Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Од постања па до данашњих дана, дуго је трајање српског друштва, иако има доста спорења о његовом почетку. Углавном, наша историографија се ослања и темељи учења, о настанаку српског друштва, на записима Константина Порфирогенита, који је записао да су се Срби у седмом веку доселили са Истока на Балкан. Наиме, Константин VII Порфирогенит (913 – 959) био је винзантијски цар и аутократор, који се бавио и историографким радом. У једном од своја четири дела ,,О управљању царством“ (,,De administrando imperio“) пише о народима и земљама са којима је византија долазила у контакт па тако, без било каквих чињеница и научних доказа, пише и да се Срби у VII веку досељавају на Балкан. Нажалост овај запис, као и многа друга писања, знатно су допринели стварању псеудо историје о српском народу.
Порфирогенитову тезу, односно представљање исте путем научно неутемељеног записа, о времену досељавања Срба на Балкан, одмах је прихватила и нагло ширила германистичка школа. Јасно је и због чега, није им одговарала историјска чињеница да су Срби аутохтони и један од најстаријих европских народа, који су успостављали темеље европске цивилизације. Ето, због тога су германистичка и још неке друге западне школе, проповедали лажну историју о Србима. Њихова учења била су навалентна, па су то прихватали и многи наши историчари, а посебно они који су студирали на германистичким факултетима.
Дакле, у претходном пасусу објашњено је зашто се Порфиргенитова теза (о досељавању Срба на Балкан), представља у западним школама као егзактна историјска чињеница, али није дато објашњење зашто су то олако (без истраживачког рада и дубинских провера), прихватали домаћи историчари. Мишљења смо да одговор треба потражити у непостојању, кроз векове, националне стратегије и научне одговорности, с једне стране, као и у индоктринацији наших историчара школованих на германистичким факултетима, који су после тога писали историју Срба, с друге стране. Док би се могло рећи за остале историчаре,који се нису темељитије бавили овим проблемом, да им је било једноставније прихватање искривљених чињеница и преписивање истих у уџбенике, неголи се бавити истраживачким радом. Изузетак чине национално одговорни и родољубиви историчари, односно интелектуалци, који су способни да истражују и жељни истине о свом народу. Међу таквима једна од најпознатијих је доктор Олга Луковић-Пјановић (1920 – 1998) која је докторирала на Сорбони. Она је, не само велики интелектуалац, већ и национално одговорни истраживач. У својој књизи ,,Срби, народ најстарији“, аргументовано доказује да су Срби аутохтони народ на овдашњим просторима и да они нису нека племена, која су као јата гладних птица слетела на ове просторе, како су то писали они који су кривотворили историју о трајању српског народа. На једном месту у књизи Олга пише: ,,Похлепа и грамзивост, никада нису били својство Србина, а у томе и јесте тајна психологије српског човека. Тајна његове мудрости, каткада избија снагом вулкана. Чудесни темперамент Србина израстао је из хиљада година мира по слободним просторима без граница, те је стога у Српској души све безгранично: и бол, и радост, и верност, и вера и човекољубље.“ У овоме филозофском пасусу, Олга је нагласила српско вишемиленијумско трајање на огромним просторима, која су као аутохтони и први народи Европе запоседали и то без чврстих граница (пошто је осталих мало било, па стога није ни било потребе за чврстим границама). Уз то, Олга је описала психолошки профил и карактерологију српског народа. Надаље, важно је поменути да су и извори иаведени у књизи (библиографка база) право богатство за даљи истраживачки рад. На крају, поред наведених илустрација и доказа, из садржаја књиге, може се закључити још и следеће: 1. да су Срби (као што је већ и речено) аутохтони и један од најстаријих народа у Европи; 2. да је кроз проток времена наш истраживачко-научни рад, из области истроиографије, био незадовољавајући и 3. да данашњи наши истраживачки ресурси, из ове области, немају неопходан капацитет. Из овога се јасно оочитује, зашто постоје спорења и зашто није озваничен научно доказан почетак и трајање српског народа. До сличних научних сазнања, аргумената и историјских чињеница о аутохтоности и трајању Српског народа, као што је научно доказала др. Олге Луковић-Пјановић, дошли си и многи други истраживачи, међу којима су Милош Милојевић, Јован И. Деретић, Слободан Јарчрвић и остали. Треба нагласити, да нико од истраживача не спори да је, кроз проток времена, било миграционих протока и то у свим смеровима. Међутим, симптоматично је што то, и поред свих историјских доказа о аутохтоности и трајању српског народа (које је доказала др. Олга Луковић-Пјановић, а и остали истраживачи), наша званична историографија све одбацује, као ненаучне. Ипак, не треба да нас изненађује што они, који су изграђивали свој ,,научни“ индентитет на основу лажних премиса (постављених од Порфирогенита и Германских школа), не могу олако да прихвате научне доказе, јер би прихватањем поништилин себе и своје ,,научне“ каријере. Стога остаје обавеза будућим историчарима да се боре за истину.
Поред доста доказа и историјских чињеница о трајању српског народа, ипак треба поменути да има и неких недовољно разјашњених стања, као на пример у неким периодима од Првог до Петог века. Велики део наших историчара, уместо да се баве систематским научним истраживањима, они лутају у својој немпћи и некопетентности и негде лебде, не тражећи ослонац у науци. Познато је да је за истраживачки рад потребно доста знања, упорности и рада, као и времена, што није баш привлачно у ери либералног материјализма, где влада тежња за брзим богаћењем. Ипак, иако има неких недовољно изучених и недовољно разјашњених догађаја у појединим периодима, може се констатовати да су Срби, како аутохтони, тако исто и један од најстаријих народа од чијих су племена настали још неки народи у Европи.
Да би сагледали кроз проток времена, демографски опстанак (јер се не може говорити о расту и развоју) српског народа, односно о опстанку супстанце (окоснице) српског народа, прескочићемо стари век и направити поређења са другим народима почевши од средњег века. Према неким записима, у време династије Немањића било је подједнако Срба и Енглеза, а данас Енглеза има 10 пута више. Апстрахујући остале народе, који су настали од Српских племена, чињеница је да се супстанца крунила и назадовала. Ово је забрињавајући индикатор и морамо научно сагледати где смо све грешили и колико смо још увек у греху? Зашто ,,наше племе сном мртвим спава, па у протеклом миленијуму не даде добра рода“? У Светом Јеванђељу по Матеју (7 : 19) пише ,,Свако дрво које не рађа добра плода, сече се и огањ баца“. Оставимо Свевишњем да суди за грехе наше, што не дадосмо добра плода и зашто не умножисмо основну супстанцу свога рода, а наше је да се преиспитамо колико смо у греху.
Историјски посматрано, у сваком друштву има одређених периода када нема видљивих плодова, али углавном то су краћи периоди, а не толико дуга епоха као што је случај са Српским народом. Зашто се то десило једном старом народу? Можда зато сто су то била времена без недовољне вере, без стратегије трајања, без јединства, време греха и непослушности. Оно што се дешава приликом периода продужене непослушности, то је време када Бог уклони из нас сигурност. Свети Апостол Павле у Другој Посланици Корићанима пише (13 : 5): ,,Сами себе испитујте јесте ли у вери, сами себе испробајте“. Када прави хришћанин провери себе и види да у скорије време није било шлода, то би требало да га води ка искреном покајању и окретању ка Богу. То је знак да је неопходно преобразити се из греха у веру и из нејединства у слогу и саборност.
У наредном делу овога текста осврнућемо се на проблематику Србије и Српског друштва у новије време, с посебним освртом од 2000-те године па до данашњих дана. Када се суптилније сагледа тај период, могло би се рећи да су изразито затајили: национална свест, достојанство, чојство и јунаштво те патриотизам сваке врсте. Дошло је до девастације колективног духа и окупације националне свести, а то је најтежи облик окупације. Кроз историју је доказано, да је увек лакше ослободити окупиране територије, него људске умове. Нажалост, у времену о коме пишемо (од 2000-те па наовамо), није постојао критични минимум национално слободне интелектуалне мисли, па самим тим није било ни интелектуалне снаге да се одупре домаћим издајницима, спољном насртању и окупацији. Може се констатовати да и међу интелектуалцима није било визионара, а нити национално утемељених предводника. Чак је и део научне просечности потпуно затајио.
1. Помањкање националне свести у научним институцијама.
Када се говори о недостатку визионарства, научне мисли и национално утемељене свести, а пре свега патриотске одважности и поноса, највећим делом се мисли на интелектуално научну елиту у САНУ. Та институција, а ни њени појединци нису одговорили на изазове времена са научном, а нити са националном снагом. То је била права прилика да се сагледа суштина те научне институције и њен допринос друштвеној заједници, који је неприметан у задњих 30 година. Народна изрека гласи ,,Не пада снег да покрије брег, већ да свака звер покаже траг“, тако је и САНУ показала своје право лице. Уместо да предвиђа догађаје (антиципира), да брине о изради програма и стратешких пројекта, да упозорава државни менаџмент на претеће негативне појаве те планира активности да се исте предупреде, да координира институције и брине о реализацији програма и пројеката, да сарађује са научним институцијама у свету и да настоји да се у Србији примењују савремене технологије и унапређује економија те да стално усмерава српско друштво и државу Србију у бољу будућност, та институција је била само посматрач пасивног прилагођавања појединаца и друштва новонасталим приликама у протеклих 30 година. Стога се може поставити питање, да ли је тамо заиста наша научна елита и да ли уопште имају перцепције о опстанку и будућности српског народа и државе Србије? Заправо, САНУ би требало да има пројектована стања из свих области, у која српски народ и држава Србија желе и намеравају да дођу за једну, пет, десет, педесет, за сто и више година. То значи да би та научна институција требала да има стратешке пројекте о демографији и о обједињавању српског народа и српских територија, о обједињавању српске науке и капитала из целог света, о економском и техничко технолошком развоју Србије и да правим путем усмерава будућност свеколиког српског народа и државе Србије. Међутим, уместо тога, председник САНУ изјављује да је Косово и Метохија за Србију изгубљена територија и да треба одустати од даљег залагања за територијални интегритет. Такође, други академик изјављује да Србија нема децу за ослобађање Косова и Метохије, уместо да стави на располагање себе и своје вршњаке за ослобађање свете земље Косова и Метохије, односно за одбрану интегритета Србије. Из наведеног се очитује свест, савест и патриотизам председника и неких чланова САНУ. Због тога, треба се запитати да ли је то скуп научника, односно меритократије и патриота, који су достојни следбеници утемељивача САНУ или су поданици неких туђих политика, среброљупци и чувари својих интереса? Поред наведеног, треба се запитати шта је и са осталим нашим научним институцијама? Као што је и познато, српски народ је увек имао високе интелектуалце и визионаре, па се треба запитати да ли је сада српска научна елита измештена негде изван САНУ и неких научних институција где још увек није изграђена национална свест и где понаособ интелектуалци не могу да се искажу? Ако појединци у САНУ и у другим научним институцијама, немају изграђену националну свест и достојанство, патриотизам и визионарске способности, онда се треба запитати да ли требају српском друштву тако анационалне и неделотворне научне институције? Такође, треба се запитати да ли такве институције треба и даље финансирати из буџета Србије?
Поразна је и тужна чињеница, да од 2000-те године па наовамо, већи утицај у друштву имају такозване невладине организације него ,,национално свесне и патриотске елите“.Чак се понекада стиче утисак да су невладине организације ,,саветодавни сервис“ државном менаџменту. У суштини, те организације нису ништа друго до агенти страних служба по чијем налогу обављају одређене послове, а које су увек противу и на штету Србије и српског народа. Још је жалосније што се те организације финансирају из буџета Србије, а надасве што имају знатан утицај на државни менаџмент.
Дакле, невладине организације (као испружена рука неоколонијалних окупатора и разних спољних агентура) својим деловањем разарају српско друштво и уништавају националне вредности, а научно-национална и патриотска ,,елита“ се не примећује, као и да не постоји. Сходно таквом стању, могло би се закључити да је та ,,научна номенклатура“ само добро плаћена и то без покрића и било какве одговорности. За све време они нису ни покушали, а камоли понудили ваљане пројекте и програме са којима би се Србија избавила из учмалости и велике заосталости и да би се ослободила од неоколонијалне окупације. После оваквих спознаја, сасвим је логично постављено питање у претходном делу текста, да ли Србији требају овако неделотворне научне институције?Вероватно ће се још неки запитати на сличан начин, а други ће покушати да њихову неодговорност и оглушивање о судбину нације, објасне са увреженим мишљењима да су интелектуалци ,,плаашљива срца“ те да се повлаче у своју љуштуру када наступе потешкоће ,,више силе и смутна времена“. У таквим временима, како је Иво Андрић писао, ,,паметни“ заћуте, будале проговоре, а фукаре се обогате. Но, ипак треба констатовати, да велики део интелектуалаца нису кукавице, а нити анационалне личности, већ не налазе праве форме да искажу своје ставове и националне пројекте. Њима не дозвољавају ,,среброљупци“ и поданици неких туђих интереса, да иступају и представљају пројекте испред званичних институција. Требало би, сви они који се финансирају средствима пореских обвезника (а одређени су да се научно баве судбином нације и њеном будућности), да буду национално утемељени и добре патриоте. Они немају право на оглушивање, нити на било какав страх и неодговорност. Уосталом, национално одговорни људи никада се неће оглушити о свој народ и своју државу.
2. Национално образовање као основ изградње националне свести
Исто тако треба се запитати, да ли је наше образовање на задовољавајућем нивоу, односно да ли је у функцији оспособљавања младих генерација и подизања општег нивоа знања и изградње националне свести у друштву, као и у функцији опстанка српске нације и државе Србије? Наиме, уколико се са образовањем не изграђује национална и патриотска свест младих генерација, онда је то узалудно и некорисно, па чак и штетно образовање. Са анационалним и непатриотским образовањем праве се троструке штете. Као прво, нерационално се троше средства грађана (узалудне материјалне жртве), друго, уништавају се нове генерације (умно биолошке жртве) и треће, стварају се аморфне, национално несвесне и друштвено штетне масе које својим деловањем разарају биолошки ланац (низ), односно друштво. Такво образовање производи најгоре незнање, а то је национална несвесност од које нема ништа горе. У суштини, може се рећи, да је то квази образовање које се проводи уз допуштење, или боље речено то је анационално образовање које се проводи са политиком владајућих структура. Успостављањем таквог образовања, поданичка номенклатура проводи задату политику и извршава налоге својих спољних ментора. То је прави аутоколонијализам, односно суптилни облик самоуништења и то самоубилачким оружјем.
Познато је да се биолошко-конзистентни људски ланац (који се зове друштво), урушава и постепено изумире ако се оскрнави или уништи његова везивна нит. Та везивна нит, односно кохезиони чинилац, јесте национална свест и љубав према својој отаџбини (постојбини) независно где човек живи, а та љубав је патриотизам. Друштво, односно друштвену заједницу, треба посматрати као временски конзистентни низ људског трајања (са свим својим вредностима), на одређеном простору, од постања па до краја. Да би друштво опстајало и било одрживо кроз проток времена, неопходно је да сачува све своје вредности, а надасве оно што га спаја, с једне стране и што га чини чврстим и јаким да се одбрани од свих утицаја и напада, с друге стране. Значи, друштво није једнократна или краткорочна одредница, већ вечни конзистентни људски низ чији је начин обнове и опстанка успоставио Стваралац. Кроз проток времена, генерације су дужне, свака у свом периоду трајања, да одржавају и чувају оно што их повезује и што их јача и брани. Многе друштвене заједнице (народи) су изумирале зато што нису сачувале везивно ткиво које их је повезивало. То добро знају наши непријатељи па нам зато и намећу анационално образовање и квази науку без националне свести и патриотизма. На нас су усмерили смртоносно оружје да би нас уништили и претворили у нешто друго, у оно што не можемо бити.
Да би опстали као народ, требамо се освестити, прибрати и успоставити систем националног васпитања и образовања са којим ће се (на основу традиционалних вредности српског народа – вере, културе, морала и обичаја – те егзактне историје и осталих научних дисциплина), одгајати и стварати духовно здрави те национално и патриотски правилно усмерени нови нараштаји. Једино са таквим васпитањем и образовањем може се изграђивати национална свест, која је основни чинилац и везивно ткиво постојања друштва.Од правилно васпитаних и добро образованих младих нараштаја, могу се очекивати нови визионари те радни и научни ствараоци. Због тога је веома важно у дугорочној Стратегији опстанка и развоја српског друштва прецизирати да су васпитање, образовање, наука, национална свест и патриотизам, темељи опстанка и развоја Српског друштва. Без националне свести (здравог национализма) и патриотизма, нема одговорности за опстанак српског друштва, а нити државе Србије. Исто тако, без доброг образовања и науке, нема напретка, а нити благостања грађана. Још у давна времена старогрчки философ Платон (427 – 347. године п.н.е.), разрађујући устројство и организацију Идеалне државе, истиче да су васпитање и образовање најважнији чиниоци, односно темељи на којима се држава гради и на којима опстаје. Стога васпитање и образовање, како наводи, морају бити квалитетни и под надзором државе. О томе, поред осталог пише: ,,Држава неће много изгубити ако обућар нема појма о свом занату. Једино ће Атињани бити лоше обувени. Али ако васпитачи омладине буду рђаво испуњавали своје обавезе, онда ће створити покољења незналица и порочних људи који ће упропастити сву будућност отаџбине“. Аналогно томе, мишљења смо да је и код нас, у овоме времену, неопходно што пре успоставити адекватно васпитање и образовање те ставити под државни надзор израду школских (образовних), научних и културних програма, као и издавање уџбеника. Да би уџбеници били програмски и садржајно уједначени и задовољавајући за национално образовање, издавање би требало да обавља само једна референтна домаћа издавачка кућа, а не да странци праве програме и штампају уџбенике, као што је то случај сада. Наиме, Вукова азбука, буквар и српски уџбеници су јавно добро и не могу то странци уређивати, штампати и продавати нашој деци.
Такође, неопходно је очистити и културу од свих ,,корова“ и строго водити рачуна о антисрпским садржајима појединих књига које се објављују, те филмова и представа које се приказују, међу којима су неретко и неке које се финансирају из буџета Србије (Сенке над Балканом, Буре барута, Сулејман величанствени, представа Мердита, затим не сме se дозвољавати увођење антихришћанске и сатанске вестерн културе, као што је ,,Ноћ вештица, ,,Црни петак“, ,,Парада поноса“ и сл. У таквим настојањима, не сме se подлећи притисцима са стране, са којима недобронамерни настоје да контаминирају и уништавају наш морал и културу, а све у циљу потирања српске самобитности. Због тога, треба изнаћи методе са којима ће се спречити насртаји тога вируса, чије ће се последице тешко лечити. Да би се избегли напади невладиних организација и осталих ,,душебрижника“ за људска права, због спречавања, можда би требало размислити да се уместо админстративних забрана уведу таксе на антисрпску културу које би требале бити бар десет пута веће од редовних. Такође, мишљења смо, да би у Влади Србије требало успоставити компетентно регулаторно тело које ће све то пратити, оцењивати и доносити адекватне одлуке. Поред тога, то тело би требало да брине и да изналази решења са којима ће се чувати и неговати аутохтона српска култура и које би требало стално да ради на одстрањивању загађујућих елемената из српске културе.
3. Друштво као конзистентни људски ланац
У овоме тексту више пута је помињана реч друштво, а и у свакодневним комуникацијама и литератури стално се сусрећемо са појмомдруштво и друштвена заједница којепоједини теоретичари различито дефинишу. Мишљења смо да би требало разјаснити шта се подразумева под појмом друштва, како је настајало и шта га повезује и одржава у трајању, затим какве су квантитативне и квалитативне вредности друштва и који су узроци његовог одумирања (нестајања). У већини случајева теоретичари дефинишу друштво као групу људи који живе у заједници у неком региону (држави) у којој су успостављени друштвени односи, друштвене улоге и статус сваког појединца. Посматрано са аспекта настанка, може се рећи да је од првих људи, које је Стваралац створио, настала група која је у еволутивном процесу израсла у друштво са изграђеним друштвеним односима. Значи, друштво је конзистентан људски ланац стваран кроз проток времена од прошлости, које се гради у садашњости и стварају се предуслови за будућност. Са аспекта континуитета, друштво се може дефинисати као заједница живих људи са материјалном, културном и духовном заоставштином оних који су се преселили на Небо и са онима који ће се родити. Када је у питању трајање, може се рећи да ће друштво трајати све док генерације успевају сачувати оно што повезује то друштво, односно док се чува његово везивно ткиво. Стога је важно да свака генерација, у овоземаљском животу, сачува главне вредности друштва.
Као што је већ и наведено, основно везивно ткиво у српском друштву, поред осталих атрибута, јесте национална свест. Са разлогом истичемо српско друштво,јер исто поистовећујемо са српским народом, зато што је српски народ већинска етничка група уукупном становништву Србије. У овоме случају – посматрано с политичког аспекта – народ може бити и синоним за српску нацију. Стога, да би наше друштво (народ) опстајало, неопходно је стално изграђивати националну свест. У томе требају васпитне, образовне и научне институције да имају важну улогу.
У међународним односима, теоретичари а надасве политичари, диференцирају (класификују) друштва (народе), по разним основама, као на пример: по броју становника, по висини стандарда грађана (БДП и национални доходак по глави становника), по наоружању и војној моћи, по континуитету и историјском трајању, по доприносу у науци, култури и спорту, по слободарској традицији и залагању за људска права, као и по другим разним основама. Углавном, економски јака и војно моћна друштва, стварају критеријуме по којима се оцењују друштва, а истовремено утврђују и вредносну лествицу при чему често фалсификују податке, а надасве историју. Они наше друштво – народ – сврставају у доњи део лествице по свим основама, са чим се не можемо сложити. Друштво – народ – не може се оцењивати по квантитету, већ искључиво по квалитету. То подразумева допринос међународној заједници у науци, култури, спорту и …., као и по историјском трајању и борби за људска права и слободе. По томе основу, српски народ спада у велике народе, а историјски гледано и у најстарије народе у Европи. То значи, да пропорцијално броју становника, српски народ спада у сами врх светске лествице. Дакле, српски народ је велики народ, а ,,у великим народима генију се гнездо вије“ – Његош. Посматрано у светским размерама, српски народ заиста има доста генија. О вредностима нашег народа требало би да пише у свим уџбеницима и да се то увек истиче на свим местима и у свим приликама.
4. Научна елита
Када се говори о науци, важно је истаћи да је битна само она наука која se може применити (апликативна наука),односно само је вредно знање са логиком ума које се може отелотворити. Једино такво знање може дати прави квалитет. Стога је неопходно стварати научне институције у којима ће се развијати научно стваралаштво, односно институције у којима ће се визије претварати у научне пројекте, а уз то и изграђивати национална свест, патриотизам и подржавати јачање духовне снаге народа. У циљу подстицања науке, неопходно је израдити критеријуме вредновања и према истима увести адекватне националне стимулације и награде. Било би логично да се САНУ и остале научне институције реформишу те заједно са индивидуалним научницима буду носиоци научне мисли и научног стваралаштва. У тим институцијама требали би бити прави визионари, научници и ствараоци развојних пројеката, односно визионари који ће непогрешиво – према изазовима времена – предвиђати, трасирати, планирати и надзирати путеве будућности, као и бринути о духовном јачању српског народа и подржавати Светосавску вертикалу. Они би требали бити усмеривачи у стања која су пројектовали наши преци, односно у стања у која жели доћи већински део српског народа. Неки ће рећи да то не би требало да буде улога САНУ и осталих научних институција, па се одмах може поставити питање, а која је друго њихова улога и сврха постојања, сем бриге о опстанку и напретку српског народа и његовог усмеравања у бољу будућност? Поред осталог, мишљења смо да би у њиховој дугорочној стратегији требало да буде пројекат о обједињавању српских територија и српског народа те план о концентрацији српског знања и капитала из целог света. Без дилеме, научна елита требало би да буде свест, савест и непогрешиви визионари. Визије су моћ ума, а пројекти су отелотворење визија. Без визија и конкретних пројеката, те сталног инвестирања и реализације пројеката нема развоја, а без развоја нема биолошког увећања нити благостања грађана, односно нема дугорочног опстанка. Такође, научна елита требало би да брине и о очувању правих вредности српског народа те да буде мотиватор подизања националне свести, патриотизма и духовне снаге. Као визионари будућности, национално научна елита треба бити ,,Труст мозгова“ који ће усмеравати српско друштво и државу Србију у бољу будућност и стално се залагати код власти да се извршавају планови и остварују стратешки циљеви. У суштини, елита треба бити нека врста ,,научног сервиса“ државном менаџменту и компас по коме ће се у континуитету усмеравати политике свих власти које се мењају у изборним циклусима.
5. Помањкање националне свести
Да је 2000-те године било правих визионара, односно национално свесних и храбрих предводника са национално свесном безбедносном службом, они не би дозволили да се, по сценарију и уз помоћ страних шпијунских служба, изведе Српска октобарска револуција и да се на власт доведу марионете, односно издајници. Они би настојали заједно са српским народом, да се решавају сви проблеми без страних уплитања, а и да се поправља или мења оно што није добро. Исто тако, настојали би да српски народ сам бира друштвено економски систем и своју власт, а не да му то натурају спољни непријатељи. Ипак, то време ћемо препустити историји да оцењује ,,Покољења дела суде, што је чије дају свима“- Његош. Сада се може само констатовати, да је у тим кризним временима затајило оно што је увек било вредно у српском народу, а то су српски понос и висока национална свест. Можда би уместо речи ,,затајило“ било адекватније рећи да се то десило због помањкања националне свести и испражњене духовне снаге у српском народу, јер затајити може само оно што постоји. Из овакве премисе може се закључити, да су помањкања и индивидуалне и колективне свести те недостатак духовне снаге, довели до опште атрофије националне свести и духовности. Управо, због таквог стања, овај текст има наслов КРИЗА УМА.
6. Потирање националне свести
Као што је и познато, криза националне свести није наступила одједном, а нити се српски народ преко ноћи духовно испразнио. Процес потирања националне свести и духовне девастације траје већ дуго времена. Да не идемо превише далеко у историју, осврнућемо се само у задњих сто година на основне чиниоце који су допринели потирању националне свести и духовног пражњења. На томе су активно и веома вешто, радили српски непријатељи. Посебно су им засметале српске победе у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Тај победнички менталитет нису могли поднети, а још мање разумети невероватно жртвовање за ослобађање земље и српског народа. Истраживали су корене победничког духа и поноса српског народа и увидели да је та снага у националној свести, вери и патриотизму. На темељу такве спознаје, проценили су да је то велика опасност и претња за њихове будуће планове и интересе. Сходно томе, хитно су предузели радње са којима ће – за почетак – отупити националну свест и умањити духовну снагу, да би у дужем временском процесу (како су сматрали) требало уништити конститутивне елементе српског народа. То је подразумевало да се Србима уништи везивно ткиво које чини национална свест, патриотизам, вера (Светосавље), језик, писмо, култура и обичаји, како би постали аморфна (безвредна) маса са којом ће лако манипулисати. Међутим, било им је јасно да то не могу постићи без неке лукаве тактике на коју ће Срби насести. Одабрали су примамљиву понуду за тадашњи државни менаџмент Србије, а то је да Србија буде окосница, а Срби носиоци стварања заједничке јужнословенске државе. У ,,добрим“ намерама крила се велика подвала, где Србија треба да изгуби своју државност, а Срби своју самобитност (својство народа). Тако се то и десило. Нова Јужнословенска држава, састављена од народа различитих вера и етничких корена, са различитим навикама и обичајима, па и са различитим историјским наследством, била је разарајући чинилац српског националног корпуса. Одмах су, после формирања те државе, представници неких етничких група показали својим деловањем да не виде будућност у заједничкој држави. Испољавали су незадовољство и показивали сепаратизам. У томе су им помагали и подршку давали неки спољни, а и домаћи чиниоци. Ради што бржег разарања српског бића, спољни непријатељи су иницирали (преко утицајних домаћих личности), стварање вештачке нације, односно нације југословенства. Од таквих заблуда и историјских грешака, не могу се аболирати неки српски теоретичари, а нити владари. Лоша процена, око стварања заједничке државе јужнославенских народа и спајања нечег што је неспојиво, нанела је несагледиве штете српском народу. Последице од таквих грешака, још ће се задуго осећати. Вероватно су они имали племените намере, али и веома лоше перцепције. Због некаквог заједништва и удовољавања захтевима неких етничких група, српски народ је национално и духовно спутаван. Прављени су разни уступци другим верским и етничким групама и то углавном на штету српског народа. Тако је прихваћен и Конкордат, односно потписан је Споразум између Ватикана и Краљевине Југославије, чиме је Српска Православна Црква изгубила примат. Све је то помало крунило националну свест и духовну снагу српског народа.
