Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Kredita, kredita gospodaru! Sa kreditima je kao sa alkoholom; dok pijete odnosno trošite posuđeno lepo vam je a kad dodje vreme mamurluka tj. otplate, jako je mučno. Ništa kao kredit ne podgrejava lične, poslovne i državne iluzije. Pošto nismo izgradili racionalnu poslovnu kulturu da se zadužujemo koliko možemo da vratimo, moraćemo pod zakonskom prinudom platiti sanaciju naših ličnih, poslovnih i državnih iluzija. Svi smo trošili nezarađeno.
Ovakvom matricom preraspodele ugroženi su finansijski stubovi ekonomskog sistema velikog broja, ne samo preduzeća i fizičkih lica, nego celih država. Vreme otrežnjenja je skupo i bolno za mnoge. Razduživanje velikog broja firmi koje su sledile svoje poslovne iluzije a ne realne, od stručnjaka ocenjene, biznis planove usloviće likvidaciju velikog broja nesolventnih preduzeća.
Značajan broj privrednika je u tranziciji kupovao državna preduzeća kojima je predhodno bila urušena knjigovodstvena cena. Nameravali su da ih posle prodaju po znatno višim cenama. Krediti nisu korišćeni za obrtna sredstva nego su ulagani u nekretnine. Tako se stvorio ambijent u kojem je jeftino posedovati a skupo raditi. Kriza je onemogućila ovakve poslovne planove a značajan deo privrednika se našao u problemu. Nekretnine prave troškove a ne donose dobit. Sad su neophodni krediti kako bi se ovaj ponor premostio. Ili, barem, imovina „prodala“ bankama kao kolaterala za kredite.
Nikad se kreditima ne može postići likvidnost preduzeća. To može da obezbedi samo uspešno poslovanje. Povlačenje novih kredita znači produžavanje i inteziviranje poslovne agonije ukoliko kredit ne omogući stvaranje dodate vrednosti-profita. Država je sa bankama za tri godine plasirala 2 milijarde 840 miliona evra subvencionisanih kredita i nije uspela poboljšati likvidnost. Privreda duguje 20 milijardi evra koje ne može vratiti. Kreditima se ne rešavaju problemi koji su doveli do nelikvidnosti i nesolventnosti ogromnog broja preduzeća.
A oni su: visoki porezi i parafiskalna zahvatanja na rad, obimna i nestručna javna potrošnja, nepoštovanje Ustavom zagarantovane jednakopravnosti na tržištu: rad na crno, izbegavanje plaćanja poreskih obaveza, ne prijavljivanja radnika, ne plaćanja poveriocima…Kada bi država, javna preduzeća i lokalne zajednice platile privredi dug od milijardu evra mnogim preduzećima krediti ne bi bili ni potrebni.
Dakle, banke će i dalje plasirati kredite na osnovu svoje poslovne politike i metodologije klasifikacije preduzeća. Povećanje obima plasiranih kredita biće beznačajno. Efekti dogovora ostaće u sferi dobrih namera i dobre predstave. Vlada ne može učiniti ništa jer nema ni institucionalnu ni pravnu utemeljenost da kroz nekakve radne grupe rešava probleme sistema. Makar u tim grupama bili i naši najveći privrednici. Bolne i strukturne reforme jedini su odgovor na trom i neefikasan ekonosmki sistem. A jedino to niko ne najavljuje niti ima nameru da taj problem rešava.
U Grckoj,Bugarskoj ,Rumuniji i Srbiji niko zaista ne misli da vraca kredite. Jos prilikom uzimanja kredita postoji jedan psiholoski moment ,koji preovladjuje u korist zaduzivanja, u kom se duznik unapred odrice vracanja kredita. Bilo da je privredno ili fiz. lice…
To je neka vrste osvete za visedecenijski los standard ali i nasledje iz vremena kad su se dugovi relativizovali.
Dobrim delom se slazem sa vama. To „otreznjenje“ i „mamurluk“ koji sledi, cini jos crnjim i gorim.
Каже господин Кнежевић: „Nikad se kreditima ne može postići likvidnost preduzeća. To može da obezbedi samo uspešno poslovanje.“
Не може ликвидност конкретног предузећа, то је тачно, али може и мора ликвидност привредног система, јер тај новац после циркулише неко време и представља основу платежне моћи ваших купаца, добављача и у крајњој линији државне управе. Чињеница да се ради о кредитима, нам говори да је у питању привремени новац, који се мора заменити да би се привредне активности одржале на постојећем нивоу, док је за већи обим активности, нужан је пораст новчане масе. Међутим, шта се дешава.
