JAVNI SEKTOR JE TEMELJ DRUŠTVA I GENERATOR NJEGOVOG RAZVOJA

Osnovni pojmovi o javnom sektoru.

Javni sektor (javno vlasništvo) nije ništa drugo do državni sektor koga čine  materijalni i ljudski resursi putem kojih državni menadžment sprovodi politike i upravlja zaokruženom teritorijom, tj. državom. U javni sektor spadaju kako nacionalni, tako  i regionalni i lokalni resursi.

Obim javnog sektora u principu zavisi – pored vladajuće elite – od društveno-ekonomskog uređenja, odnosno od sistema i načina upravljanja državom. Tako socijalisti zasnivaju način upravljanja državom na velikom državnom i zadružnom sektoru, dok se socijaldemokrati opredeljuju za upravljanje državom sa resursima srednje veličine. Zagovornici liberalnog uređenja, favorizuju državu sa minimalnim javnim sektorom koji treba da obezbedi zaštitu imovinskih prava, kreiranje i sprovođenje zakona i rešavanje sporova. Dakle, koncept ovakvog uređenja zasniva se na individualnim slobodama, privatnom vlasništvu i vladavini prava, uz minimalne nadležnosti i ulogu države. Prema ovome konceptu, sve ekonomske, socijalne, kulturne i ostale odnose i potrebe u državi, treba da rešava ,,nevidljiva ruka’’, a to je ruka moćnih koja rešava po principu ,,sile jačeg’’ u interesu klase bogatih. U tome i jeste suština liberalne ideologije da favorizuje interese moćnih i bogatih. Stoga, ovako uređene države nazivaju ,,čuvarima moćnih’’.

Nije nam namera da ocenjujemo bilo koji koncept državnog uređenja već da sagledavamo ambijent i politike koje obezbeđuju efikasno delovanje javnog sektora. Stoga se može samo konstatovati da je najbolji onaj sistem koji ima efikasan javni sektor, odnosno najbolji je onaj javni sektor koji poseduje takve resurse sa kojima se – uz optimalne žrtve –  postiže maksimalnu efikasnost. Takav javni sektor je i nama potreban.

 

Uloga javnog sektora

Javni sektor je najvažniji činilac države, koga većim delom čini društvena nadgradnju i bitno doprinosi stepenu njene razvijenosti. Od sposobnosti i efikasnosti javnog sektora zavisi stepen izgrađenosti ekonomskopravnog ambijenta – kao osnovnog preduslova razvoja društva – odnosno zavisi stepen razvijenosti proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa.

Posmatrano po društvenim segmentima – bez obzira na društvena uređenja – može se konstatovati da od efikasnosti javnog sektora zavisi privredni i kulturni razvoj društva, proizvodnja javnih dobara, javno obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita, razvijenost saobraćaja i saobraćajne infrastrukture, makroekonomska stabilnost, rast i razvoj, spoljnotrgovinska razmena, spoljna i unutrašnja zaduženost, spoljna bezbednost i unutrašnji red u državi, imovinska, pravna i ekonomska sigurnost građana, njihov standard i ….. Takođe, od sposobnosti i efikasnosti javnog sektora zavisi ugled države u međunarodnoj zajenici i njena spoljašnja bezbednost. Dok razvijenost i efikasnost javnog sektora zavisi isključivo od sposobnosti državnog menadžmenta i kontinuiteta uspešne državne politike nezavisno od koncepta državnog uređenja. Stoga, bi trebalo voditi računa da javni sektor čini najsposobnija meritokratija koju država ima – najelitniji deo društva –  a ne eksponenti stranačkih nagodbi koji su često bivali najobičniji vagabundi i kleptokrati.

Javni sektor i privreda predstavljaju sistem spojenih posuda čija je veza međusobno uslovljena – efikasnost javnog sektora doprinosi razvoju ukupne privrede i obratno. Čak bi se moglo reći da između javnog sektora i ostatka društva postoji dijalektička, odnosno jaka uzročno-posledična veza.

Umesto zaključka, može se konstatovati da je javni sektor temelj na kome društvo egzistira i od koga zavisi stepen razvijenosti društvenih funkcija. Od jačine i stabilnosti toga ,,stabla’’ zavise i količine i kvalit plodova koje društvo može ubirati, jer loše ,,Stablo’’ roda ne daje. Dakle, stepen razvijenosti društva i njegov stalni napredak zavise isključivo od kvaliteta umnih i materijalnih resursa i njihove efikasnosti u javnom sektoru.

 

Osnovne karakteristike javnog sektora Republike Srbije

Često se kod nas čuju kritike na račun javnog sektora, ali nažalost nedovoljno analitične i nepotkrepljene sa činjenicama. Uglavnom su te kritike obojene globalističkom (imperijalističkom) ideologijom i usmerene na osetljive delove javnog sektora od kojih zavisi stabilnost i bezbednost društva i države. U principu, može se reći da to rade politikanti i zlobnici (eksponenti pojedinih stranaka i nevladinih organizacija). Jedni to rade iz neznanja, a drugi po instrukcijama svojih spoljnih mentora. Ovi prvi ne bi se u to upuštali kada bi imali bar kritični minimum spoznaje o društvu i državi, a drugi to rade iz interesa, jer su se opredelili za profesiju vazalstva i nacionalne izdaje. U analizi javnog sektora treba prići stručno, naučno i sveobuhvatno.

Iako se javni sektor ne može u globalu posmatrati zbrajanjem materijalnih i ljudskih resursa (materijalna dobra koja su u vlasništvu države i ljude koji rade u tom sektoru), kao što to čine pojedini politikanti, ipak se uopšteno može konstatovati da je taj sektor u Republici Srbiji preobiman. Posebno se misli na onaj deo javnog sektora koji čini društvenu nadgradnju. Obimnost  toga dela ne odgovara nivou bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno visina troškova drastično prelazi optimalnu srazmeru prema BDP. Ovome treba dodati i da je nepovoljna i kvalitativna kadrovska struktura koja znatno usporava naš napredak.

Gomilanje zaposlenih u javnom sektoru i narušavanje kvalitativne kadrovske strukture naročito je izraženo posle 2.000 godine. Nove vlasti su zapošljavale stranačke saborce i svoju rodbinu, a i formirano je mnoštvo raznih agencija, kancelarija i služba – po nalozima stranih mentora – u kojima se najvećim delom zaposleni finasiraju iz budžeta. I pored toga što su na platnom spisku države, Vlada nije u stanju da iznese tačne podatke o strukturi i broju zaposlenih, pa se često u medijima operiše sa cifrom od 760.000 koju je izneo bivši ministar finansija Lazar Krstić. Međutim, nedopustivo je pravljenje takvih grešaka i davanje krive slike o javnom sektoru, kao što je to uradio navedeni državni činovnik. Naime, ne mogu se zbrajati resursi u nadgradnji sa resursima u profitnim kompanijama. Zato ćemo u jednom od narednih poglavlja ponaosob prakazati realnu strukturu i brojno stanje u nadgradnji i profitnim kompanijama.

