BANKE I BANKARSKI SISTEM – GROBARI SRPSKE EKONOMIJE

,,Krvotok našeg razvoja i života’’, odnosno bankarski sektor, nalazi se u rukama stranog kapitala. Od 34 banke u Srbiji, 28 je u rukama stranih banaka. Sa malom sumom kapitala, strane banke su nametnule našoj ekonomiji neokolonijalni odnos. Politikom visokih kamatnih stopa i raznih dodatnih troškova, eksploatišu radnu snagu u realnom sektoru iz koga se kontinualno prelijeva kapital u banke. Njihova eksploatatorska strategija – zasnovana na visokoj bankarskoj dobiti – zadala je smrtni udarac srpskoj ekonomiji. Pohlepa za visoku bankarsku dobit – koja je mnogostruko veća od industrijskog i trgovačkog profita – sprečava revitalizaciju privrede i nova investiciona ulaganja. Uz to, ne treba zaboraviti ni špekulativne radnje stranih banaka sa kojima, pre sačinjavanja bilansa, izvoze skrivenu dobit svojim maticama. Narodna Banka Srbije nema adekvatnu politiku sa kojom bi uspostavila zakonitost poslovanja u finansijskom i bankarskom sektoru i sa kojom bi uspostavila ekonomsku stabilnost u zemlji. Njeni ,,lekoviti’’ instrumenti – referentna kamatna stopa, obavezne rezerve, emitovanje vrednosnih papira, veštačka apresijacija i depresijacija nacionalne valute i sl., guraju u sve dublju provaliju građane i celokupnu srpsku ekonomiju.

Sve navedeno je posledica nedostatka državne strategije i nacionalno odgovorne makroekonomske politike. Umesto izgradnje takve politike, implementirani su instrumenti globalizacije, bez naučne i bilo kakve epirijske osnove, sa kojima je zemlja dovedena u neokolonijalni odnos. Protagonisti globalizacije su aktuelni vazalni državni menadžment i ,,novoverci’’ ekonomske nauke.

Društvena i poslovna uloga banaka.

Banke vrše jednu od najznačajnijih društvenih funkcija preko kojih se ostvaruje kružno kretanje zajmovnog kapitala, kao relativno osamostaljenog proizvodnog kapitala. Pored te važne društvene funkcije, banke obavljaju i važne poslove bez kojih bi bio nezamisliv proces društvene reprodukcije. Uglavnom, sve te poslove možemo svrstati u nekoliko grupa i to – pasivne, aktivne, neutralne i sopstvene bankarske poslove.

Pod pasivnim poslovima podrazumeva se prikupljanje slobodnih novčanih sredstava i pretvaranje istih u zajmovni (kamatonosni) kapital. Poznato je da je sopstveni kapital banaka veoma mali u odnosu na sakupljeni kapitala od pravnih i fizičkih lica po osnovu depozita, štednje i sredstava po viđenju koja se vode na njihovim računima kod banaka. Ipak, u masi prikupljenih sredstava konstantni udeo čine sredstva po viđenju pravnih i fizičkih lica. Na prikupljena sredstva banke plaćaju određenu kamatu koja se zove – pasivna kamata.

Aktivnim bankarskim poslovima smatraju se oni poslovi u kojima se banke javljaju kao poverioci davajući kapital na zajam. Za iznajmljivanje kapitala banke naplaćuju cenu koja se u bankarstvu zove aktivna kamata. Logično, aktivna kamata je uvek veća od pasivne.

Neutralni bankarski poslovi su oni poslovi u kojima se banke pojavljuju kao komisionari, odnosno obavljaju poslove u svoje ime, a za račun svojih klijenata. To su poslovi platnog prometa u zemlji i sa inostranstvom, naplata vrednosnih papira, izvršenje berzanskih naloga i drugih komisionih poslova. Za obavljanje ovih poslova banke naplaćuju cenu svoga rada u vidu provizija.

U sopstvene bankarske poslove spadaju razne berzanske špekulacije i transakcije u međunarodnoj trgovini, zatim kupovina i prodaja profitonosnih akcija i drugih vrednosnih papira i …..

Obavljanjem raznih profitonosnih poslova, zatim velikom koncentracijom kapitala – od depozita, sredstava po viđenju i štednje – i njegovim plasmanom, banke uvećavaju sopstveni kapital i tako nastaje finansijski kapital kao kvalitativno novi oblik kapitala. U pravno uređenim sistemima ovakav kapital je u funkciji razvoja privrede i društva, dok u nedovoljno uređenim ekonomijama isti postaje otuđena društvena moć čiji je osnovni cilj progresivno uvećanje koje se ostvaruje pojačanom eksloatacijom privrede i društva u celini.

Rad banaka u Srbiji.

U prethodnom delu pojašnjen je rad i opšta uloga banaka u društvenoj reprodukciji i one bi zaista trebale biti najznačajniji činilac društvenog razvoja. Međutim, u neuređenim pravnim i ekonomskim sistemima banke se pretvaraju u društvenu suprotnost i postaju najveći eksploatatori privrede i društva u celini. Nažalost, u takvoj su ulozi banke u Srbiji.

