Da li se dinamike i uslovi ulaska u EU menjaju?

Objavljeno u martu 2010

Zadnjih par dana, sedmica i meseci svedoci smo događaja koj potresaju EMU I EU.

Teška ekonomska situacija ukazuju na to da je devaluacije u PIGS zemljama  neminovna, tako da za medije jedina interesantna priča koja je preostala u kontekstu ovih problema je način na koji će davaluacija biti sprovedena.

Zadnjih dana su također na površinu počeli da isplivavaju detalji o finansijskim problemima italijanskih opština i regiona. Po za sada dostupnim detaljima izgleda da su razlozi za grčke nacionalne i italijanske regionalne probleme slični, s tim sto je “zloupotreba” u Italiji bila još  beskurpuloznija. Ovo italijansko kreativno računovodstvo i neprimerna upotreba finansijskih derivativa verovatno nije pojava koja je singularna samo za Italiju, tako da ne treba nikoga da iznenadi ako slični primeri isplivaju na povrsinu i u drugim zemljama. Sve skupa, ovo znači da veličina javnog duga bi lako mogla biti veća nego što to zvanični podaci trenutno sugerišu.

Sama devaluacija u PIGS zemljama može suštinski biti sprovedena na dva načina.

Jedan od načina podrazemeva postepenu strukturnu reformu, podizanje produktivnosti i ekonomske konkurentnosti, međutim ovo neće biti bezbolan proces. Strukturna reforma će zahtevati vreme, strpljene, fiskalnu discipline dok je istovremeno za ocekivati da će nezaposlenost porasti, realni prihodi pasti ili stagnirati… Iako u dugom roku korist od reformi će biti očigledna, za kratki rok se ovo ne bi moglo reći.  Da bi se došlo do, ovoga, dugoga roka i svetlije budućnosti, ekonomije PIGS zemalja će morati proći kroz katarzu, gde će se dobrom delu stanovništva verovatno činiti da se situacija kontinuirano pogoršava.  Ovo ima potencijal da stvori znatan politički prirtisak koji bi mogao biti  perzistentan i prominetan.

Druga, momentalna devaluacija može biti sprovedena izlaskom iz EMU-a, ponovnim uvođenjem nacionalne valuta što bi moglo lako prouzrokovati default državnih obveznica i njihovo reprogramiranje od denominiranosti u evrima ka denominaciji u nacionalnim valutama.

Značaj ovih događaja za opstanak i budućnost EU-a i  EMU-a je dosta analiziran,

tako da nema potrebe zaključke ovde ponavljati. Pitanje kojem nije posvećeno dovoljno pažnje je  šta ovi događaji mogu da znače za dinamiku daljnjeg proširenja EU, odnosno šta oni znače za Srbiju i druge zemlje sa sličnim ambicijama ulaska u Uniju?

Odgovor na pitanje se u velikoj meri nameće sam od sebe.

Fiskalni problemi zemalja Unije, nedoumice u vezi veličine javnog duga, činjenica da je prijem Bugarske i Rumunije u zajednicu bio preuranjen…, znači da će se nerednih godina EU uglavnom pozabaviti o svojim vlastitim problemima. Umesto sponzoriranja i trošenja na raznorazne altruističke projekte izvan granica Unije, EU će narednih godina biti štedljivija i koristiti sredstva za ispravljane vlastitih strukturnih problema.

Intuitivno, pretpostavljam da će kriteriji za ulazak u Evropsku Uniju biti znatno pooštreni a daljne proširenje će teći možda sporije nego što to zemlje kandidati trenutno očekuju čak kao najgori, odnosno najsporiji scenario.

Od zemalja kandidata verovatno jedino Hrvatska i Island imaju određene šanse da uđu u Uniju, po starom, manje striktnom, režimu ali čak ni njihov brzi ulazak nije garantovan. Razlozi koju mogu omesti Hrvatsku su nam uglavnom poznati (da ih ne ponavljamo ovde), a Britanija i Holandija mogu lako odlučiti da blokiraju ulazak Islanda sve dok vlada Islanda se ne prihvati obaveze podmirenja dugovanja, koje su islandske banke načinile u ove dve zemlje.

Što se tiče Srbije, smatram da u najboljem slučaju ulazak u EU je moguć tek tamo nakon 2020, 2025 ili čak kasnije. Namera ovde nije da damo preciznu prognozu datuma ulaska  već da ukazemo na promenu dinamike proširenja te da će daljne proširenje ići sporije i pod daleko strožim kriterijima.

Usporenje procesa će verovatno mnoge razočarati, međutim ono može da ima dosta dobrih strana pod uslovom da novodobijeno vreme bude dobro iskorišteno.

Najveća korist od usporenja je sto će ono razbiti iluzije da je članstvo samo po sebi cilj i da ono automatski rešava većinu problema zemlje. Političari imaju tendenciju da potisnu rešavanje problema u budućnost nadajući se da će stvar postati nečiji drugi problem, medjutim u Srbiji to više nije moguće činiti.

Deset ili više godina čekanja da bi se problemi eventualno rešili eksternom intervecijom (činom ulaska) je predugačak period, što znači da ce Srbija morati promptno početi da rešava mnoge probleme oslonjene na vlastite snage i sposobnosti.

Odlaganje će također promeniti politički diskurs u zemlji jer  politička definisanja u smislu koja je stranka više ili manje pro-evropski orjentisana postaje mnogo manje bitna. Stranke će i dalje svakao biti definisane svojim političkim stavom u odnosu na ulazak u EU, međutim pošto ovo nekoliko sledećih godina neće biti aktuelna tema, akcent će biti na kratkoročnim prioritetima.  Usporavanje procesa će rasteretiti Vladu potrebe da juri rokove, ispunjava EU zahteve i standarde u žurbi u kojoj su mnoge greške moguće tako da se rešavanju strukturnih problema može pristupiti sistematski ozbiljno. Što  se bude vrednije radilo na stvaranju standarda koje članstvo u EU zahteva veće su sanse da će zemlja brže ući u Uniju.

Ono što je izvesno je da će Srbija pre ili kasnije morati ozbiljno poraditi na strukturnim ekonomskim problemima i jedino pitanje da li će ovo biti racionalna odluka, ili će biti iznuđena ekonomskim krahom koji sve više preti a na čijem izbegavanju se moglo daleko više poraditi. Međutim ovo su teme za neku drugu priliku.