Da bi malo bolje rasvetlili trenutno stanje u javnom sektoru Srbije i politiku državnog menadžmenta, navesti ćemo osnovne činjenice koje ih karakterišu i to kako sledi:

1.Prevelik broj zaposlenih, a posebno u delu nadgradnje.

2.Nedovoljan broj kompetentnih i kreativnih kadrova na ključnim mestima

u državnoj upravi.

3.Nizak stepen discipline i odgovornosti u državnoj administraciji.

4.Visoki troškovi javne uprave i javnih služba i preveliko njihovo učešće u

BDP.

5.Niska efikasnost javnog sektora, kao posledica ogromne birokratizovane

administracije.

6.Mnoštvo nepotrebnih propisa koji uspravaju rad i negativno utiču na

efikasnost rada.

7.Visok nivo troškova u poređenju sa kvalitetom i obimom usluga koje javni

sektor pruža.

8.Visok stepen korupcije u javnom sektoru.

9.Partokratsko zapošljavanje, koje je posebno izraženo posle 2.000. godine i

i traje do današnjih dana.

10.Većina preduzeća u javnom sektoru posluje sa gubitkom što je posledica

loše kadrovske selekcije, a koja se očituje u nesposobnosti Vlade i

lokalnih samouprava da izaberu sposobne kadrove.

11.Nepotrebno nagomilavanje državnih agencija, raznih institucija, služba  i

kancelarija (formirano je 137 agencija, a ne zna se ni šta niti za koga

rade, samo se se zna da ih država plaća).

12.Neracionalno trošenje budžetskih sredstava za subvencionisanje nerada,

rasipništva, neodgovornosti i javašluka u javnim preduzećima.

13.Subvencionisanje stranih ulagača, a posebno proizvodnje sa niskim

tehnološkim intezitetom.

14.Direktno mešanje stranih služba u državnu politiku.

15.Vazalsko ponašanje državnog menadžmenta i slepo izvršavanje naloga

koji stižu iz Brisela i Vašingtona.

16.Nastavak sprovođenja SSP i Briselskog sporazuma na štetu države i njnih

građana.

17.Nastavak spoljnog zaduživanja i sve veće uvođenje države u dužničko

ropstvo.

18.Nastavak urušavanja vojske i vojnih potencijala.

19.Kontinuitet politike otuđenja profitabilnih državnih kompanija

(Telekoma, Aerodroma, EPS-a  i…. ) radi popune budžeta, što znači

metamorfoza profitabilnih subjekata u jednokratnu potrošnju.

20.Netransparentnost rada državne uprave i medijska blokada kao posledica

državne kontrole medija.

21.Nastavak uništavanja ostataka velikih privrednih sistema.

22.Katastrofalno vođenje monetarne i finansijske politike podržavanjem

stranih banaka i visokih kamatnih stopa putem kojih se prelijevaju

novostvorene vrednosti društva u kapital banaka koji se potom izvozi

u tuđe ekonomije.

23.Pogibeljno vođenje makroekonomske politike.

24.Loša agrarna politika i nepostojanje strategije kako za primarnu

proizvodnju tako i za preradu u više oblike proizvoda.

25.Sputavanje razvoja domaćeg bankarstva, domaće industrije i domaće

trgovine.

26.Nepostojanje podsticajnih mera za reindustrijalizaciju i za reinvestiranje

ostvarene dobiti.

27.Uništavanje ćiriličnog pisma i srpske kulture, te nasilno  uvođenje

vesternizacije.

28.Otupljivanje uloge nauke i naučnih institucija, kao što su naučni instituti,

SANU i sl., koji bi trebali imati odgovore na sve tekuće i naredne

probleme tj. koji bi trebali praviti strategije za izlazak iz krize i davati

predloge za rešavanje tekućih problema.

29.Marginalizovanje naučnika i stručnjaka sa velikom empirijom.

30.Infiltracija pojedinih političara i stranih služba u SPC (kao čuvara

duhovnosti i kulture srpskog naroda i velikog protivnika globalizacije)

u cilju narušavanja njenog jedinstva i monolitnosti da bi se otupila njena

uloga u društvu.

 

U gornjem delu teksta navedene su samo neke od činjenica koje karakterišu današnje stanje u javnom sektoru i politiku državnog menadžmenta u Srbiji. Svi pobrojani i nepobrojani problemi zavise samo od dela javnog sektora i to od dela nadgradnje koju čini državni menadžment.

 

Struktura i brojno stanje javnog sektora Srbije.

Kada se posmatraju svi delovi koji čine javni sektor Srbije (državni sektor) može se konstatovati da je u istome zaposleno ukupno 790.000 radnika. Međutim, pošto je već rečeno da se ne mogu zbrajati prirodno nespojive vrste, odnosno delovi koji pripadaju nadgradnji (neprofitni delovi) sa privrednim (profitnim) delovima, u narednom delu prikazaćemo ponaosob koliko je zaposleno u jednom, a koliko u drugom delu.

 

1.N a d g r a d nj a …………………………. 550.000 radnika i to:

 

1.Školstvo   ………….. …..          125.127

2.Zdravstv …………………..         104.600

3.Vojska ……………………..           36.000

4.Policija …… ……………….          48.414

5.Pravosuđe………………….          21.713

6.Umetnost i kultura ………         33.882

7.Istraživačka delatnost ….         46.883

8.Socijalna zaštita ………….         32.258

9. Državna  administraciji .         95.123

10.Ostalo ………………………           6.000

————————————————–

Ukupno ……………….            550.000

Struktura administracije:

-Centralna državna administracija ……………………      34.313 zaposlena

-Lokalna administracija    ………………………………..     60.810 zaposlena

———————-

Ukupno   95.123 zaposlena

 

*Izvor podataka: Prof. dr. Slobodan Komazec – ,,Šokovi i krize neoliberalne ekonomije, str. 253’’

 

(*Napomena:

-U iskazanom brojnom stanju školstva i zdravstva ukljuceno je školstvo i

zdravstvo i privatnog sektora.)