Bankarski i finansijski sektor, za koga se figurativno kaže da je ,,krvotok razvoja i života’’, nalazi se u rukama stranog kapitala. Od 34 banke u Srbiji, 28 je u rukama stranog kapitala (izvor podataka stručni rad ,,Kriza i slom privrede’’ prof. dr. Slobodan Komazec, Beograd, decembra 2010. god.). Domaće banke su uništili naši ,,reformatori’’ da bi bankarsko i finansijsko tržište prepustili stranim eksploatatorima. Imajući u vidu činjenicu, da razvijene zemlje ne dozvoljavaju više od 20 % učešća stranog kapitala u nacionalnom bankarstvu, pitamo se zašto je i sa kojim ciljevima našoj zemlji i njenim građanaima nametnuta ovakva vrsta neokolonijalizma, odnosno pravo ekonomsko ropstvo. Strane banke su sa relativno malim sumama kapitala zagospodarile sa našom ekonomijom i nametnule politiku surove eksploatacije. Koncentrisale su kapital od pravnih i fizičkih lica i taj isti kapital daju im u vidu zajmova po ceni od 15 do 35 % razlažući tu cenu na kamate i razne dodatne troškove. U suštini, naši pravni i fizički subjekti i ne koriste tuđi, već sopstveni kapital (prikupljen od depozita, srdstava po viđenju i štednje, koji se nalazi na računima kod banaka) za čije korišćenje plaćaju visoku cenu. Posmatrano sa društvenog aspekta, uloga banaka i jeste da – u cilju boljeg korišćenja – koncentrišu kapital i da ga pretvaraju u zajmovni radi ubrzanja reprodukcije i ulaganja u nove privredne aktivnosti koje pokreću razvoj društva. Bilo bi logično da se cena takvog kapitala zasniva na platežnoj mogućnosti građana, reproduktivnoj sposobnosti privrede i tržišnoj konkurentnosti kapitala, a ne na monopolima i ucenama kao što je to sada u našoj zemlji. Samo poltikom realnih bankarskih kamata, sa kojima se obezbeđuje bankarska dobit približna prosečnom profitu u privredi, može se obezbediti reproduktivna privredna aktivnost i razvoj društva. Nažalost, kod nas je monetarna, bankarska i finansijska politika u suprotnosti sa interesima srpske ekonomije i građana. Ta politika se zasniva na monopolu stranog kapitala pomoću koga se pljačkaju privreda i građani. Osnovni cilj bankarske i finansijske politike zasniva se na ostvarenju visoke bankarske i finansijske dobiti i stvaranju trajne zavisnosti srpske ekonomije od nametnute neokolonijalne strategije. Takve ciljeve nije im teško ostvarivati, jer su naši vazalni ,,reformatori’’ obezbedili pogodan politički ambijent za ekonomsku eksploataciju. Pošto su naši pravni i fizički subjelti zavezani u lancie monola, primorani su da i pod zelenaškim uslovima uzimaju zajmove od ovdašnjih banaka da bi ostvarili kakvo takvo poslovanje. No, i do ,,zelenaških kredita’’ veoma teško dolaze. Banke su nametnule teške kriterijume koje može ispuniti samo mali broj tražilaca kredita. To su razne vrste ucena – polaganje depozita (onaj ko može obezbediti depozit, ne treba mu kredit), davanje garancija i super garancija i sl. Stalne klijente, kojima odobre kredite, uslovaljavaju da potpišu ugovore sa deviznim klauzulama i klauzulama o revalorizaciji duga, zatim sa klauzulama o pravu povećanja kamatne stope, o pravu izmene ugovora o otplati kredita i ….  dok početnici – za započinjanje neke privredne aktivnosti – ne mogu dobiti bilo kakvu vrstu kredita. To znači da banke na našem tržištu nisu u funkciji ni proste reprodukcije, a kamoli u funkciji razvoja.

Zelenaška cena kapitala

Cene kapitala, odnosno kamatne stope su naš glavni fokus sagledavanja rada i uloge banaka, jer se preko kamatne stope pljačka naša zemlja i njeni građani. Banke su pod geslom ,,nesigurnosti i visokog rizika’’ za ulaganje kapitala u našu ekonomuju, nametnule visoke kamatne stope. Zamislite kakva je to demagogija. Ako bi uslovno i prihvatili ovakvo objašnjenje, nameće se logično pitanje, zašto su svi pohrlili da dođu na ,,nesigurno’’ tržište ? Pohrlili su kao ,,orlovi na ciljani plen’’.Došli su samo zato što u ovakvim zemljama, koje imaju nestručan i vazalni državni menadžment, mogu provoditi neokolonijalnu politiku i ostvarivati ekstra bankarsku dobit. Konkretno u našem slučaju, putem visokih kamatnih stopa i raznih dodatnih troškova, kontinualno se prelijeva kapital iz realnog sektora u banke. Tako realni sektor ostaje, ne samo bez obrtnih sredstava, već se znatno nagriza i supstanca njegovih osnovnih sredstava. I radnici postaju sve siromašniji. Po istom principu, banke prisvajaju i njihov višak vrednosti koji ostvaruju u proizvodnji.