Потом, дошао је Други светски рат у коме је највише страдао српски народ. Поред страдања од агресора, српски народ је десеткован је и у обрачунима између верских и етничких група, као и у обрачунима између политичких фракција. По завршетку рата, поново је направљена заједничка држава – Југославија и то са шест република (државица), с тим што су Србију разградили још у две аутономне покрајине. Та творевина била је накараднија од претходне и много гора за српски народ. Према новом устројству и организацији државног уређења, остала је трећина српског народа изван Србије. Успостављен је режим титоизма, као нека врста социјализма са сатанском идеологијом. Нове власти су пожуриле да униште све вредности српског друштва и да се обрачунају са преживелом српском интелигенцијом и Српском Православном Црквом. Уз то почињени су многи социјални, економски и културни злочини, а уведено је и антисрпско школство са лажном историјом. Дакле, једноставно речено титоизам је са сатанском идеологијом оставио толике негативне последице у српском корпусу да ће се још задуго осећати. Поред осталог, то се огледа у потирању националне свести и Светосавља, затим у уништењу културе, писма, језика, у прекрајању историје те у уништењу и свих осталих српских атрибута.
Када је мало спласнуо сатански режим и стеге попустиле, крајем 80-тих година прошлог века, ,,из пепела“ је почела да васкрсава национална свест, култура и Светосавље. У томе су империјалистичке силе (међу којима су и наши ,,стари“ непријатељи), виделе велику препреку на путу остварења циљева, за које су дуго времена припремали планове. Познато је, да су те силе одувек тежиле да завладају са Србијом, као стратешком тачком и главном ,,капијом“ између истока и запада. У сумрак титоизма, оценили су да је то ,,право“ време за остварење дуго припреманих планова и испуњење вековних амбиција. Према томе плану, најпрво је требало разбити СФРЈ, а за такав подухват, неопходно је било за савезнике придобити републике изван Србије и противу ње их усмерити. У томе су успели. Непосредно после тога су произвели грађанске сукобе на подручју бивше СФРЈ и за исте оптужили Србију и цели српски корпус. Сукоби су им послужили као разлог да би за исте лажно окривили Србију и због тога јој увели санкције и додатно стварали нове притиске.Увидевши да све то српски народ стојички подноси и да се олако не предаје, онда су 1999 године бомбардовали Србију и окупирали Косово и Метохију те на тој светој српској земљи направили војну базу Бонстил. Међутим, ни то није било довољно, требало је потчинити целу Србију. Због тога су 2000-те године, путем домаћих издајника, извели такозвану Српску октобарску револуцију и на власт довели вазале. То је илустративни пример аутоколонијализма. Од тада па до данашњих дана, Косово и Метохија су територијално, а остали део земља економски и културно окупирани. Завет предака, српска част и наша дужност, нас обавезују на потпуно територијално, економско и културно ослобађање целе Србије.
У периоду санкција, а и после 2000-те године, народ је страшно осиромашио, па је и то отупљивало оштрицу и потискивало у страну националну свест те умањивало духовну снагу и патриотизам српског народа.
Ипак, и поред снажно отупљиване националне свести те умањиване духовне снаге и патриотизма, под притисцима појединих чинилаца описаних по фазама у задњих сто година (да не идемо у старију историју и страдања у ропству под Турцима), евидентно је да је српски народ трпељив и постојан. То значи да је српски народ природно жилав и отпоран на константне притиске, што је одлика само великих народа. Сасвим је јасно да није било лако поднети стварање југословенства на штету српског етноса и одолети притисцима за одрицање од српске самобитности, затим биолошко истребљивање током Првог и Другог светског рата те притиске за конвертитство, потом сатански титоизам од пола века, међународне санкције после 90-тих и бомбардовање 1999-те, а поврх свега тога и Српску октобарску револуцију 2.000-те године. Уз све невоље, после 2000-те године требало је, у тим смутним временима, истрпети и довођење вазала на власт и преживети аутошовинизам у великом сиромаштву. Таква жилавост је доказ да српски корени сежу у далеку прошлост, односно да је српски народ стари и велики народ. Стоичко подношење свих невоља, уз очување основних самобитности, упућује на констатацију да се конститутивни елементи српског народа могу само отупети и привремено обуздати, али не и уништити све док се, колико толико, одржавају и чувају нити (везивна ткива) које повезују српски народ, а то је као што је већ и наведено национална свест и вера (Светосавље), патриотизам, језик и писмо, култура и обичаји. Овоме треба додати још и историју српског народа, јер нема будућности без познавања прошлости, нити може бити националне свести без националног образовања.
Ако прихватимо да су исправне наведене констатације и узмемо их као основ за премисе, онда се уместо нових закључака намећу логична питања: Зашто се сва зла, поменута и не поменута, дешавају Србима као старом народу? Да ли су се неки догађаји могли предупредити? Зашто се кроз историју понављају исте или сличне грешке и то више пута? Зашто српски народ дозвољава да се у његовом гнезду легу издајници? Да ли стари и постојан народ, као што је српски народ, може дозволити да му стране агентуре и ,,невидљиве силе“ потуре туђина на престо (слично као што су довели лажног цара Шћепана Малог у Црној Гори) те да тај сатире српски народ и помоћу сатанске идеологије влада близу пола века? Затим, да ли може дозволити тај стари народ да му стране агентуре на почетку 21. века доведу на власт српске издајнике? Зашто се све то дешава и стално понавља српском народу? Шта је то толико поремећено у коду српског народа? Шта треба променити и које активности предузети да се то не понавља? О овим и сличним питањима, требало би у наредном периоду да се бави национално свесна научна елита, да идентификују историјске грешке и понуде стратешка решења како се грешке не би понављале.