 

Učešće zaposlenih u delu javnog sektora – koga čini društvena nadgradanja – iznosi 32 % u ukupnom broju zaposlenih radnika u Srbiji (*1.697.686, izvor RZS). Prema stručnim analizama u ovom delu javnog sektora ima oko 120.000 više zaposlenih radnika koje bi trebalo postepeno prevoditi u realni (privredni) sektor. Za realizaciju takvog projekta treba napraviti ekonomsko-političku Strategiju, a potom praviti programe po kojima bi se realizovao  projekat. Ovakav projekat može realizovati samo kompententna Vlada, što se za aktuelnu tako nešto ne može reći. U jednom od narednih poglavlja daćemo osnovne teze na temelju kojih bi se ovakva strategija trebala zasnivati.

 

2.J a v n a   p r e d u z e ć a (profitni subjekti).

U javnim (državnim) preduzećima zaposleno je  ………………240.000 radnika, što čini 14 % od ukupnog broja zaposlenih u Republici Srbiji.

(*Isti izvor podataka kao i za nadgradnju).

Stručne anlize ukazuju na činjenicu da u ovome delu javnog sektora ima oko 30.000 više zaposlenih radnika, odnosno sa 30.000 manje zaposlenih mogao bi se obavljati čak i znatno veći obim proizvodnje materijalnih dobara i usluga koje proizvode javna preduzeća. Restruktuiranjem javnih preduzeća i racionalizacijom poslovanja, znatno bi se poboljšala njihova efikasnost i povećala profitabilnost.

Nažalost, kod nas je stvorena pogrešna percepcija o javnim preduzećima, tako da su posle 2000. godine predstavljana kao društveni balast i ,,kamen oko vrata’’ društvenoj zajednici, jer je tobože država loš gospodar. Propagirano je da javna preduzeća ne mogu biti dovoljno efikasna i profitabilna te ih zato treba i privatizovati. Ovakve ocene i neprimerene kvalifikacije, potiču iz teorije imperijalističke globalizacije, koja je sadržana u strategiji nazvanoj ,,Vašingtonski koncezus’’. Taj manifest, lepo uobličen u dest tačaka ili politika, izradio je – po nalogu establišmenta SAD – Ekonomski institut za međunarodnu trgovinu (trust mozgova) iz Vašingtona, koga personalizuje John Wiliamson. Nakon kodifikacije, ova strategija je predstavljena 1989. godine kao ,,najbolji koncept’’ za dinamičan rast i razvoj manje razvijenih zemlja i zemalja u tranziciji. Zapravo, to nije ništa drugo do imperijalistički koncept kolonijalizacije ovih zemalja, s tim što se – umesto sa vojskom i vojnim resursima – kolonijalizacija ostvaruje implementacijom instrumenata globalizacije. U cilju efikasnog pokoravanja, trebalo je u tim zemljama stvoriti povoljan politički i ekonomski ambijent, a potom uklanjati ostale prepreke koje stoje na putu. Poznato je da se, u principu, mase pridobijaju obećanjima o boljem standardu građana. Tako su i naši vazali, kao protagonisti neoliberalizma, obećavali blagostanje nakon uvođenja neoliberalne ekonomije. Građani su, kao i mnogo puta u pre toga  poverovali vlastima – tako i ovaj put ,,maskiranim vazalima’’ – da je tržišna ekonomija ,,najsavršeniji’’ oblik delovanja ekonomskih zakona koji putem konkurentnosti utiču na smanjenje cena, a samim tim i na poboljšanje standarda građana. Vladajućoj ,,eliti’’ nije bilo teško u to uveriti građane i napraviti  pozitivnu atmosferu u društvu. Kao prvo, držali su sve medije u svojim rukama i stalno najavljivali dolazak perioda kada će nastupiti blagostanje, i drugo – kada se jednostrano posmatra – tržišna ekonomija i jeste najsvršeniji oblik delovanja ekonomskih zakona. Međutim, treba sagledati i drugu stranu tržišne ekonomije (totalne liberalizacije). U užem smislu posmatrano, u tržišnoj ekonomiji često dolazi do tržišnih poremećaja koji vode u drugu krajnost, posebno tamo dge nisu razvijeni tržišni mehanizmi i gde nisu uspostavljena odgovarajuća regulatorna tela. U širem smislu, tržišna ekonomija može se odvijati između približno jednako razvijenih zemalja i samo delimično između razvijenih i nedovoljno razvijenih ekonomija. U našem slučaju, nakon otvaranja tržišta i ukidanja zaštitnih mera, cene nisu padale već su se stalno povećavale, a standard građana je konstantno slabio. Istovremeno ekonomija se urušavala i tako smo postajali sve više kolonija razvijenih zemalja.

U cilju razjašnjenja stava o tržišnoj ekonomiji (liberalnoj ekonomiji), želimo još jednom napomenuti da je takav oblik ekonomije najbolji regulator ekonomskih odnosa i podsticaj napretka, ali takvi odnosi se mogu odvijati samo između približno jednako razvijenih ekonomija. Čak i u takvim ekonomijama neophodan je stalni nadzor putem kompetentnih regulatornih institucija. Ipak treba konstatovati, da ni u najrazvijenijim ekonomijama ne postoje potpuno slobodna tržišta. Takva tržišta postoje samo u teorijama i toga bi trebali biti svesni naši građani, Shodno navedenom, može se zaključiti  da se tržišna ekonomija (sa otvorenim tržištima) može odvijati samo između podjednako razvijenih, a nikakao između visoko razvijenih i manje razvijenih zemalja. Slabije razvijene zemlje moraju štiti svoje ekonomiju sa raznim merama. Kada se ukinu mere zaštite, takve ekonomije postaju kolonije razvijenih zemalja. Kao što je već rečeno, tako se desilo sa našom zemljom. Zbog svega navedenoga, a u cilju razvoja ekonomije sa domaćim subjektima, treba što hitnije zameniti koncet tržišnog fundamentalizma sa primerenijim ekonomskim sistemom. Mišljenja smo da je za naše prilike najprikladniji koncept socijalno-tržišne privrede sa potrebnim zaštitnim merama. Takav koncept se izgrađuje već dugi niz godina u Nemačkoj i Nordijskim zemljama. Logično je da svaka nacionalna ekonomija ima i svoje specifičnosti pa tako i naša. Zbog stepena nerazvijenosti, kod nas bi verovatno trebale biti nešto veće zaštitne mere od pomenutih zemalja. Novi koncept se ne može izgraditi preko noći. Prvo bi trebalo odustati od ispunjavanja ultimatuma i politike pritisaka koje nameće EU, a potom doneti set propisa sa mnoštvom ideja i principa sa kojima se može odgovoriti na sve sadašnje i buduće izazove.

Znači, za implementaciju instrumenata globalizacije (za kolonijalizaciju), najprvo je trebalo uvesti neoliberalnu ekonomiju (da se uništi nacionalna privreda), a potom privatizovati javna preduzeća (jer su ista bila velika prepreka imperijalizmu) te postepeno implementirati i ostale instrumente globalizacije. Postupci i radnje koji su  kod nas provođeni, mogu poslužiti kao pravi školski primer uništenja nacionalne ekonomije.

