Emerging zemlje kao glasnici promene globalne monetarne politike?

Česta ono što određuje da li su ekonomije zemalja uspešne ili neuspešne je anticipacija budućih globalnih ekonomskh trendova sa znatnom potrebom, za dozom hrabrosti za sprovođenje odluka koje možda u datom momentu nisu popularne ali su dugoročno korisne.

Već u nekoliko navrata smo, u raznim člancima na makroekonomija.org, pominjali da se promena globalna  monetarne politike sve konkretnije da naslutiti. Možda je bolje ili tačnije reći da sa otpočinjanjem  fed-ovog „tappering-a“, ovaj proces je već
otpočet, obzirom da je on već sam po sebi konkretna promena monetarne politike.

Sposobnost anticipacije budućih makroekonomskih trendova, sasvim razumljivo, daleko je bitnija za zemlje u razvoju zato što ova sposobnost determiniše buduću ekonomsku performansu ovih zemalje. Zbog toga je pogotovo interesantno posmatrati
monetarnu politiku zemalja u razvoju, sa aspiracijama da se priključe ekskluzivnom klubu razvijenih a koje su od strane globalnog kapitala identifikovane kao zemlje sa ogromnim potencijalom.

U prvi mah ovde smo se koncentrisali na monetarnu politiku Indonezije, Indije i Brazila čija performanca zadnjih godina bi se mogla okarakterisati kao dosta uspešna ali koje zadnjih par meseci doživljavaju svojevrstan zastoj u ekonomskoj performansi. Također treba reći da su identifikovani i određeni problemi u ekonomijama ovih zemalja, kao npr rapidan rast potrošnje, kredita, znaci sindroma „holandske bolesti“ itd, sve stvari o kojima monetarna i makro politika  moraju povesti računa.

Kinu nismo uzeli u obzir, kako zbog zbog dugogodišnje fenomenalne ekonomske performanse tako i zbog oblaka ozbiljnih problema koji se nadvijaju nad Kinom koji se najslikovitije ogledaju u rapidnoj kontrakciji likvidnosti u Kini, a koja će zahtevati drugačija rešenja od tri navedene zemlje. Osim toga za Kinu bi se već moglo reći da se po ekonomskom uticaju već odavno priključila ekskluzivnom klubu tako da u kontekstu drugih zemalja ovde, ona bi bila „outlier“.

Bez velikog širenja teme, sledeća tabela pokazuje kretanje referentnih stopa Centralnih Banka Brazila, Indije i Indonezije od polovine prošle godine:

Primetan je trend rasta referentne stope, što je konkretan znak suočavanja sa problemima u ekonomijama ovih zemalja a ja sam lično bio sklon da verujem, da trend rasta  referentne stope je delimično motivisan anticipacijom promene globalne monetarne politike.

Moja percepcija o pokušajima  anticipacije promene monetarne politike je dodatno povećene jučerašnjim šokom koje je finansijskim tržištima priredila Turska, podižući referentnu stopu za čitavih 550 basis points-a, dakle jednokratni rast referentne stope u iznosu od 5.5%.

Svakako treba primetiti da ima jake razloge za okretanje ka restriktivnijoj monetarnoj  politici. Jedan od ovih razloga se vizuelno
da primetiti u sledećem grafikonu koji pokazuje razliku prinosa Turskih i Nemačkih desetogodičnjih obveznica, na mesečnoj bazi u dvanaest meseci prošle godine. Iz grafikona je očito da tokom dvanaest meseci Turska dugovanja su rapidno poskupljivala:

Osim rasta cene dugova, kreditne ekspanzije itd, Turska ekonomska performansa iako i dalje sa sasvim solidnim rastom od nekih 4%, je ipak prepolovila rast u odnosu na niz od nekoliko godina koje su prethodile prošloj, dok je lira,  gotovo paralelno garfikonu rasta troškova dugova, slabila u odnosu na globalne valute.