7. Српске слабости као главни узроци страдања
Не чекајући коначно буђење и национално освешћење научне елите те израду дуго очекиваног пројекта (у виду дугорочне стратегије) о опстанку и развоју српског друштва, по коме би се требали владати сви Срби ма где да живе, неопходно је да одмах сагледамо и истакнемо субјективне чиниоце, односно наше слабости због којих су нам се многа зла дешавала. Пошто смо нека дешавања – која су утицала на отупљивање националне свести, Светосавља и патриотизма – сврстали у јаке објективне чиниоце, неопходно је констатовати да су то привидно јаки чиниоци зато што су наше слабости велике. Наиме, да би неки стари и велики народ (као што је српски) био колективно јак, нису довољне само карактеристике трпељивости, истрајности и квалитативне одлике појединаца (које га чине великим). Поред наведеног, неопходна је чврста и хомогена колективна вертикала са дугорочном стратегијом одрживог опстанка, сталног напредовања и развоја. За то су неопходни: (1) Развијена национална свест и вера (Светосавље), односно духовна снага, (2) Патриотизам, (3) Јединство српског народа, (4) Дугорочна стратегија опстанка и напретка српског народа, (5) Јака држава са добро опремљеном и организованом војском и безбедносним службама и (6) Чврсте државне везе са великом православном земљом. Наведени елементи су, уз конзистентну политику, основни чиниоци за опстанак, напредак и развој српског друштва. Због недовољно утемељених наведених елемената и неизграђене чврсте вертикале, српски народ је доживљавао, а и још увек доживљава многа зла и несреће. Дакле, историјске недоречености и неутемељеност наведених елемената су главни узроци страдања српског народа. За такво стање одговорна је већим делом српска интелектуална елита и мањим делом Српска Православна Црква. Ово је логичан закључак, јер трпељивост и истрајност припадају масама, а визионарство (које би требало бити отелотворено у дугорочну стратегију) и предводништво, припадају интелектуалној елити, док је извор духовне снаге и националне стабилности у вери и то припада црквеним великодостојницима. Због тога је неопходно, да сви значајни и утицајни чиниоци у друштву, стално раде на стварању одрживог јединства између интелектуалне елите, народа и Цркве.
Познато је да смо у протеклим временима имали, а и данас имамо велике интелектуалце, па се поставља логично питање, зашто та интелектуална елита није оправдала своју природну улогу и извршила националну дужност, односно зашто се елита није сабрала и направила дугорочну стратегију те повела народ у бољу и срећнију будућност? Вероватно да има више разлога за нечињења и неделотворно понашање. Свакако да је неслога међу интелектуалцима један од разлога, за који се може рећи да је то вечни усуд који прати српски народ. Као следећи разлог може се навести недостатак националне одговорности, што доводи до уљуљканог стања и себичности, самозадовољства и избегавања одговорности да буду предводници и сл. То су стања интелектуалне недоречености. Стога се може закључити, да су сва зла која се дешавају српском народу искључиво последице помањкања националне свести, патриотизма и духовне пуноће. Без тих елемената, интелектуалци су некомплетне и непоуздане личности. Управо због тих недостатака, они се не могу уздићи и надвисити квази патриоте, туђе поданике и страначке користољупце. Зато је у већини случајева, владајућа олигархија састављена од нестручњака, квази патриота и страних поданика. који су у принципу без морала и националне свести. Да би лакше могли манипулисати са масама, они маргинализују високо образоване, стручне и доказане појединце те на одговорне функције постављају послушнике. Због тога, сматрамо да је крајње време да се национално свесни интелектуалци и патриоте (меритократија) морају прибрати и сабрати те да преузму судбину српског народа у своје руке, да утемеље НАЦИОНАЛНУ ВЕРТИКАЛУ на основу које ће израдити ДУГОРОЧНУ СТРАТЕГИЈУ и поведу народ у срећнију будућност.
8. Стварање националне вертикале.
Национална вертикала мора бити трајна одредница, јер је то императив опстанка, напредовања и општег развоја српског друштва, а и трајања српске државе. Под чврстом и хомогеном националном вертикалом подразумева се свеукупност чинилаца, на основу којих се опредељује дугорочна конзистентност српског друштва и државе, а то су како историјски, тако и национални, културни, верски, економски и политички чиниоци, као и чиниоци који се односе на континуирано предвиђање (перцепције), планирање те усвајање пројеката, као и доношење законских прописа, планова, политичких одлука и пословних политика, са којима се константно допуњава национална стратегија.
Углавном, српску вертикалу треба да чине вредности које опредељују трајност српске нације и државе, као што су: саборност и јединство српског народа независно од места живљења, национално образовање и наука, Светосавље, национална свест и култура, српски језик, српско писмо и обичаји, патриотизам, визионарство и креативност, меритократско вођење државе са чврстом субординацијом, државни интегритет и суверенитет са јаком војском и безбедносним службама, чврста веза са јаком православном државом, тржишно социјална привреда темељена на економском патриотизму (домаћинска привреда и банкарство) засновани на домаћим људским и природним ресурсима, равноправност власништва и свих облика капитала, јачање српских домаћинстава и афирмација улоге српског домаћина, подстицање занатства и задругарства те успостављање мотивационе економске политике, затим стална улагања у привреду, а надасве у саобраћај и комуникације, у образовање и васпитање младих генерација на традиционалним вредностима, те стална улагања у здравство, науку, културу, спорт и остале функције у друштву, брига и стална улагања у заштиту животне средине, као и стална брига о људским правима и слободама (у складу са Уставом и законским прописима), демократичност у доношењу одлука и строга субординација у извршавању истих (надлежни треба да имају безрезервну подршку и овлаштења, као и одговорност за извршења донетих одлука).
Након доношења одлука, наступа функција извршења и не може накнадно бити било каквих ,,демократских нагодби“. Усвојене одлуке могу се мењати само по истим поступку по коме су и донете.
Пошто је наведено да националну вертикалу, поред осталих вредности, треба да чини и демократска владавина у друштву, неопходно је поменути на какву се демократију мисли у овом случају. Дакле, демократија подразумева владавину већине и остварује се непосредно путем референдума и посредно путем представничких тела (органа) која чине изабрани представници народа. Суштину демократије треба правилно схватити и иста се не сме злоупотребљавати зарад појединачних или групних интереса. У демократски уређеном друштву не сме бити самовоље појединаца и група, већ треба да влада чврста дисциплина, одговорност и субординација у раду и у извршењу одлука. Тамо где није то тако и где демократија служи као облик разних злоупотреба и манипулација са људима, настаје хаос у друштву. Због тога, треба нагласити да суштина демократије одражава слободу мишљења, предлагања и креирања, затим право учешћа у доношењу одлука, слободу избора те активно и пасивно право гласа, као и право контроле извршења одлука, али се под демократију не може подвессти самовоља деловања појединаца и група, која су у супротности са законским прописима, одлукама и интересима друштва. Такође, под демократију се не могу подвессти ни било какви облици демагошких манипулација са људима.