Nakon svega iznesenog može se oceniti, zbog čega su se naši vazali borili da ocrne i velikim delom unište javna preduzeća. Sve su radili po instrukcijama spoljnih mentora i bili uspešni implementatori instrumenata globalizacije, odnosno unuštioci srpske ekonomije. Tako su u Srbiji posle 2000. godine učinjeni, najveći ekonomski i svaki drugi zločini nezapamćeni od perioda oslobođenja Srbije od turaka. Nažalost, taj se trend i dalje nastavlja.

Iskrivljivanje slike o državnim preduzećima i stvaranje propagande o njihovoj neodrživosti, ne vodi nas samo u pogrešne zaključke, već se time prave i neprocenljive štete društvu. Naime, neoliberalnom propagandom o neefikasnosti javnog sektora – koji tobože samo generiše gubitake – narušava se ugled javnih preduzeća, otupljuje konkurentnost i umanjuje njihova tržišna vrednost. Treba reći da ima javnih preduzeća koja su i neefikasna i neprofitabilna, ali se pojedinačni slučajevi ne mogu uzimati za pravilo.  Mnogi primeri kako u kapitalističkim, tako i u komunističkim zemljama sveta demantuju globalističke teorije (neoliberalni fundamentalizam) o neodrživosti javnog sektora zbog njegove neefikasnosti. Primera radi, zar nisu u državnom vlasništvu visokoprofitabilne kompanije kao što su: ,,Folkswagen’’, Dojčetelekom’’, ,,Telenor’’ i mnoge druge, kao i najveće kompanije u Kini koje u zadnjih 30 godina beleže najveće stope rasta u svetu. Stoga se može konstatovati da status kapitala ne opredeljuje uspešnost poslovanja nekog privrednog subjekta, već njegova uspešnost – pored ostalih činioca – najvećim delom zavisi od kompetentnosti menadžmenta, a izbor takavog menadžmenta je u direktnoj korelaciji sa sposobnostima vlasnika kapitala (bilo da je vlasnik država ili privatnik). Ako Vlada ima viziju i jasno postavljene ciljeve te ako je sposobna da izabere kompentetan menadžment, onda će i rezultati biti adekvatni, a i ciljevi ostvareni. Ukazivanjem na neke činjenice, nije cilj da se favorizuju preduzeća u javnom sektoru, da bi se zagovarao državni kapitalizam ili još manje socijaistička (komunistička) privreda, već je cilj da se ukaže na realnost da u većini delatnosti i javna preduzeća mogu biti podjednako uspešna kao i privatna. Da bi se to i ostvarivalo, potrebno je stvarati – politički, sociološki, i ekonomsko-pravni ambijent u kome će uslovi poslovanja i opšta društvena atmosfera biti izjednačeni za sve vlasničke oblike kapitala. U ,,dobrim rukama’’ svaki oblik kapitala će biti podjednako efikasan. Mađutim, ono što je važno napomenuti jeste, da javni sektor nije u dovoljnoj meri imun na koruptivne pojave, posebno tamo – gde nije dobra organizacija, gde ne postoji odgovoran menadžment i gde ne postoje kompententna kontrolna tela. Takođe, većina komunalnih preduzeća ima monopolski položaj koji negativno utiče na njihovu efikasnost i kvalitet usluga. Ovo su loše strane javnog sektora. Stoga su neophodne stručne i efikasne državne istitucije koje će vršiti nadzor i stalnu kontrolu poslovanja.         Da bi se bolje sagledala uloga i značaj javnih preduzeća, neophodno je ista klasifikovati po nameni i načinu sticanja prihoda. Shodno tome, javna  preduzeća se mogu podeliti na:

1.Čisto komunalna preduzeča (JKP), koja su u funkciji opštih potreba

građana – vodovod, čistoća, gradsko zelenilo, pošta, gradski prevoz,

gradske pijace, gradska rasveta, gradske toplane i sl.

2.Polukomunalna  preduzeća (JP) – EPS, lokalna železnica, delimično

Telekom, RTS i ….

3.Čisto tržišno-profitna javna preduzeća (JP) – RTB Bor, Sartid, PKB,

rudnici uglja i……

 

Planiranje javnog sektora (percepcija budućnosti javnog sektora)

Stanje u kome se nalazi javni sektor u Srbiji ukazuje na potrebu da se isti mora korenito reformisati i optimalizovati. Kada se govori o reformi, mišljenja smo da je  neophodno – nakon detaljnih analiza – izraditi državnu Strategiju o stvaranju optimalnog javnog sektora, a potom istu i kodifikovati. U tom dokumentu trebalo bi definisati: osnovne principe državne politike o javnom sektoru, njegovu ulogu u društvenoj zajednici, kvantitativni optimum i postupne radnje prilikom reformisanja. Za izradu Strategije, potrebno je prethodno definisati viziju (percepciju budućnosti javnog sektora) i postaviti jasne ciljeve, a nakon toga utvrditi procedure, postuke i radnje na putu ostvarenja budućeg stanja (definisati misiju). U navedenom dokumentu  načelno bi se regulisane sve oblasti, a pojedinosti i dinamiku trebalo bi precizirati u opreativnim planovima. Znači, strateški planovi bili bi sadržani u projektu nazvanom državna strategija, a operativni planovi bi se sukcesivno donosili.

Osnovni principi državne politike o javnom sektoru.

1.U državnoj Strategiji treba precizno utvrditi koji resursi i koja preduzeća

moraju ostati u državnom vlasništvu (npr. izvori voda, rudna bogatstva,

šume, pašnjaci, obradiva zemljišta, ustanove kulture, obrazovanja i nauke,

zdravstvene ustanove, zatim preduzeća ,,Telekom’’, PTT, Rečne luke,

namenska industrija, Putevi Srbije, Železnice Srbije, aerodromi,

komunalna preduzeća, strateška industrija, strateški proizvođači hrane,

državne banke i sl.

U interesu bezbednosti društva i opstanka države, potrebno je navedena i

druga javna dobra zaštiti od privatizacije.

2.U Strategiji je potrebno precizirati u kojim oblastima i u kojim

preduzećima se mogu praviti javno-privatna partnerstva, npr. u JKP.

3.Neophodno je definisati i obim učešća privatnog sektora u javnim

preduzećima (npr. do 49 %,  jer država bi morala imati majoritet kapitala,

odnosno zlatnu akciju u upravljanju).

4.Pored ostalog, potrebno je precizno odrediti koliki procenat ostvarene

dobiti pripada preduzećima za proširenje i unapređenje materijalne osnove,

odnosno koliko od dobiti pripada osnivaču (državi).

