Da li je Evropa sišla s uma?

Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.

Evropa je već u sedmoj godini ekonomske krize i stagnacije. Valjanog recepta za oporavak nema, a ekonomska politika nastavlja sa besmislenim insistiranjem na rešenjima koja je ne mogu izvesti iz krize. Ubitačna politika budžetske štednje na jednoj strani, i pogrešna vera u moć monetarne politike na drugoj, ne samo da ne rešavaju problem hronične nezaposlenosti, već seju zlo seme nove finansijske krize. U ime tobožnje odgovorne budžetske politike države blagostanja se sistematski razgrađuju, a društva ubrzano raslojavaju.

I sama politička stabilnost Evropske unije je ozbiljno uzdrmana. Regionalne, nacionalne i socijalne napetosti rastu, a sa njima i centrifugalne sile koje ugrožavaju uvek krhko jedinstvo Evrope. SAD su i dalje moćne, dinamične azijske ekonomije sve su jače, i Evropa se sa njima sve teže nosi.

Kao da joj sve te muke nisu dovoljne, Evropa se opredelila za iracionalnu, avanturističku politiku u kojoj je prvo pucala sebi u levu nogu (severna Afrika i Bliski Istok), a sada još odlučnije puca i u desnu (odnos sa Rusijom). Sve je to, može biti, samo uvertira za pucanje u glavu, po modelu dva svetska rata koja su Evropu ojadila i unazadila, i skinula je sa svetskog trona.

Evropa se (sa izuzetkom Velike Britanije) uglavnom uzdržavala u podršci razaranju Iraka. Period u kome je razum preovlađivao je trajao kratko, da bi potom neobjašnjivo i snažno Evropa podržala razaranje Libije i Sirije. Za uzvrat, dobila je ogroman broj izbeglica sa kojima ne zna šta da radi i koje teško može integrisati. Mase najsiromašnijih izbeglica ne idu na put preko Atlantika, već dolaze u Evropu.

Pre ili kasnije, bliskoistočni haos će dovesti do velikih poremećaja u snabdevanju energentima od kojih Evropa kritično zavisi. Sve i da naftu može oteti bez plaćanja, politička, socijalna i bezbednosna cena takvog preduzetništva će biti paprena.

Na Bliskom Istoku je Evropa pokazala sramnu ravnodušnost prema stradanjima – kako muslimana, tako i lokalnih hrišćana za koje tamo više nema mesta. To možda i nije nelogično obzirom na snažan trend opšte dehristijanizacije društva. Evropa je namerila da se odrekne svojih hrišćanskih temelja i da tu poslednju nit kakve-takve etike i normalnosti žrtvuje boginji zla i entropije.

Stvoreni bliskoistočni haos kao da nije dovoljan, pa se brže bolje pravi novi, još gori – ukrajinski. Sledeći bolesne recepte amoralnih, nadobudnih geostratega poput Bžežinskog, Zapad je umislio da svoju ratnu mašineriju instalira na samoj zapadnoj granici Rusije i da je tako matira u velikoj evroazijskoj partiji šaha.

Dajući podršku najostrašćenijem i najbeskompromisnijem delu ukrajinske populacije, budeći i stimulišući u njemu odavno umirene religiozne atavizme, insistira se na potpunom potčinjavanju istoka Ukrajine i na pobedi majdanskih ideja po svaku cenu. A cena su ukrajinski životi. Ako ovo liči na genezu tužne jugoslovenske drame, to je zato što se potpuno isti model primenjuje i u Ukrajini, s tim da je ulog mnogo veći.

Šta ovaj rat donosi Evropi?

Trgovinski i transportni tokovi se seku, obim trgovine opada, slab privredni rast se dodatno usporava, siromaštvo i nejednakosti rastu, a Evropa sebe pretvara u nestabilnu i rizičnu investicionu zonu. Razumni Evropljanin na kontinentu sada mora brinuti i o tome kako će se grejati ove zime.

Evropa čiji su energetski troškovi mnogo veći od onih u SAD, danas se, iz čista mira kocka i svojom energetskom sigurnošću. Verovatno se kalkuliše da je Rusima novac od prodaje energenata potreban isto toliko koliko i Evropljanima energija. To može biti tačno, ali ulog je prevelik, čak i onda kada se nekome čini da je sve dobro izračunao.

Zapad veruje da će zahuktala propagandna mašina po ko zna koji put uveriti i domaću i svetsku javnost da ovde nije reč o pohodu na Istok, već da je reč o principijelnoj podršci celovitosti Ukrajine i njenom pravu na nezavisnu politiku i samoopredeljenje – naravno, majdansko.

Računa se i s tim da će pod pritiskom sankcija ruski ekonomski centri moći, koji su imovinom, ali i dušom vezani za Zapad, pre ili kasnije dovesti do pada Putina i do nove jeljcinizacije Rusije. I ovo može biti tačno, ali šta ako tako ne bude? Da li su sinovi Evrope spremni da ginu za ostvarenje majdanskih fantazija i za izlazak Nato snaga na rusku granicu? Samo arogantna budala može verovati da se tigar može jahati bez rizika.

Eventualni rat sa Rusijom ne bi bio video igrica po modelu bombardovanja Srbije, Iraka ili Libije. U takvom ratu se gine i na drugoj strani, kako su to na svojoj koži osetili nesretni ukrajinski piloti i vojnici. Kao što je Evropa danas ravnodušna prema ubijanju pravoslavnih civila na istoku Ukrajine, biće isto tako ravnodušna i ako sukob eskalira i ako budu ginuli civili na drugoj strani. Ali šta će Evropa tada raditi sa masama izbeglica iz zapadne Ukrajine?

Konačno, i najvažnije, kome treba ovaj rat?

Građanima Evrope ovaj rat ne treba, njima su potrebni posao, mir i izvesnost – sve ono što su ranije imali, a čime se danas kocka njihova elita.

Evropa će, bez obzira na ishod, ostati podeljena, nestabilna i slaba. Već sada politički marginalizovana, ona neće biti ni senka civilizovane, stabilne i uređene Evrope, one od pre pada Berlinskog zida. Velika većina građana će živeti gore i neizvesnije nego što živi danas, a loš život će rađati nove mržnje i jačati stare tenzije. Paradoksalno, Evropa sebe pretvara u korisnog idiota tuđe politike i postaje dobrovoljni pomagač sopstvene propasti.

Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika. Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene. Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.

I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja sa nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti – istorija ne oprašta glupost.

Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak sa trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale. A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare. I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna