Od početka mandata Vlada je zauzela „faraonsku distancu“ ignorišući nagomilane probleme u privredi i ekonomiji zemlje. Već danom inauguracije moglo se čuti da Vlada ništa neće preduzimati na neophodnim strukturnim reformama koje bi doprinele poboljšanju funkcionisanja sistema. Zašto radije ništa a ne nešto? Vlada do sada nije uradila ništa na poboljšanju uslova privredjivanja. Kako onda može misliti da je to što nije uradila ništa dovoljno da pridobije glasove oko 400 hiljada privrednika i preduzetnika. Ne činiti ništa znači onemogućiti javnost da oceni rad Vlade. Tako su nečinjenje i inertnost komunističke birokratije postale najdominantnije odrednice mandata ove Vlade.
Logično bi bilo da Vlada upravo sada krene u proces radikalnih strukturnih reformi; poreskog sistema, javnog sektora, penzionog i zdravstvenog fonda, suoči se sa naraslom korupcijom i crnim tržištem. Time bi na političko tržište iznela nov proizvod. Odlučnost da deluje. Neka novoizabrana Vlada moraće ući u ove neodložne reforme što bi moglo izazvati vanredne izbore. Ako nismo počeli sprovoditi reforme na vreme logično je da krenemo što pre. Započeti ih danas je opasno ali i spasonosno.
Za početak Vlada bi mogla da izvrši detaljno spremanje zemlje kao osnovni preduslov bilo kakve ekonomske i privredne strategije. Diktatura institucija koje bi rigidno provodile Ustav, zakone i procedure potisnule bi partijski apsolutizam. Šta bi obuhvatilo ovo veliko spremanje a provodivo je u kratkom roku?
1.Popis i klasifikaciju malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih radnji. 2.Depolitizaciju i departizaciju kadrova . 3.Svodjenje crnog tržišta i sive ekonomije u optimalne mere. 4.Sprovodjenje stečajeva u firmama u kojim su se stekle zakonske predpostavke za stečaj. 5.Rigidna kontrola javnih nabavki, razvojnih i podsticajnih fondova i agencija. 6.Poboljšanje konkurentnosti poslovanja. 7.Plaćanje PDV-a po izvršenoj naplati. 8.Razduživanje države, lokalnih zajednica i javnih preduzeća prema privredi. 9.Donošenje zakona o zanatstvu …
Sve ove mere provodive su u kratkom roku i čine optimalne predpostavke za oživljavanje „polumrtve“ privrede. Umesto ovoga Vlada ne prestaje sa dnevno-političkim improvizacijama izbegavajući suštinsko pitanje kako implementirati sistem institucionalne vlasti. Vreme do potpunog kolapsa privrede sve je kraće. Zato je neophodno da Vlada razmišlja izvan komunističkih okvira. Mora izgraditi neophodno partnerstvo sa privrednicima. Mala i srednja preduzeća čine 99% privrede zemalja EU. Samo ona mogu povući privredu iz agonije. Zato je mnogo bolje nešto i odmah nego konforno ništa do predstojećih izbora. Improvizacije uvek imaju kratkoročne efekte. Dovitljivost ne može kompezovati slabo funkcionisanja sistema.
Na sledeće izbore privrednici i gradjani će izaći opečeni četrvorogodišnjim ispraznim pričama. I faraoni će morati, kad tad, dati dati odgovor na pitanje: Ko je prokockao vreme cele jedne generacije i onemogućio budučnost sledećoj generaciji.