5.Veoma je važno preciznije utvrditi postupak i način izbora menadžmenta u

javnim preduzećima i njgovu odgovornost za poslovanje.

6.Na kraju, treba istaći da je veoma bitna kontrolna uloga države u javnom

sektoru. Stoga je neophodno precizirati metode nadzora i dinamiku

kontrola rada i poslovanja u javnim preduzećima.

Ovo su samo neki od osnovnih principa koje bi trebalo imati u vidu prilikom

planiranja i izrade Strategije.

 

Uloga javnog sektora u društvu.

Javni sektor je temelj na kome počiva organizovano društvo. Od njegove razvijenosti i efikasnosti zavisi stepen razvijenosti proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, odnosno stepen naprednosti i uređenosti države. Deo toga sektora, koji čini društvenu nadgradnju, jeste kreativni (misleći) deo društva koji je istovremeno i generator rasta i razvoja. Stoga se ne sme dozvoliti da se, politikom imperijalističke globalizacije, nastavlja daljnje urušavanje javnog sektora i da se umanjuje njegova uloga i značaj u društvu. Zato treba u Strategiji, a potom i u ostaloj legislaciji dati najveći značaj javnom sektoru, a posebno kreativnom delu nadgradnje. Taj deo treba činiti meritokratija, odnosno najuglednija elita koju država ima i trebalo bi da im pripada najveći društveni i materijalni status. Istovremeno sa izgradnjom kompententnog i odgovornog javnog sektora, treba uspostaviti i jake kontrolne mehanizme koji će onemogućavati da se elita osili i preraste u otuđenu i samovoljnu birokratiju. Za praćenje rada i doprinosa u radu svakog pojedinca, trebalo bi izraditi merila i kriterijume koji bi bili i osnova za njihove zarade. Takođe, neophodno je precizirati način i postupke smena i reizbora u javnom sektoru.

 

Optimaliizacija javnog sektora.

Obimnost javnog sektora zavisi od mnoštva činilaca, a pre svega od društvenih potreba, tehničko-tehnološke opremljenosti rada i njegove efikasnosti. Iako, prema nekim analizama, imamo oko 150.000 više zaposlenih radnika u javnom sektoru, to se ipak ne može uzeti kao validan argument. Tek nakon detaljnih analiza po svim delovima i izrade Strategije, kao i donesenih operativnih planova, moći će se utvrditi otimum potrebnih radnika kako u nadgradnji, tako i u javnim preduzećima.

Za nadgradnju, mišljenja smo da bi trebalo ustanoviti i osnovne principe, kao na primer, koliki je optimum zaposlenih u ovom delu sektora u odnosu na ukupan broj zaposlenih u Srbiji, kao i koliko ukupni troškove nadgradnje mogu imati učešće u BDP. Poznato je da ovi parametri ne mogu biti egzaktna i jedina merila optimalizacije nadgradnje, ali zasigurno mogu biti dobra orjantacija za izradu planova.

Na kraju, može se bez kvantifikovanja uopšteno zaključiti – Srbiji je po kvantitetu i kvalitetu potreban takav javni sektor u kome će se, uz optimalne zrtve, postizati maksimalna efikasnost i sa kojim će građani imati potpunu satisfakciju.

 

Postupci reformisanja javnog sektora.

U cilju stvaranja kompententnog i efikasnog javnog sektora , nakon detaljnih analiza i studija, te nakon donošenja Strategije, neophodno je postupno pristupiti reformisanju postojećeg stanja. Sve aktivnosti mogu se svrstati u dve grupe i to:  restrukturiranje i korporatizacija javnih preduzeća.

 

I  R e s t r u k t u r i r a nj e   j a v n i h  p r e d u z e ć a.

Pod restrukturiranjem se podrazumeva proces reformisanja javnih preduzeća u cilju njihovog osposobljavanja za efikasno i kvalitetno obavljanje delatnosti sa kojima se zadovoljavaju potrebe građana. To uključuje niz  postupaka i radnji, a pre svega:

1.Izdvajanje svih ,,neprirodnih’’ delova koji nisu u funkciji misije, odnosno  proizvodnje onih proizvoda i usluga zbog kojih postoji određeni subjekt (JKP ili JP).

2.Reorganizacija preduzeća i uspostavljanje optimalne organizacija u kojoj će svi delovi podjednako funkcionisati i davati najbolje rezultate.

3.Optimalizacija broja zaposlenih i utvrđivanje tehnoloških viškove radnika.

4.Finansijska konsolidacija.

 

II   K o r p o r a t i z a z i j a    j a v a  n i h   p r e d u z e ć a.

Kao što je i poznato, prema postojećem zakonodavstvu, sadašnja javna preduzeća nemaju imovinu i koriste sredstva koja su u svojini države, što više liči na službu nego na preduzeća. Bez svoje imovine, javna preduzeća ne mogu imati pravnu formu privrednog društva. Stoga se nameće potreba da se donese Zakon sa kojim bi trebalo propisati da se sredstva, koja koriste javna preduzeća, prenesu u njihovu imovinu. Tako bi se stvorili uslovi da javna preduzeća postanu pravi privredni subjekti koji bi se organizovali kao akcionarska društva ili dtuštva sa ograničenom odgovornosti. Državni kapital bi se registrovao kao akcionarski kapital ili kapital društva sa ograničenom odgovornosti. U tako izmenjenim prilikama, javna preduzeća bi stekla mogućnost da se njihove akcije kotiraju na berzama i da, za redovno poslovanje, prikupljaju sredstva po znatno povljnijim cenama od cena što palaćaju bankama. Nakon potpune korporatizacije, javna preduzeća bi dobila organe upravljanja primerene standardima akcionarskih društava i društvava sa ograničenom odgovornosti, a država bi imala samo ulogu vlasnika. Korporatizacijom, preduzeća bi postala samostalnija, povećala bi se odgovornost organa upravljanja, a menadžment bi postao samostalniji, kreativniji i preduzimljiviji, što bi dovelo do efikasnijeg i profitabilnijeg poslovanje javnih preduzeća.

 

III   S p e c i f i č n o s t i   JKP.

Pored karakteristika koje su zajedničke za javna preduzeća, treba istaći i neke specifičnosti koje se javljaju kod javnih komunalnih preduzeća i koje treba posebno sagledavati i rešavati. Te specifičnosti se ogledaju u sledećem:

1.Javna komunalna preduzeća i njihovo postojanje su nužnost, jer su izraz  opštih društvenih potreba. Dakle, njihova je uloga da zadovoljavaju potrebe građana i da ostvaruju prihode od izvršenih usluga.

2.Druga specifičnost ovih preduzeća ogleda se u njihovom monopolističkom položaju. To nisu ni prirodni ni ekonomski monopoli već veštački, odnosno administrativni monopoli.

