Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Poslednjih dana iz dva ministarstva privrednicima je priprećeno zatvorom zbog neblagovremenog ispunjavanja njihovih zakonskih obaveza. I ništa ne bi bilo čudno da ovi pokliči ne dolaze iz dvaju ministarstava koja su upravo najveći generatori katastrofalnog stanja u privredi.
Ministarstvo za rad i socijalnu politiku dovelo je socijalni dijalog do apsurda. Ikebana ministra Ljajić-a koju je aranžirao od nereprezentativne poslodavačke organizacije i nekredibilnih sindikata dovela je privredu u bezizlazno stanje. Nije krivo ogledalo, što je lice ružno. Kad god privrednici neblagovremeno plaćaju poreze i doprinose isključivi krivac su državne institucije koje pravnom regulativom i sredstvima prinude nisu obezbedile efikasnu naplatu. Za taj posao su od građana plaćeni.
Poklič za izmenu krivičnog zakona po kojem bi sve privrednike koji firmu odvedu „ namerno “ u stečaj treba krivično goniti je potpuna pravna besmislica. Proglašavanje postupka stečaja u firmi je posledica zakonske regulative a ne namere privrednika. Ukoliko nije solventan privrednik je obavezan da proglasi stečaj kako bi izmirio jedan deo obaveza prema poveriocima i državi. Efikasno pravosuđe je najbolja preventiva za „ tunelovanje “ firmi (iz firme se izvuče kapital i imovina, a ona se pusti niz vodu). Činjenica je da sve veći broj privrednika ni ispunjava blagovremeno svoje zakonske obaveze. Jedan deo ne može jer su obaveze previsoke, a drugi ih svesno izbegava. Blagovremenu naplatu može obezbediti samo država.
Stečajni postupak vode pravosudni organi i oni su isključivo odgovorni za zakonitost postupka stečaja. Činjenica je da stečajevi traju u nedogled. Za to vreme troškovi „ pojedu“ stečajnu masu iz koje se onda niko ne može naplatiti. O sudbini preduzeća u stečaju odlučuje Skupština poverilaca koja bira Odbor poverilaca. Odbor može proglasiti sanaciju, dokapitalizaciju, restuktuiranje, radni stečaj ili likvidaciju. Sve pravne procedure nadgleda i za njih odgovara stečajno veće. Kada bi se sudski procesi u privredi efikasno sprovodili značajan deo preduzeća ne bi ni otišao u stečaj. Velikom broju stečajeva „kumovalo“ je upravo neefikasno pravosuđe, stotine hiljada neizvršenih presuda, kao i ogromna dugovanja privredi od strane države, javnih preduzeća i lokalnih zajednica.
Dakle, za stanje u privredi po mišljenjima vladinih činovnika nije kriva loša privatizacija, neefikasno pravosuđe, crno tržište, siva ekonomija, nekonkurentni uslovi privređivanja, dugovanja države javnih preduzeća i lokalnih zajednica prema privredi, avansno plaćanje PDV-a…Za sve su krivi „truli kapitalisti“. Njima treba oduzeti sve.
Kad bolje razmislim nije ni loša ideja da 50000-60000 preduzetnika završi u zatvoru. Tamo su uslovi za poslovanje mnogo bolji;nema crnog tržišta i sive ekonomije, ne sme se napuštati radno mesto, efikasnija je uprava i manja javna potrošnja, nema korupcije, nameštanja tendera, manji su troškovi transporta, putni troškovi radnika su minimalni, ne plaćaju se 44 takse… A i retko je mesto u našoj zemlji gde se poštuje se red i zakon.
Kad malo bolje razmislite najava ovog zakona je potpuna nebuloza. Naime ko je nadlezan i po kom kriterijumu da utvrdi da je privrednik „namerno oterao firmu u stecaj“. Drugim recima ovakav zakon nije nista drugo do gola „partizanstina“ i sramni pokusaj drzave da stavi „sapu“ na privatno vlasnistvo. Umesto glupih populistickih poteza i zakona, bolje bi bilo da se poradi na pravnim i ekonomskim mehanizmima ukljucujuci i obavezni qarantni fond, drzavni fond za osiguravanje transakcija vezan za bonitet i istorijat firme, vlasnika, direktora…. Onda ne bi ni bilo „namernih“ stecajeva. Sve u svemu ovi nasi „zakonodavci“ nikako da nauce najprostiju istinu da se represivnim merama ne moze stvoriti dobar i odrziv poslovni ambijent, a time ni veca zaposlenost i poreski prihodi. Nama je neophodna velika i brza deregulacija, nikako nova nebulozna i pogotovu ne subjektivno tumacena „pravna“ regulativa.