Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Moram da priznam da veoma često napišem članak ili komentar kojeg imam nameru objaviti na stranicama makroekonomije a onda se u zadnjem momentu predomislim i odustanem. Tako sada na mom hard-discu je čitava gomila članaka, analiza, ideja koja će ili sačekati bolja vremena da budu dovršena ili će ostati zaboravljena u elektronskom zapećku moga računara.
Jedan od članaka kojeg sam pre mesec dana počeo pisati je bio inspirisan stavovima Pokrajinskog sekretara finasija Mr Jovice Đukica. Sumirano u par rečenica, gospodin Đukić se na donkihotovski način bavi temama pravde i krivde, poreske politike, primanjima radnika, hirurga, Novaka Djokovića… Iako će razmišljanja gospodina Đukića bez sumnje biti simpatična mnogima, zapanjujuća je mera u kojoj su njegovi stavovi relikt davno prošlih socijalističkih, samoupravnih vremena i koja kao takva ne uzimaju u obzir zakonitosti vremena, društva, tržišta itd. u kojem živimo.
Naprimer Đukić navodi predizbornu inicijativu Predsednika Sarkozija, da uvede robinhudovski- Tobinov porez na finansijske transakcije kao dobar primjer. Đukić pri svemu ovome ne primjećuje da Sarkozijeva predizborna platforma je vrsta manipulacije francuskih birače, zbog akumuliranog gnjeva kojeg mase osjećaju u odnosu na bankare i finansijski sektor kojeg smatraju za osnovnog krivca za sve nedaće i recesiju iz proteklih par godina. Bankari su krivi, krivi jer su živi, krivi jer su zabrljali, krivi jer su bogati… Narodne mase naravno ne primjećuju da bankari, iako neosporno imaju svoje breme i dio odgovornosti, koju moraju da nose, su sve više političarima postali zgodno žrtveno jagnje, kojega političari obilato koriste da bi njime prikrili vlastite greške. Greh političara u odnosu na krizu i recesiju pod kojom tavorimo zadnjih godina nije ništa manji od greha bankara, no ovo je sasvim druga tema.
Problem sa Sarkozijevim prijedlogom je da je funkcionalno, praktično neprimjenljiv, odnosno ne postoji metoda da se implementira na način koji ne bi ozbiljno narušio konkurentnost francuske privrede, što Sarkozi naravno, apsolutno zna. Ovo također znači da Sarkozijev predlog je teranje vetrenjača, hipotetičko ispravljanje “krivih Drina” odnosno verbalno ispravljanje nepravednosti alokacije resursa i novca, na način koji će goditi ili se učiniti fer francuskim biračima, ali koji bez globalnog koncenzusa po pitanju Tobinovog poreza je praktično neprimjenljivo. Profitabilnost dobrog dela globalnog finansijskog sektora se materijalizira na jako malim profitnim marginama, poslovima koje upošljavaju veliki kapital da bi ostvarili realizaciju profita. Za deo finasijske industrije, koja u Francuskoj funkcioniše i ostvaruje profit na ovaj način, 0.1% dodatnog poreza na transakcije nije trivijalna stavka, već verovatno sasvim dovoljan porast troškova, da znatan deo kompanija iz finansijskog sektora razmisli o relokaciji posla i sedišta firme, u sredine sa povoljnijim poreskim režimom. Masovnija relokacija ovakvih kompanija bi značila da neto efekat promene poreske politike mere je negativan po francuski budžet, što je rezultat dijametralan inicijalnoj nameri zbog kojih bi poreski režim bio menjan.
Đukićevo poređenje primanja Tiger Woods-a ili Novaka Đokovića sa primanjima vrhunskih hirurga ili nevolja naših radnika koji su malo pa ponekad još neredovno plaćeni je koliko besmisleno toliko pogrešno, osim ako ne uzmemo socijalizam ili drugu formu društva koja bi se izrazitije bavila socijalnim inžinjeringom, kao formu društva kojem težimo i u kojem želimo da živimo .