3.Sledeća specifičnost JKP jeste njihova nedovoljna efikasnost.

4.Zbog specifičnosti tržišnog položaja, u većini slučajeva menadžmenti u tim preduzećima su nedovoljno kreativni.

5. I na kraju, može se konstatovati da je u većini slučajeva u ovim preduzećima loša tehnička opremljenost rada.

Sve pomenute i nepomenute specifičnosti, treba detaljno predvideti u Strategiji i dati predloge rešenja. Mišljenja smo da se, pored navedenog o restrukturiranju i korporatizaciji, treba u JKP fokusirati i na sledeće:

-U cilju veće efikasnosti, treba iznalaziti mogućnost demonopolizacije na način da se, gde je god moguće, uvodi više subjekata za obavljanje određenih komunalnih delatnosti.

-Neophodno je uvoditi odgovornije upravljanje i podizati efikasnost rada na veći nivo, a to se najbolje može postići uvođenjem privatnog kapitala i pravljenjem javno-privatnog partnerstva (do iznosa od 49 %) i postavljanjem kompententnog menadžmenta. Privatni kapital bi znatno doprineo povećanju efikasnosti rada.

-Takođe, prilivom kapitala, po ugovorima o javno-privatnom partnerstvu, obezbedila bi se sredstva za obnovu i modernizaciju tehničkih sredstava.

 

Predlog rešavnja više zaposlenih u javnom sektoru.

Već su pomenuti činioci koji opredeljuju broj zaposlenih u javnom sektoru s tim što treba dodati još i političare, koji u najvećoj meri utiču na uvećanje birokratskog aparata. Svaka politička garnitura dovodila je nove činovnike i to ne kreativce i misleće ljude, već poslušnike. Tako se umnožavala birokratija koja je i najveća prepreka u reformi javnog sektora. 

U rešavanju tehnoloških viškova u javnom sektoru, mišljenja smo da bi trebalo napraviti zaokret u odnosu na dosadašnju praksu. Umesto nehumanog odnosa prema onima koji se proglašavaju tehnološkim viškovima i pasivnog odnosa prema njihovim sudbinama, treba zauzeti proaktivnu ulogu u stvaranju uslova za njihova zaposlenja. Umesto socijalnih programa i trošenja sredstava poreskih obaveznika za otpremnine, treba ta sredstva investirati u stvaranje novih radnih mesta, odnosno u razvoj društva. To podrazumeva da treba radnike – koji su tehnološki viškovi – preseliti iz sektora potrošnje u sektor prizvodnje. Shodno navedenom, nameću se dva neizbežna pitanja i to: kao prvo, ko to može uraditi i drugo pitanje, kako to uraditi? U narednom delu odgovorićemo na pitanja i dati naše viđenje.

I Nova radna mesta može obezbediti samo kompententna Vlada. To podrazumeva da je Vlada stručna i sposobna, da je patriotska, a ne vazalna, da je okrenuta prema Srbiji i njenim građanima, a ne prema spoljnim mentorima. Takva bi Vlada trebala biti sastavljena od meritokratije (spoj znanja i empirije), a ne od vazala, politikanata i kleptokrata.

Razvoj ekonomije i stvaranje novih radnih mesta ne može se zasnivati na skupom kapitalu stranih banaka i na stranim direktnim investicijama (SDI) koje protežira Vlada Srbije. Takve investicije nisu ništa drugo do instrumenti globalizacije (suptilnog imperijalizma) sa kojima se eksploatišu prirodni i društveni resursi i koje  teže monoplizaciji tržišta i totalnoj kolonijalizaciji. Ovo ne znači i protivljenje investicijama sa visokim tehnološkim intezitetom, koje donose razvojne projekte, visokosofisticirane tehnologije, tehnološka iskustva i znanja i koje utiču na kulturni i tehnološki napredak zemlje. Međutim, takvih investicija kod nas gotovo da nije ni bilo. Visokotehnološke investicije, za koje se može reći da su razvojne i korisne, uglavnom se odvijaju između visoko razvijenih zemalja, a sa manje razvijenim zemljama ostvaruju se neekološke investicije i one sa niskim stepenom tehnološkog inteziteta i viskim ambicijama eksploatacije. U principu, SDI su nepouzdane i na njima se ne može graditi održivi razvoj ekonomije. Stoga bi se trebalo pridržavati pravila, da učešće SDI može iznosi do 20 % u ukupnim investicijama zemlje i principa reprciteta uvoza i izvoza kapitala. Mišljenja smo, da u nedostatku vlastite akumulacije, treba podržavati koncesije, a posebno B.O.T. investicije za izgradnju infrastrukture koja je osnov razvoja ekonomije i društva u celini.

Umesto zaključka može se konstatovati, da SDI ne mogu i ne smeju biti osnova razvoja ekonomije. One mogu biti samo komlpementarni činilac domaće ekonomije. Viziju ekonomskog rasta i razvoja i stvaranje novih radnih mesta treba bazirati na: kompetentnosti i efikasnosti Vlade, na razvoju domaćih banaka i domaćih privrednih subjekata, na motivacionim i podsticajnim merama, kao i na racionalizaciji javnog sektora i sprečavanju rasipanja, a ne na takozvanoj štednji tamo gde se ne može štedeti.

II Za realizaciju Projekta prevođenja tehnološkog viška iz sektora potrošnje (iz javnog sektora) u sektor proizvodnje treba napraviti dobre pripreme i doneti Zakon u koji bi trebalo ugraditi niz ideja i principa, zatim postupke i procedure prevođenja i sl. Takođe, u Zakonu bi trebalo predvideti, kako specifičnosti i izazove koji se mogu pojaviti u toku izvođenja projekta, tako i motivacije i podsticaje za prelazak iz javnog u realni sektor.

*O s n o v n a   v i z i j a  ovog Projekta jeste, da se  osmišljenim aktivnostima i postupnim radnjama, svi radnici – za koje se utvrdi da su tehnološki višak – prevedu iz javnog u realni sektor i da se ta tranzicija provede na human, obostrano koristan i dostojanstven način, uz primenu motivacionih i podsticajnih mera.

*O s n o v n i   c i lj  ovakvog Projekta ogleda se u nastojanju da se učešće troškova javnog sektora u BDP dovede na optimalan nivo, zatim da se ojača javni sektor i poveća njegova efikasnost, kao i da se formiranjem novih privrednih subjekata  znatno poveća BDP.

*T r a j a nj e   p r o j e k t a  (vreme realizacije) – predlažemo da se izvršenje ovog Projekta ograniči na trajanje od četiri godine od dana donošenja Zakona.