Такосрпска вертикала, са наведеним вредностима, треба бити лепо уобличена у ДУГОРОЧНУ СТРАТЕГИЈУ, са пројектованим стањима за једну, пет, десет, педесет, сто и више година, у која српски народ намерава да дође. Значи, дугорочна стратегија треба бити компас који ће усмеравати будућност српског друштва.
У претходном тексту под тачком 6, поменути су неки од чинилаца који су знатно допринели да се, кроз проток времена, десеткује српско друштво и који су проузрочили катастрофалне последице. Исто тако под тачком 7, идентификоване су и неке од субјективних слабости српског друштва, због којих се српски народ није успевао одупрети и одбранити од непријатељских деловања и разних недаћа.
Да би се неутралисали или бар умањили спољно политички утицаји и отклониле наше слабости, у овој тачки наведени су елементи који треба да чине српску вертикалу као вредносну основу за израду дугорочне стратегије. У стратегији треба дефинисати пут и начин опстанка, као и циљеве раста и развоја српског друштва и трајања српске драве. У неким од наредних поглавља навести ћемо основне тезе које треба да садржи Дугорочна стратегија.
9. Неке од штетних одлука донетих после 2000. године.
Тешко је сагледати све последице које су настале након насилног ,,уличног“ преотимања власти 2000-те године од стране мање групе колаборациониста, (који су то остварили уз помоћ империјалистичких освајача), с посебним освртом на разарање привреде и друштва након увођења модела неолибералне економије и антисоцијалног законодавства, односно примене ,,Вашингтонског консензуса“. Последице су испољене и још ће се дуго осећати у свим сегментима друштва, а најизраженије се огледају у уништењу индустрије, трговине и банкарства, затим у уништењу војске, образовања и науке те уништењу везивних ткива српског народа и паду стандарда грађана.
Сада ћемо поменути само неке од изразито штетних одлука и поступака владајуће олигархије, донетих после 2000-те, а то су:
-Прихватање концепта ,,Вашингтонског консензуса“ који је основ за неолибералну
економију.
-Прихватање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП потписан у
Луксембургу 29 априла 2008. године, који је Парламент ратификовао 9. септембра исте
године и том приликом донео одлука да се примењу је од 1. јануара 2009. године.
Ратификација у ЕУ је трајала до 1. септембра 2013. године, а до тада је Споразум
једнострано примењиван на штету Србије).
-Давање сагласности о Продаји Делта – Максија и препуштања тржишта малопродаје
туђим трговинама.
-Продаја обрадивог земљишта странцима и уништење домаће пољопривреде,
-Преговори са купцима и покушаји продаје Телекома ,,Србија“
-Уништавање домаће индустрије и фаворизовање такозваних страних директних
инвестиција,
-Уништавање домаће трговине и фаворизовање страних трговинских ланаца,
-Уништавање домаћег банкарства и препуштање тржишта страним банкама.
-Уништавање осигуравајућих кућа и сл.
Поред наведеног, има још мноштво штетних примера и тешко би их било и набројати.
10. Предлог решења за оздрављење српског друштва.
У наредном периоду неопходно је спречити даље штете, односно зауставити ерозију српског друштва и државе, а потом у циљу оздрављења неопходно је извршити дубоке и корените промене у држави и друштву. Очито је да се са палијативним мерама и решењима не може ништа постићи. У циљу опстанка и напретка српског друштва и јачања државе, потребне су револуционарне промене, а да би се провеле неопходно је донети сет прописа, мера, процедура и поступака те направити низ активности, као што су:
- Приоритетно треба успоставити српску колективну вертикалуи наведене вредностиуобличити у дугорочну стратегију.
- Меритократизовати државу, што значи да на све важне функције треба поставити образоване, креативне, радне и неукаљане, односно најспособније личности које Србија има;
- Реорганизовати државни апарат и направити ефикасне институције;
- Стварати јаку и добро опремљену војску и организоване безбедносне службе.
- Стварати национално образовање у циљу јачања националне свести и патриотизма.
- Подржавати и строго се придржавати Светосавља, морала, правног система, као и чувати историјске и културне вредности српског народа.
- Стварати добре односе са земљама у свету, а посебно направити и одржавати чврсте државне везе са јаком православном земљом.
- Подстицати и развијати науку, јер без добре науке нема меритократије, односно нема опстанка, а камоли развојних пројеката и напретка.
- Рационализовати државу тако што треба смањити јавну управу и јавни сектор;
- Стално радити на изради развојних пројекта и убрзаног развоја.
- Изнаћи оптималне финансијске конструкције за отварање јавних радова за изградњу инфраструктуре те за развој саобраћаја, индустрије, пољопривреде и енергетике и рударства.
- Уместо неолибералне успоставити тржишно социјалну економију и цели развој заснивати на домаћим природним и људским ресурсима те развијати економски патриотизам.
Ипак може се закључити да су недостатак националне свести и духовне пуноће, као и недовољно јединство српског народа, основни узроци за сва зла која су се дешавала, а која се и даље дешавају српском народу. Сви остали узроци накнадно настају, као узрочне-последичне везе и рецидиви основних узрока и удружени стварају непремостиве проблеме.
11. Тезе које је неопходно посебно дефинисати и разрадити у Стратегији
(1)Н а ц и о н а л н о о б р а з о в а њ е.
Без националног образовања нема националне свести. Национална свест стиче се у процесу образовања и сталним едукацијама. Међутим, треба имати на уму да се под утицајем разних идеологија, она брже губи од времена стицања. Доказано је, иако делује апсурдно, да у неким случајевима свест која је формирана под утицајем неприродних идеологија има већу трајност. Углавном, мисли се на сатанске идеологије које потпуно контаминирају људску свест. Због тога је много теже ослободити свест од окупације сатанских идеологија, него ослободити територије од непријатељске окупације. Ову констатацију најбоље потврђује сатанска идеологија Титоизама, чији се рецидиви још увек осећају у свим порама друштва.
Важно је да образовање буде на првом месту у СТРАТЕГИЈИ о опстанку и развоју српског друштва, јер нема опстанка нити напретка без знања, а без доброг образовања нема знања. Најгоре незнање је национална несвесност. Стога јенеопходно стално унапређивати образовање са којим се изграђује национална свест, патриотизам и национално достојанство, јер образовање без тих елемената, је узалудно образовање.У суштини, без тих елемената образовање није ништа друго до биолошки, а и материјални губитак. Пошто је национална свест чинилац везивног ткива српског друштва, као и један и од предуслова његовог опстанка и развоја, неопходно је стално изграђивати националну свест на свим нивоима образовања.
(2) Д у х о в н а п у н о ћ а.
Без вере и Светосавља нема духовне пуноће, а нити потребног јединства српског народа. То значи да без духовне пуноће, нема појединачне, а ни друштвене целовитости и неопходне снаге, јер је то једна од важних компоненти сваког субјекта. Зато је потребно подржавати веру, Светосавље и јединство Српске православне Цркве.