Ликвидна динарска маса (М1 агрегат) стагнира од 2008. на овамо, што се гле чуда поклапа са избијањем економске кризе (јаче него обично, тј). Стога не треба бити геније, па схватити да је новчана оскудица илити кредитна контракција главни разлог пада куповне моћи, пада промета и слабљења привреде, нормално уз високе камате којима се новац извлачи из оптицаја.
Када нико не би узимао/одобравао кредите, не би било новца у оптицају, јер се целокупна новчана маса састоји од главнице постојећих, још увек неизмирених кредита. Треба бити свестан да су новац, тј. кредити старији од штедње, односно предуслов за било какву акумулацију, а не обрнуто. Друга је ствар ко и под каквим условима емитује такве кредите. Данас то раде (стране) пословне банке, иако и морал и закон и логика кажу да би националну валуту смела да емитује једино држава преко јавних банака или неке друге за то овлашћене институције.
НБС је једна карикатура од установе која уопште не снабдева привреду новцем, а и како би, када она сама признаје да није државни орган, па је ту важну функцију препустила страним зеленашима и разбојницима који себе називају банкарима. За то им нису потребне штампарске пресе, јер се све ради једноставним уписом бројки на текуће рачуне.
Решавање неких других проблема попут црног тржишта, (пре)скупог запошљавања, партијског кадрирања у јавним предузећима, итд. што често помињете у својим наступима су такође важни, ту нема дилеме, али они сами по себи не могу створити новац ниизчега, односно не могу обезбедити потребну ликвидност ни куповну моћ као основу успешног пословања. То могу само банке односно држава када би се бавила својим послом.
Mladene, problem Srbije je, a to niko ne zeli da kaze, da to povecanje novca u opticaju kod nas nikada ne ide u proizvodnju, vec u potrosnju. Tom povecanom kolicinom novca bi se stvarao pritisak na valutu, po osnovu inflacije, jer se realno nista ne proizvodi, pa povecanu kolicinu novca sigurno ne bi pratila i povecana kolicina proizvednih dobara, vec bi vestacko povecana traznja, kao i do sada, povecala uvoz stranih potrosnih dobara, cime bi se dvostruko vrsio pritisak na kurs. O povecanju deficita da ne govorimo. Lazno podizanje BDP-a vestackim povecanjem traznje, kroz monetarnu ekspanziju, nikada nije trebalo raditi, a svakako je treba zaustaviti. Jedini prihvatljiv nacin da se kreditna politika, pa i masa u opticaju povecava, je finansiranjem proizvodnih aktivnosti, ali bi to onda podrazumevalo da vlast promeni sopstvenu prirodu i umesto miljenicima u drzavnom sektoru pocne da razvija privredu. To se, dok je ovih na vlasti i u opoziciji nece desiti. Zato Narodna banka, htela – ne htela, jedino sto moze je da drzi dizgine. Sto bi se reklo, vladajuca oligarhija preferira takav drustveni sistem koji sputava bilo kakav razvoj, pa samim tim i povecanje novcane mase. Dok je njih, nema ni napretka. Malo uprosceno i surovo, ali je manje-vise tako. Zato kod nas i banke jesu lihvarske organizacije, jer nicim ozbiljnijim i nemaju da se bave. Iskljucivo laka lova, kratkorocne pozajmice i pljacka provizijama, naplacuju i ako pogledas u pravcu banke. Samo je pitanje kada ce izazov za neverovatnim kamatama i profitom ponistiti strah od verovatnog nevracanja pozajmljenog novca. Mislim da je taj momenat vrlo blizu.
U sustini, svi nasi problemi izviru u politickoj oligarhiji. I sutra da dodju neki koji stvarno zele dobro ovom narodu, trebalo bi da prodje prilicno godina da dozivimo prve pozitivne rezultate. Za pocetak, bilo bi cak dovoljno zapusiti sto je moguce vise rupa, da i ovo malo sto sticemo ne iscuri.
E, sto se te rupe tolerisu i sto se svi prave da ne postoje, nije kriva samo vlada, nego i Narodna banka i svi oni koji trenutno cine establisment. To je nasa tuzna prica.
Kod nas za kredit kažu da je kao kad se upiškiš na mrazu. Prvo ti bude lijepo a poslije se smrzneš.