*N o s i l a c   i z v r š e nj a   P r o j e k t a  – može biti samo  Vlada Srbije, odnosno ogran koga Vlada ovlasti.

 

P o s t u p n e   r a d nj e   u   r e a l i z a c i j i   P r o j e k t a.

1.D o n o š e nj e   S t r a t e g i j e  o javnom sektoru. Ovo bi bila prva radnja u postupku realizacije Projekta. Izrada i donošenje ovakvog dokumenta je veoma stručan i odgovoran posao za čije donošenje treba prethodno napraviti niz stručnih analiza i studija u svim organizacionim delovima. U tom dokumentu trebaju biti precizirane društvene potrebe i percepcije budućnosti, na temelju kojih se može utvrditi optimum zaposlenih radnika, njihova kvalifikaciona struktura i tehnička opremljenost rada. Samo na osnovu takvog dokumenta i izrađenih operativnih planova, kao i tačne inveture postojećeg stanja, može se doneti odluka o tehnološkom višku u javnom sektoru.

2.D o n oš e nj e   O d l u k e   o tehnološkom višku. Na temelju pomenutih dokumenata, Vlada treba doneti Odluku o tehnološkom višku u nadgradnji i u i u javnim preduzećima. Ovo bi bila druga postupna radnja.

3.D o n o š e nj e   Z a k o n a   o  prevođenju tehnoloških viškova iz javnog u realni sektor. U Zakonu treba odrediti – nosioca  realizacije Projekta (već je rečeno da to treba biti Vlada, odnosno organ ovlašten od strane Vlade), zatim precizirati postupne radnje u realizaciji Projekta, organizaciju izvršenja Projekta – formiranje Sektora za razvoj novih delatnosti, trajanje realizacije Projekta, Formiranje Fonda i način formiranja budžeta za realizaciju Projekta, kao i utvrđivanje izvora za finansiranje takvog poduhvata i ……

4.F o r m i r a nj e    s e k t o r a   z a   r a z v o j   n o v i h   d e l a t n o s t i.

U ovaj sektor trebalo bi prevesti sve radnike koje Vlada proglasi za  tehnološki višak, s tim što bi isti i dalje ostali u organizacionim jedinicama u kojima su i radili, ali bi bili pod ingerencijama menadžmenta Sektora za razvoj (ovaj sektor svesno nazivamo razvojni, a ne tranzicioni). U menadžment ovog sektora trebalo bi izabrati najsposobnije kadrve (vizionare i kreativce) koje Srbija ima. Oni bi trebali svakodnevno koordinirati sa radnicima proglašenim za tehnološke viškove i upoznavati se sa njihovim kvalifikacijama i sposobnostima, kao i uspostaviti dobru saradnju sa institucijama koje mogu ponuditi programe za razvoj malih i srednjih preduzeća (MSP). Najdelotvornije bi bilo da Sektor za razvoj napravi konzorcijum sa ekonomskim, tehničko-tehnolološkim, građevinskim i saobraćajnim institutima, uz učešće berza za zapošljavanje i privrednih komora, koji bi imao zadatak da iznalazi nove programe iz proizvodnih i tercijalnih delatnosti te da sa istima upoznavaju radnike koji su ostali bez posla.

Dakle, menadžment Razvojnog sektora bio bi zadužen za iznalaženje programa – iz proizvodnih i tercijalnih delatnosti – za obezbeđenje sredstava sa kojima bi se pokretali programi, zatim za upoznavanje radnika sa tehničko-tehnološkim procesima i za njihovo obučavanje. U stvari, menadžment Sektora za razvoj bio bi zadužen za realizaciju Projekta.

5.I z v o r i   f i n a n s i r a nj a   r a d n i k a.

Radnici koji bi bili proglašeni kao tehnološki višak, ostvarivali bi svoja prava iz radnog odnosa u Sektoru za razvoj, s tim sto bi se njihove plate alimentirale iz budžeta prethodnih poslodavaca sve do njihovog prevođenja u realni sektor, odnosno do isteka roka od 4 godine. U periodu tranzicije bili bi na raspolaganju menadžmentu Sektora za razvoj i obavljali bi poslove koje bi  dobili u nadležnost.

U cilju stimulisanja samozaposlenja i brže tranzicije, bilo bi celishodno napraviti motivacione i podsticajne mere za samozapošljavanje. Takve mere trebale bi se zasnivati na dva principa:

-na postepenom smanjenju postojećih plata i to: u prvoj godini za 10 %, u drugoj godini za 15 %, u trećoj za 20 % i u četvrtoj za 25 %.  i

-na podsticajima za otpočinjanje vlastitog biznisa, tako što bi se sufinansirali privredni programi, zatim subvencionisalo bi se zaposlenje drugih radnika (iz kvote tehnološkog viška), koje bi preduzetnik zaposlio, kao i oslobođenje od  plaćanja dela poreskih dažbina na određeno vreme i ……..

U principu, radnici proglašeni kao tehnološki viškovi ostali, bi na budžetu dotadašnjih poslodavaca sve do momenta prevođenja u realni sektor.

6.F o r m i r a nj e   F o n d a   za realizaciju Projekta i sufinansiranje novih privrednih subjekata.

Za početak rada Fonda, Vlada bi trebala izdvojiti početna sredstava za tekuće troškove i za sufinansiranje prvih privrednih projekata. Takođe, mišljenja smo, da bi Vlada trebala (putem Fonda), subvencionisati zaposlenje ovih radnika  po istom principu kako je subvencionisala strane investitore za zaposlenje nezaposlenih radnika (iako su gotovo svi strani investitori bili iz oblasti niske tehnološke intezivnosti). Nadalje, smatramo da bi poslodavci (odma nakon proglašenja tehnoloških viškova), trebali obračunati otpremnine za sve bivše radnike i uplaćivati ih Fondu u onom momentu kada radnik prelazi iz sektora potrošnje u realni sektor. Prema ovome predlogu, bivši poslodavci bi uplaćivai otpreninu Fondu, a ne radnicima. Ovo je kvalitativna promena u odnosu na dosadašnju praksu, jer se sredstva ne bi usmeravala u potrošnju, već u proizvodnju novih proizvoda i usluga. Odma nakon primljene uplate, Fond bi preneo sredstva na račun privrednog subjekta koga je radnik osnovao ili u koji se zaposlio. U slučajevima kada bi više radnika formiralo zajedničku firmu, tada bi uplaćene otpremnine mogle predstavljati vlasničke udele radnika u tim firmama.

Prema ovom predlogu, sredstva u Fondu bi se akumulirala iz tri izvora:

-Iz osnivačkih sredstava koja bi izdvojila Vlada,

-Iz sredstava za subvencionisanje zaposlenja tehnoloških viškova radnika i

-Iz sredstva otpremnina koje bi uplaćivali bivši poslodavci.