Po Đukiću, “Đokovićevo igranje tenisa je ništa više nego prebacivanje žute loptice preko mreže koje zalužuje daleko oštriji poreski režim, u cilju uspostavljena ravnoteže, koja se može nazvati i pravda…
Čak i da prihvatimo da je Đokovićev tenis ništa više nego obično prebacivanje žute lopte preko mreže, Đukić jednostavno ne daje dovoljno važnosti pozadini vrhunskog sporta koja se itekako povinjuje ekonomskim zakonima ponude i potražnje. Iza jednog teniskog turnira osim samog prebacivanja žute loptice stoji sinteza sporta, medija, marketinga, realne industrije, koja kombinovano ima trilionsku dolarsku pozadinu. Identifikacija sa uspehom, pozitivnim primerima je deo ljudske prirode, a ljudi su odvajkada voleli da se nadmeću ko će više, brže, bolje, jače. Narodnim masama je kud I kamo lakše razumjeti Đokovićevo prebacivanje žute lopte preko mrežice, nego razumeti implikacije mogućnosti da neutroni možda uspjevaju postići brzine marginalno veće od brzine svetlosti. Ovu činjenicu medijske i marketinške industrije jako dobro razumeju i zbog toga, će, nažalost ili sreću, Novak Djokovic ovim industrijama ima neuporedivo veću komercijalnu vrednost nego naučnik iz CERN-a.
Inače teško mi je logički razumeti razloge koji smatraju da bi Đoković trebao plaćati veće poreze državi Srbiji. Novakovi prihodi se, barem 99%, realizuju izvan Srbije, i da smo u Novakovoj situaciji 99% nas bi, isto kao Novak, odlučila da plaća porez u zemlji sa najpovoljnijim poreskim režimom. Novakov uspjeh se desio uprkos a ne zbog države iz koje je došao a sam Novakov put ka vrhu i uspehu je jako malo koštao srpske poreske obveznike.
Inače moram priznati da pored svega imam sve simpatije za Đukićeve dileme, i bavljenje temama ekonomske pravičnosti, međutim koncept pravičnosti sam po sebi je subjektivna kategorija koja zavisi od tačke gledišta. Srbija će se pre ili kasnije morati na pravi način da se suočiti sa ekonomskim dilemama kojih ima, a obzirom da gospodin Đukić je samom svojom pozicijom deo infrastrukture države i Vlade, bojim se da njegova razmišljanja nisu indikator pogrešnog način razmišljanja, kojim će se Srbija nositi sa nekim od problema.
Inače, pišem o Đukiću, a ono što me iniciralo da uopšte danas pišem je već u zapećku moga Hard-Disca, čeka.
Lepo ja tebi rekoh, da ti stalno zaboravljas gde ti zivis, a gde mi zivimo…
🙂 Mile, nema ovo veze sa mjestom zivljenja. U stvari, iznenadjuje me da se toliko u ovom clanku ne razumijemo, a o jednoj od poenti clanka smo nas dvojica neki dan razgovarali. Kod Djukicevog clanka, mene ne brinu ta razmisljana kao individualni stavovi, vec ako ona postaju „institucionalna“ razmisljanja i najava smjera kijim ce Srbija ici.
Djukic spominje Francusku i Tobinov poroz a ja dajem razloge zbog kojih cak i u Francuskoj nije realno ocekivati neke velike rezultate od njih, vec ih treba vise razumjeti kao dio predizborne kampanje. U Srbiji ako institucije razmisljaju u ovom pravcu to bi moglo imati negativnih posljedica po budzet jer ce izazvati relokaciju nekih firmi u susjedstvo sa povoljnijim pireznim rezimom i kolaps nekih firmi koje sada tavore. No mene brine da sva ova prica o porezovanju je ozbiljna institucionalna tema jer ce se sve pokusati prije li se krene sa racionalizacijom javnog sektora. Racionalizacija izgleda bi mogla biti rezultat udaranja u zid umjesto da bude rezultat zdravog razuma i svjesti o situaciji. Neki dan ste sami rekli da sumnjate da ce nakon izbora biti radikalnijeg rezanja javnog sektora. Clanci kao Djukicevi, nazalost indiciraju da ste mozda u pravu. Sarkozi i Djokovic su ovdje samo pozadina, poenta clanka da promjena poreznog sistema bez racionalizacije javnog sektora nece donijeti nikakve rezultate. Tragicno je da to da je Srbija otpocela racionalizaciju 2008 poreze sada ne bi trebalo dirati i fiskalna situacija bi bila kudikamo stabilnija. A na ekonomiji smo trubili i trubili o tome
Sasa, ma razumemo se mi odlicno, nego ja obilaznim putem hocu da te uputim u nas drustveni sistem, koga je tesko razumom obuhvatiti.
