Grčki Plan

Pošto je moj prethodni članak  u suštini pisan kao uvod za grčki dogovor, osećam se,  da kažem, “odgovornim” da prokomentarišem jučerašnji finansijski plan.

Dogovoreni paket od od €30 milijardi je suštinski provizija kapaciteta zadnjeg resursa, koji u slučaju da dođe do njegovog aktiviranja bi bio delimično finansiran od strane MMF, a uglavnom od strane  EMU zemalja.

Dogovor je, očito,  rezultat franko-nemačkog kompromisnog rešenje, pošto konačna formulacija paketa podrazumeva participaciju MMF (protiv francuskih želja), ali i najveću pojedinačnu nemačku kontribuciju u slučaju aktiviranja programa (protiv nemačkih stavova). 

Aktiviranje paketa bi za Angelu Merkel stvorilo znatan politički rizik, obzirom da je  stav nemačkog javnog mnenja veoma jasan – Grčkoj ne samo da ne treba dati ni cent, već treba naći način da se ona isključi iz Monetarne Unije.

Plan je propraćen franko-nemačkim zajedničkim predlogom za budućnost,  koji predviđa formiranje “ekonomske vlade EU”, centralizaciju i sinhronizaciju ekonomskih politika zemalja EU-a. Ovaj zahtev, iako prinicipijelan i logičan, je delimično kontroverzan a garantovano će naići na britanski otpor, pošto za Britaniju monetarna, fiskalna i ekonomska nezavisnost su neprikosnoveni. Međutim pod uslovom da se izađe u susret britanskim primedbama, što nije ključna prepreka, Britanija bi mogla podržati inicijative koje podrazumevaju veću koherentnost ekonomskih politika zemalja EU-a.  

Ono što je sasvim izvesno je da ovaj plan menja mnoga dosadašnja pravila igre.

Nemački čvrst stav je jasno stavio do znanje da nemačka podrška citavom EU i EMU projektu nije neograničena i da je uslovna. Ovim stavom projekat čvršće fiskalne Unije je odložen na neodređeno vreme što također, neminovno, na neodređjeno vreme, odlaže projekat daljnjeg proširenja EU-a. Od projekta se ne odustaje ali trenutni prioritet je zavođenje reda i fiskalne discipline u samoj kući EU-a a budući kandidati će morati zadovoljiti “baterije” mnogo strožijih uslova da mi mogli pristupiti u EU.

Nemačko insistiranje na participaciji MMF u grčkom planu je signal da u formi kakvoj je sada, solidarnost unutar EU-a  i EMU-a ima granice, te da je svaka suverena zemlja odgovorna za vlastite dugove.  Budući veći  stepen solidarnosti je verovatno moguć ali samo u kontekstu franko-nemačkog predloga o centralizaciji ekonomskih politika zemalja EU i stvaranju “ekonomske vlade EU-a”.

Što se tice praktičnih detalja vezanih za plan, šansa da ce on u praksi biti aktiviran je minimalna. Grčka je vec poduzela izuzetno oštre i restriktivne mera u cilju smanjenja budžetnih rashoda i za Grčku plan je prevashodno bitan zbog toga što spušta troškove državnog posuđivanja.    

Potrebno je naglasiti i to da su kineske reakcije i komentari Vice-guvernera Žu Mina veoma interesantni. Vice-guverner Žu – Min jasno stavlja do znanja da Kina sumnja da će Grčka “defaultirati” ali da je moguće da se radi samo o vrhu ledenog brega” i da Italija i Španija daju dovoljno razloga za dodatnu zabrinutost o stabilnosti evra. Kina je do sada u više navrata kritikovala ulogu dolara kao globalne rezervne valute, kojeg je zadnjih godina aktivno smanjivala u nacionalnim rezervama,  u korist rezervi denominiranih u evrima. Ova izjava će bez sumnje biti protumačena kao jasan signal da Kina sve više kritički preisputuje i evaulira ulogu evra kao kredibilne alternative dolaru u funkciji globalne rezervne valute.    

Svi ovi događaji ne menjaju bitno sudbinu EU-a i EMU-a za koje smatram da su daleko čvršći i postojaniji koncepti nego što to pojedini analitičari smatraju, ali ovo, menja, ako mogu da kažem, ideologiju čitavog projekta kao i pravila igre. Umesto zajedničkog “evropskog identiteta, ideala, solidarnosti, itd, itd” koji su bili dosadašnji ključni koncepti za EU, projekat Unije će u budućnosti biti mnogo više zasnovan na principima Pareto optimalnosti.  Ovo će promeniti unutrašnje ustrojstvo i dinamiku odnosa između članica, a u kontekstu EMU-a,  razloge za Pareto optimalnost je lako uočiti iz sledeća dva dijametralna primera. Grčkoj se ne isplati izaći iz EMU-a jer bi ovo eskaliralo troškove posuđivanja, dok bi se nemački povratak na Marku, koja bi neminovno bila jača i solidnija valuta od Evra, negativno odrazio na nemački izvoz koji je ključna komponenta nacionalnog BND-a.

Iako smatram da će EU zadržati i podržavati ideju proširenja zajednice, standardi će svakako biti pooštreni a uslovi za pristupanje zahtevniji. Stoga narednih godina, kad se EU bude bavila samom sobom i svojim problemima, za Srbiju najbolji ekonomski program će biti da i ona replicira ovo ponašanje, tj. da se ozbiljno pozabavi sobom, da konačno shvati da se uglavnom mora oslaniti na vlastite snage i sposobnosti.  Eksternu  podršku bilo koje vrste,  treba tretirati kao nenadani bonus a traba imati hrabrosti za sprovesti par nepopularnih mera koje pre ili kasnije su i onako neophodne.

Najveća pretnja ulasku buducih članova je sve evidentnija promena u nemačkom ponašanju. Nemačka pomalo počinje podsećati na gigantsku verziju Švajcarske koja već neko vreme je zadovoljna sama sobom, standardom, kvalitetom života, bogatstvom pa ne mari previše do nivoa ekonomskog rasta, sve dok je on dovoljan da održi status quo. 

Ironija je da umesto jake i ambiciozne Nemačke od koje svi strepe, Evropa preti da dobije letargičnu, zadovoljnu i tromu Nemačku koju će biti teško pokrenuti na nove inicijative. Ova moguća  nemačka letargija i tromost može biti najveća prepreka budućem proširenju EU-a.