Sa Sredstvima Fonda bi se raspolagalo u skladu sa Statutom Fonda.

Iz navedenog se može zaključiti da je osnovni cilj finansiranje proizvodnje, odnosno stvaranje radnih mesta u realnom sektoru, a ne plaćanje gubitaka radnih mesta u javnom sektoru putem socijalnih programa i otpremnina.

7. M o t i v a c i o n e   i   p o d s t i c a j n e   m e r e.

Za realizaciju ovog grandioznnog Projekta trebalo bi upotrebiti sve raspoložive ljudske resurse i koristiti njihova znanja i iskustva, kao i primenjivati psihološke motivacije i ekonomske podsticaje. To podrazumeva

da bi trebalo stalno raditi sa radnicima koji se proglase tehnološkim viškom i ne  dopuštati da ih obuzme osećaj bezvrednosti, već obratno, treba im jačati volju i ambicije da u novim okolnostima pokažu svoje prave vrednosti. U cilju očuvanja zdrave ljudske energije i ambicija, treba se rukovoditi ljudskim osobinama koje teže ka ličnoj slobodi i samostalnosti, pa ih zato treba stalno podsećati:

-Da oni, uz finansijsku podršku i stručnu pomoć društva, dobijaju priliku da

budu kreatori biznisa i unapređenja svoga standarda.

-Zatim, da imaju priliku da budu svoje gazde i kreatori svoje sudbine, kao i

-Da svojim radom, znanjem i veštinama mogu obezbediti bolji standard sebi

i svojoj porodici.

Pored psiholoških motivacija, treba uvesti i ekonomske podsticaje da bi se ubrzala tranzicija i to:

-Davanje finansijaske pomoći za otpočinjanje samostalnog biznisa u vidu

bespovratnih sredstava i obezbeđivanja povoljnih kredita.

-Davanje subvencija za zaposlenje drugih radnika koji su tehnološki višak,

-Obezbeđivanje besplatnih placeva u industrijskim zonama za otpočinjanje

nekog programa proizvodnje.

-Oslobađanja od plaćanja taksa za komunalne priključke.

-Oslobađanje od nekih poreza i drugih dažbina za određeni period uspešnog

rada i ………

Svi navedeni i drugi podsticaji, mogu znatno ubrzati otpočinjanje samostalnog biznisa i tako pospešiti transformaciju društva.

8. R e a l i z a c i j a   P r o j e k t a.

Zasigurno ovaj Projekat se može realizovati u okviru od četiri godine pod uslovom da se mobilišu svi relevantni društveni činioci i da se ozbiljno i studiozno pristupi u njegovoj realizaciji. Metamorfozom ,,tromog’’ dela društvene zajednice i preselenjem velikog dela radnika u realni sektor, ostvarili bi se višestruki efekti koji bi se pozitivno odrazili na efikasnost javnog sektora,  zatim na smanjenje troškva i na povećanje BDP.

 

U sagledavanju realizacije ovoga Projekta treba istaći da postoji veliki prostor i znatni potencijali da se formiraju mala i srednjia preduzeća (MSP) za proizvodnju onih proizvoda i usluga koje sada nabavljaju javna preduzeća i državne ustanove od raznih domaćih i stranih dobavljača. Takve dobavljače mogli bi zameniti novoformirani subjekti (MSP). Oni bi napraviti kooperantske ugovore sa bivšim poslodavcima o snabdevaju sa robama i uslugama po istim uslovima koje su i do tada imali. Na ovakav način došla bi do izražaja komplementarnost i podela rada, bolja kontrola javnih nabavki i znatna supstitucija uvoza. Kao što je i rečeno, programe bi osmišljavao i ugovore pravio konzorcijum iz sektora za razvoj.

 

Ovaj tekst, u vidu skraćenog Projekta o javnom sektoru, treba sagledavati kao osnovne teze za transformaciju dela društva (na temelju kojih se može razmišati o opravdanosti ovakvog poduhvata), a ne kao relevantnu studiju. No, i pored nedovoljnih parametara i naučne oskudnosti, ipak se iz priloženog mogu sagledati konkretni benefiti ovakvog poduhvata, pa ćemo neke i navesti u narednom delu teksta.

 

Dakle, umesto zaključka može se konstatovati, kada bi se ovaj Projekat realizovao, to bi zaista bio poduhvat veka, koji bi imao dvostruke efekte. Kao prvo, prevođenje 150.000 radnika iz sektora potrošnje u sektor proizvodnje, predstavlja veliki poduhvat. Posmatrano u relativnim odnosima, napravila bi se tranzicija 9% radnika od ukupnog broja zaposlenih, odnosno 19 % od zaposlenih u javnom sektoru ili 17 % od zaposlenih u realnom sektoru. Kao drugo, samo na platama radnika ušteda bi iznosila 9,21 milijardu dinara mesečno (150.000 x 61.426 din. prosečne bto plate u 2014, izvor RZS) ili 75,523 miliova evra, što na godišnjem nivou iznosi 906,20 miliona evra. Kao treće, ako pretpostavimo da će navedeni broj radnika u realnom sektoru zaraditi samo svoje plate i ništa više, BDP će se povećati za 906,20 miliona evra na godišnjem nivou.

Iz navedenoga može se videti da bi realni društveni benefiti bili 1,812 milijardi evra godišnje (906,20 x 2 = 1,812 milijardi). Logično, ovi rezultati bi se postepeno postizali, a tek nakon realizacije celokupanog Projekta, ostvarili bi se navedeni efekti. Prema procenama, najskromniji efekti bili bi u prvoj godini realizacije Projekta, a onda bi se svake godine povećavali do potpune društvene satisfakcije.

Pored navedenih ekonomskih efekata, ima i onih koji se ne mogu unapred kvantifikovati, kao na primer – efekti od reorganizacije javnog sektora, zatim efekti od podizanja efikasnosti rada u JKP i od demonopolizacije tržišta i povećanja konkurentnosti u JKP, te efekti od stvaranja javno-privatnih partnerstava u JKP, kao i efekti rada u novoformiranim malim i srednjim preduzećima u realnom sektoru i ….

Ovome bi trebalo dodati i činjenicu da bi se sa realizacijom ovog Projekta značajno uticalo na reorganizaciju i racionalizaciju države, odnosno povećanje efikasnosti državne uprave.

Na kraju može se samo još jednom konstatovati, da je stepen razvijenosti društva i njegov stalni napredak u direktnoj srazmeri sa kvalitetom i efikasnosti javnog sektora, kao i da javni sektor Srbije treba hitno restrukturirati.

U Beogradu, o Savindanu, leta Gospodnjeg 2015.         Jovo R. drobnjak