Dakle postavlja se pitane zbog čega urgentnost i koji je motiv ovako radikalne promene monetarne politike Turske. Ja mislim da nećemo biti nekorektni ako primetimo da mera svakako ukazuje da kod turskih centralnih bankara je prisutna određena doza panike, jer pored drugih implikacija mere o kojima će biti naknadno reči, jučerašnje podizanje referentne stope je priznanje da je monetarna politika Turske “predugo” bila preblaga što u okolišu rapidnog ekonomskog rasta, još rapidnijieg rast  kredita i potrošnje,   precenjena lire je stvorila disbalans koji, ako oduzet kontroli, se može pretvoriti u “perfektnu oluju” sa devastiranjem potencijal ekonomskog rasta sledećih nekoliko godina.

Ovde ne treba zaboraviti bitan detalj, da prethodnica jučerašnjoj promeni monetarne politike je bila glasno negodovanje Predsednika Erdogana  ka bilo kakvoj restriktivnijoj monetarnoj politici. Ovo očito nije sprečilo Centralnu Banku da napravi
radikalni zaokret monetarne politike, možda koristeći trenutnu političku slabost Erdogana, te da učini ono što smatra da je potrebno za buduće ekonomsku dobrobit zemlje.

Iako verujem da prethodno navedeni razlozi su bez sumnje bili jedan od motiva, verovatnoća da je to bio jedini ili čak ključni motiv je mala. Uprkos tome što postoje objektivni razlozi za promenu monetarne politike, jučerašnje dizanje referentne
stope u Turskoje je suviše radikalno da bi ga shvatili kao reakciju na tekuće probleme u Turskoj ekonomiji.

Dakle postavlja se pitanje koji dodatni motivi stoje iza jučerašnje odluke Centralne Banke Turske?

Bilo bi izuzetno naivno potceniti subliminalnu poruku koju je Centralna Banka Turske  jučer poslala globalnom tržištu kapitala.  Koliko god rast referentne stope imlicira priznanje disbalansa i problema u ekonomiji zemlje, a Turska ovde nije izuzetak u skupu zemalja u razvoju, Turska šalje izuzetno konkretan,  jak signal da pokušava da zauzme lidersko mesto u ešalonu perspektivnih zemalja u razvoju sa jasnom porukom  da zabijanje glave u pesak nije opcija, te da je beskompromisno odlučna da po svaku cenu kontroliše rizike, zaustavi slabljenje lire i da time osigura da zemlja i u narednoj fazi investicionog ciklusa bude atraktivna destinacija globalnog kapitala. Ovo je tim više važno jer u sledećoj fazi investicionog ciklusa će doći do znatnije segmentacije perspektive zemalja u razvoju u smislu da će se neke zemlje u razvoju globalni profilisati  biti definisane time što će biti   preferisane destinacije globalnom tržištu kapitala.

Turska Centralna Banka dakle, uprkos negodovanjima Erdogana koja su motivisana dnevnim političkim temama,  čini sve što može da osigura da zemlja postane član ovog preferisanog kluba zemalja.

Kako ova anticipacija promene ili jaka demonstracija nezavisnosti centralne banke Turske izgleda iz Srbijine perspektive? Da li i
koliko se u Srbiji, buduća monetarna politika uzima u obzir te koliki stepen nezavisnosti imaju bitne institucije na način kao su to turski centralni bankari demonstrirali.