(3) Колективна (друштвена) снага.
За свако друштво, па тако и за српско, важна је колективна снага. Немаколективне снаге без националне свести, вере, патриотизма и јединства.
(4) С л о б о д а м и с л и.
Без слободе мисли нема визионарства. Важно је напоменути да се слобода мисли не сме било чиме ограничавати.Док слободе понашања и деловања, треба да се одвијају у оквирима правних и моралних норма. Без визионара и визионарства нема напретка.
(5) Н а у ч н а м и с а о и н а у к а.
Без научне мисли и науке нема друштвеног развоја. Научна мисао која је отелотворена у науку представља интелектуални капитал, а тај капитал је највреднији у сваком времену и на сваком месту. Нема применљиве научне мисли без логике ума, јер без такве логике не могу бити сређене научне мисли, а без сређених и систематизованих мисли и знања, нема науке. Из наведеног проистиче, да је наука систем сређених и систематизованих знања о материјалним и нематеријалним законитостима, о појавама, чињеницама, узроцима и научним достигнућима, чији се резултати могу доказивати и проверавати. Дакле, наука је системски пројект који ствара и организује знања у облику објашњења и теоријских предвиђања о универзуму.
(6)В и з и о н а р с т в о
Сређене и систематизоване визије, односно претворене у науку и научне пројекте су највреднији људски продукти. Визије су основ одрживог развоја и напретка. Без визија нема пројеката, а пројекти су отелотворене визије. Визије отелотворене у науку, чине интелектуални капитал који представља највећу вредност у друштву. За визионаре може се са сигурношћу рећи да су највеће национално богатство.
(7) М е р и т о к р а т и ј а
Меритократија је најспособнији део друштва. Њиховуспособност чини спој науке и емпирије, што подразумева да су те особе учене, а и у раду стекли искуства те се оспособили за креативна дела. Теорија је сувопарна без праксе, односно особе са теоријом без праксе су ,,сакате“. Тако исто и особе у раду без доброг образовања и науке, не могу бити довољно креативне. То је исто што и пловити без компаса. Дакле, без споја науке и праксе нема меритократије, а без меритократије нема визионарства. Такође, без визионарства нема предвиђања, доброг планирања, развојних пројеката и креативности, а без тога нема напретка и развоја. У оним друштвима у којима меритократија влада, та су друштва стабилна и брзо напредују.
(8) Р а з в о ј н и п р о ј е к т и
Развојни пројекти су отелотворене визије. Без реализације развојних пројеката и сталног улагања нема развоја, а без развоја нема опстанка.
(9) Ј а к а и д о б р о о р г а н и з о в а н а д р ж а в а
Под јаком и добро организованом државом подразумева се:
-Меритократизација државе, што значи да најспособнија елита управља са државом.
-Територијална целовитост и сувереност.
-Јака и добро опремљена војска и обавезно служење војног рока.
-Добро организоване безбедносне службе.
-Добро организована и ефикасна јавна управа и јавни сектор.
-Замена власти треба бити омогућена само путем избора и не дозволити уличне
смене са групом колаборациониста предвођене спољним непријатељима,
-Не дозволити такозваним невладиним организацијама (које се већим делом
финансирају од спољних непријатеља), да проводе непријатељско деловање и
уређују било какве односе у земљи.
-Водити политику добре и мирољубиве сарадње са свим земљама у свету.
-Стварати чврсту и дугорочну сарадњу са јаком православном земљом.
-Брига о Србима у окружењу и у дијаспори.
-Укључивање дијаспоре у Парламент и у друге органе власти.
-Брига о правима мањина.
-Брига о социјално угроженим (хуманост и хришћанска политика)
-Строго придржавање устава и закона
10) Е к о н о м и ј а
Неопходно је што пре заменити неолиберални модел и увести тржишно социјални, односно домаћински концепт економске политике са следећим принципима:
-Равноправност власништва,
-Равноправност свих облика капитала (државни, приватни, мешовити, задружни,
акционарски, домаћи, страни и сл),
-Развој искључиво на основу домаћих природних и људских ресурса.
-Економски суверенитет и развој путем домаћих привредних субјеката.
-Развој домаћег банкарства, трговине, осигурања и сл.
-Стварање домаћих брендова,
-Развој свих привредних делатности са приоритетом профитоноснијих грана,
-Јачање економског патриотизма,
-Подржавање развоја занатства и задругарства,
-Изградња саобраћајне инфраструктуре и развој саобраћаја,
-Развој грађевинске индустрије те стварање и развој домаћих грађевинских субјеката,
-Стварање предуслова за развој српских села
-Јачање српских домаћинстава и афирмација улоге српског домаћина,
-Равномеран развој земље,
-Смањење миграционих процеса,
-Очување рубних подручја земље,
-Јачање интеграционих чинилаца у друштву,
-Успостављање економске и социјалне равнотеже у друштву, као и еколошке
стабилности.
(11) И н в е с т и р а њ е и о д р ж и в и р а з в о ј,
-Стално инвестирање у развој. Без сталног улагања нема развоја, а без развоја нема
опстанка,
-Инвестирање у развој науке и научних истраживања.
–Отварање јавних радова и инвестирање у путну и осталу инфраструктуру, као и у остале привредне гране с приоритетом улагања у високо профитоносне гране.
(12)К у л т у р а,
Култура је огледало и мерило развоја сваке нације.Српски народ има богату културну традицију. Зато треба подржавати и развијати аутохтону културу уз уважавање и туђих култура.
13 С п о р т
По свим мерилима, може се констатовати да је српска нација спортска нација. Опште јепознато да спорт има како социјални значај, тако исто и здравствени, културни, економски па чак и дипломатски. Наши спортисти у свету су прави амбасадори своје земље. Зато треба спорт подржавати и развијати.
Препорука.
На крају уместо закључка, само једна препорука интелектуалној и национално-свесној српској елити, да преузме одговорност за будућност српске нације и државе, тако што би требало у Дугорочној Стратегији дефинисати Пројекат будућности који би се, уз свеопшту саборност, доследно и проводио.
После вишемилинијумског живљења у греху и непослушности, треба се искрено покајати, у веру се преобразити и Богу се окренути да се врати давно изгубљена будућност. Због греха, незнања и неодговорности српских елита кроз проток времена, препуштене су огромне територије и ,,расточена“ су српска племена, од којих су стварани неки нови народи. Сачувана је минимална супстанца, налик на Рамонду Сербику, из које треба да еволуира српско друштво у оно што је након постања било. Да би се то заиста и остварило, потребно је преображење из неверства и греха у веру, из кратковидости у визионарство, из сујета и личних интереса ,,великаша“ у саборност и напредак српског народа и српске државе, из патрократских интересних кланова у меритократско заједништво, из учмалости и незнања у стална учења, из нерада у стваралачки рад и сл. Поред наведеног, неопходно је радити на обједињавању остатка српских земаља, као и на обједињавању српске памети, искуства и капитала из целог света и стварати Српски Свет.
У Београду 20 децембар лета Господњег 2022. др. Јово Р. Дробњак