Pored ostalih stvari, ovaj bahati nastup jednog drzavnog cinovnika, jasno pokazuje kako drzavna oligarhija posmatra svet oko sebe. Ovde i dalje vazi ona udbaska dogma – postoje oni i mi. Oni uniformaisani i mi civili. Nase je da rmbamo i da se klanjamo svakoj njihovoj izgovorenoj recenici. Oni su hibernirali ovu drzavu i vladaju do danasnjeg dana. Zato sam i rekao da ce taj mentalitet odrzavati postojeci poredak do bankrota. Oni ne znaju za drugo. Ovo u cemu zivimo vec 65 godina je njihovih idejnih ruku delo. Ta idelogija se jasno vidi kada odes na salter da platis komunalije, odes u opstinu da uzmes potvrdu, udjes u banku da podignes pare….
O tome je pisao i Zdravkovic, ali nije ni sam svestan sta je uzrok takvom ponasanju. Oligarhiju privreda ne zanima, jer tu njihova udbaska svest nema sta da trazi. Ne moze nikome u svetu da naredis da nesto proizvodi losije i skuplje od nas, ali zato mozes da do mile volje uredjujus javna preduzeca, drzavne institucije, gde god je drzavno vlasnistvo.
Gospodine Sasa, moram i ja da prokomentarisem. Pokusajte da shvatite „politicku oligarhiju“ van administrativnog centra. Najezili bi ste se. Prvo oni blage veze nemaju o ekonomiji. U vezi sa tim je i izjava naseg gradonacelnika da nije njegov resor da razmislja o ekonomiji nego o komunalnoj sluzbi (mozete li to da zamislite to je izjava data medijima pre dve godine). Nadalje njihovo politicko i ljudsko bitisanje suzeno je u domen „akcija“ koje trenutno vodi stranka, a preko kojih se oni ucvrscuju na unutarstranackoj poziciji a samim tim i na svim ostalim drustvenim pozicijama. Zasto ovo isticem, pa zato sto na lokalu jasnije vidite ogoljeniju sliku istine koja je u velegradu prekrivena sa malo vise ruzmarina i sasa, ali je u biti istinski kreator ove izopacene stvarnosti. Najbitnije obelezje ove oligarhije je pozivanje na „diplomu“ pa tako ja u mom gradu poznajem nekoliko „mastera“ koji to postadose u nekom „medjuvremenu“ a svi znamo da nikad do dolaska na polozaj nisu studirali. Otuda poplava raznih privatnih skola, ali ruku na srce upoznao sam par osoba sa zavrsenim Megatrendom kojima skidam kapu i na znanju i na zalaganju, sto ce reci da i drzavni fakulteti kao i privatni nisu garancija za sposoban odnosno nesposooban kadar. Medjutim da se vratim na temu, kada pogledate stvarnost njihovim ocima dodjete do zakljucka da je njihovo vidjenje stvari sledece: > Ja imam fakultet, zaposlio sam se u administraciji, cak se dodatno i politicki angazujem, pa dali je normalno da jedan fudbaler, frizer, trener, sportista, preduzetnik…. zaradjuje vise od mene. Dakle posto po njima to nije normalno, logicno im se namece zakljucak da nesto nije u redu sa oporezivanjem. Nikada ali bas nikada u njihovim analizama ne figurisu nikakva dela, produktivnost, investicioni i poslovni rizik, komercijalni efekti… Mozete da se opkladite u svoj sutrasnji rucak, da Srbija ide u propast do iznemoglosti. Ko da pokrene bilo sta od reformi. Pa kada su prosli put „zaplanirali“ smanjnje administracije uz pritisak „novih biraca“ naprasno formirase komunalnu policiju (koja samo procerdava pare na plate i vozika se uludo i besciljno po celi dan) a parkingservis je duplirao ljudstvo, (pa sad u gradu vise takoreci i ne postoji mesto gde mozete besplatno