustrojstvo finansijskog sistema su naneli veće štete srpskoj privredi nego svi „ambijentalni“ problemi zajedno. Moguće je da će Srbija jednog dana izgraditi ambijent o kome se sanja, ali za domaću privredu će tada najverovatnije biti prekasno.