Iz perspektive budućeg prosperiteta Srbije, osim raznoraznih najava o zainteresiranosti internacionalnih investitora, koji nisu
verifikovani konkretnim obavezujućim ugovorima,  makroekonomska,  i ina politika politika zemlje ne ispoljavaju bilo kakve  umirujuće znake da postoji svesti da retriktivnija monetarna politika pomalo stupa na scenu, na način kako ova svest postoji u Brazilu, Indiji, Indoneziji, Turskoj itd.,  kao ni šta ovo stezanje može po Srbiju  da znači…

Posmatrajući sa strane trenutni politički moment u Srbiji,  zabrinjavajuć je nedostatak kritike političkih procesa i ličnosti  gde imam utisak da u bilo kojoj političkoj inicijativi je bitnija snaga ličnosti koja stane  iza inicijative nego li suvislost ekpertiza
kojom ova ličnost objašnjava korisnost inicijative. Ovome su skloni svi balkanski narodi ali izgleda da Turci su ipak pokušavaju da naprave  civilizacijski iskorak da umanje ovo loše nasleđe.   Iako političkoj sceni Srbije trebaju ovakve ličnosti, balkanski mentalite je jednostavno takav da demonstracije snage ličnosti u političkim procesima jednostavno znaju direktno da ugroze
nezavisnost državnih institicija, rušeći im autoritet, autonomsnost  kredibilitet.. .

Problem nisu jake ličnosti niti one teže ka ovome, več  njihov politički okoliš jednostavno zna biti takav da proceni da mu se više isplati plutati nizvodno nego da rade posao zbog čega su tu, da kritičkom evaluacijom se iznalaze optimalna rešenje.  Zaglušujući muk srpkih medija i nedostatak kritičnosti je sasvim dovoljan indikator nedostatka  kulture kritike koja je nekad ipak postojala.

Što se tiče vizije sadačnje vlade o ekonomskom oporavku razloga za kritiku pak ima napretek.  U suštini sadašnja Vlada i  prethodna Vlada su identične u svom  monumentalnom neshvatanju  priritetnih ekonomskih problema Srbije  što onda konzekventno  podrazumeva monumentalno neshvaćanje kojim merama dati prioritet.

Uzmite samo npr sasvim besmisleno i trivijalno smanjenje plata javnog sektora kao i same  programe političkog establishmenta o srpskoj verziji austerity –ja one su jednostavno takve da je verovatnije da će pre ili kasnije izazvati krah ekonomije nego
otpočeti proces oporavka.

Ključni mašenje makroekonomske politike Srbije je mašenje razumevanja da trenutne ideje makroekonomskoj politici i verziji austerity-ja rizikuje da pre povede zemlju ka pogubnoj spirali čije je dno ekonomski krah.  Moja interpretacija namera i ideja državnog vrha je otprilike “mi ćemo pokušati sprovesti internu devaluaciju da bi postali konkurentniji na  međunarodnom tržištu, da bi oporavili privredu, da bi zaposlili ljude, da bi oni bolje živeli”. Međutim problem je što sam način kojim se pokušava podići konkurentnost je u stvari baš to, što stvara rizik po ekonomiju.  Jednostavno mehanizam je takav da će on doprineti tome da će spirala dugova raste, ovaj put izazvana i  kontinuiranim deflatornim pritiscima…

Ne u svakom slučaju treba držati palčeve i nadati se dobromu…

Kao dodatk svemu ovome,  mislim da Srbija sasvim bespotrebno ulazi u novi izborni ciklus gde je potpuno nejasno a objašnjenja neubedljiva, zbog čega se to čini. Osim što ovo košta,  predizborni period blokira mogućnost donošenja čak relativno jednostavnijih odluka, a mogućnost  radikalnijeg odlučivanja, pandan jučerašnjoj  odluci Turske Centralne
Banke, je nezamisliva.

U svakom slučaju velike su šanse da buduća vlada Srbije, koja god to bila,  će biti  „usrećena“ činjenicom da u jeku zahuktavanja
globalne ekonomije će morati poduzimati niz kontracikličnih nepopularnih mera sa znatnom verovatnoćom da će ekonomska performansa biti na rubu recesije.

U svakom slučaju treba baciti čest pogled šta na dešavanja u perspektivnim zemljama u razvoju, pogotovo trudeći se razumeti motivima koji stoje iza tih dešavanja.