parkirati auto. Sto je najgore opstina nema od toga bas nikakvu korist pa ispada da tih 100 i kusur zaposlenih poseduju grad i naplacuju drumarinu ko nekad Turci). Mozemo da se kladimo da je ono usta su njihove oci sada uprte 7,5 mlrd stednje koju ce oni na ovaj ili onaj nacin ponovo da ukradu. Pogledajte samo sta su uradili sa Agrobankom. Molim vas Sasa, razumite, Srbija je izgubljen slucaj. Nas put je ili potpuna propast pa ponovni pocetak na zdravim temeljima, ili , da nas neko sa strane okupira i disciplinuje ( u institucionalnom smislu). Da zavrsim opaskom da je Djokovic trenutno >>Najbolji Teniser Na Svetu<< a gospodin Djukic nema nijedno ni najprostije delo iza sebe i treba da mu bude zakonom zabranjeno da Novaku izgovori ime a kamoli da javno razmislja o tome kako da ga pokrade i da jos ocekuje podrsku "strucne" i "sire" javnosti za takvo licemerje.
Oni i mi je zlo percepcija….Svi „mi“ zele da postanu „oni“ i obratno.Ili makar da jedni drugima dokazu svoje stavove.
Poreski sistem u kapitalizmu ne valja nista ni u Londonu a naravno ne i u Srbiji jer ona je prepisala sva Evropska „desavanja“.
Slobodno tumacenje nekog slobodnog strelca najmanje je bitno ali zanimljivo je jer u sustini predstavlja vox populi,makar u Srbiji.
Sarkozi je gubitnik sve i da dobije izbore a Francuska je tu samo kolateral. Britanski stav je zanimljiv a posebno u svetlu cinjenice da njenu politiku kao nigde ne vodi premijer ili pobednicka stranka, vec vece mudraca iz senke.Oni su to apsolivirali i prava je steta sto se o toj vrsti mudrosti ne polemise javno. A inace su finansijski propali rame uz rame sa SAD….
P.S. Btw. Agrobanku je ubio njen dozivotni sultan svojom sujetom, neznanjem i lisicarenjem. Vec nakon druge dokapitalizacije svi ozbiljni investitori su se povukli, no odnos njegove pohlepe nije prevagnuo nad pohlepom sirokih narodnih masa. Legitimno ali nekorisno ,izdalo ga vreme…
P.S.S. Nas put je delimicna propast ali on samo stoji egal sa svim putevima drzava sveta. Mozda jedino Afrika zasluzuje paznju po tom pitanju beznadja.
Pozdrav gospodine Darko. Bilo bi vrlo interesantno saznati vase vidjenje (definiciju) „delimicne propasti“. Mi vec imamo najnize plate i standard u sirem regionu pa me interesuje da li je to vec delimicna propast ili pod time podrazumevate jos nesto.
Oni i mi je zlo percepcija….Svi “mi” zele da postanu “oni” i obratno.
Nije ovo tacno. Oni koji su gore, nikada ne zele da postanu oni dole. Svi zele da budu „oni gore“. Uspesna drustva relativno uspesno resavaju klasno pitanje, a neuspesna, kakvo je srpsko, te razlike zaostravaju do maksimuma. Zato u takvim drustvima i dolazi do stalnih konflikata, ulicnih nemira i slicno. Poreski sistem je sam mali deo ustrojstva jednog drustva.
Mile materijalni pogled nije na prvom mestu…
Boki, „delimicna propast “ je bilo doba ’90. Standard je materijalna kategorija ali okolnost u kojoj se mozi naci drustvo bez napretka je u sustini delimicna propast. Kompletna propast je trenutak kad se vracate ,po svim performansama, unazad i na kraju stremite istrebljenju ili ti nestanku…
Plate,penzije i standard uopste, su samo posledica oni nisu sami po sebi inicijator propasti jer neko drustvo se moze razvijati na raznim nivoima standarda.istorija Srbije to jasno dokazuje.