Skrivena bankarska dobit

Iskazana bankarska dobit ne može poslužiti kao prava i jedina mera stepena eksloatacije srpske ekonomije, jer dve trećine ostvarene bankarske dobiti čini ,,skrivena dobit’’koju banke izvoze svojim maticama pre sačinjavanja bilansa. Ovakve špekulativne radnje ,,pokrivaju’’ ugovorima sa svojim maticama o raznim garancijama, zatim sa ugovorima o korišćenju kredita, ugovorima o koresodentskim poslovima, ugovorima o riziku za plasman sredstava na srpsko tržište, ugovorima o eskontu i reeskontu vrednosnih papira i …….

Takođe, deo viška vrednosti iz realnog sektora odlijeva se i za pokriće velikih troškova bankarskog aparata i za visok standard bakarskih i finansijskih oligarhija. U masi takvih troškova sadržan je i skriveni deo viška vrednosti radnika koji ostvaruju u proizvodnji. Logično, sve se to odvija kroz poslovanje pre formiranja bankarske dobiti.

Banke u Srbiji su haračlije sa dozvolom domaćih vazala

Iz navedenog može se zaključiti da su banke kako harčlije, tako isto i transmisioni mehanizmi preko kojih se izvozi opljačkani srpski kapital u tuđe ekonomije.

Prema izjavi Ružice Stamenković (registratorke registra za finansijske izveštaje Agencije za privredne registre Srbije) – koja je bjavljena na portalu Ekonomist magazina od 08. juna 2011. – banke u Sbiji (čitaj strane banke) su u 2010. godini ostvarile 22,6 milijardi dinara dobiti, a osiguravajuća društva (koja su takođe najvećim delom u rukama stranog kapitala)  ostvarila su 1,9 milijardi dinara dobiti. Na istom portalu navode se i ukupni gubitci naših preduzeća u 2010. godini koji iznose 90 milijardi dinara. Međutim, dnevni list Blic od 14 juna 2011. godine piše da banke u 2010. godini nisu ostvarile 22,6 već 25,4 milijarde dinara dobiti. Takođe, Blic u istom broju navodi da štednja građana u ovdašnjim bankama (tj.u stranim bankama) iznosi 7,3 milijarde evra. Dakle, ne radi se o vrednosti štednje iskazane u dinarima, već u evrima. Samo se treba zapitati u čijoj su i kakvoj funkciji ova sredstva.

Kada se govori o stvorenom ambijentu i mehanizmima za pljačku srpske ekonomije, bitno je pomenuti i izjavu generalnog sekretara Udruženja banaka gosodina Dugalića, koja je objavljena na portalu Ekonomist magazina od 31. maja 2011. godine, u kojoj navodi da je bankarski sektor Srbije – siguran, pouzdan, i stabilan, a da svi problemi dolaze iz privrede. Zaista, ovo je vrhunac ironije, a istovremeno i vrhunac cinizma. Da li u normalnom društvu ekonomija može biti ,,bolesna’’, a banke ,,zdrave’’? Zbog čega je privreda osiromašila i doživela krah? Zašto je standard građana doveden ispod nivoa ljudskog dostojanstva?  Odgovor je jasan. Može se samo konstatovati, ovakvo stanje je rezultat destruktivne politike koju vodi neodgovorna i nestručna vlast koja je, pored ostalih nanesenih ekonomskih šteta, omogućila stranim bankama da pljačkaju našu ekonomiju i građane.

Pljačkom do ekstra bankarske dobiti

U uređenim pravno-ekonomskim sistemima, stopa bankarske dobiti je približno jednajka stopi industrijskog i trgovačkog profita, dok je u našoj ekonomiji stopa bankarske dobiti – čak i ona koja se iskazuje – višestruko veća. Kada bi se iskazala i skrivena dobit, stopa bankarske dobiti bila bi tri puta veća. U takvoj ekonomskoj neravnoteži i vladavini tuđeg finansijskog monopola, privreda odumire i postaje sve zavisnija od svojih eksploatatora. Banke jačaju svoj uticaj i ostvaruju ekstra dobit, koja nije ništa drigo do deo viška vrednosti ostvaren eksploatacijom realnog sektora i radne snage u svim segmentima društva. Kao što je i rečeno, prisvajanje viška vrednosti banke ostvaruju putem visokih kamatnih stopa. Što je veća masa pozitivnih kamata, odnosno što je veća pljačka privrede i građana, veća je stopa bankarske dobiti. Na našu nesreću, čak ni najmanji deo iskazane bankarske dobiti se ne reinvestira u srpsku privredu, već se odlijeva u razvoj tuđih ekonomija. Prema pisanju Politike od 01.10. 2011. godine, privreda Srbije je od 2001. do 2010. godine samo za kamate platila bankama  iznos od 22 milijarde evra. Taj iznos je 8,14 puta veći od ukupno inkasirane mase sredstava od privatizacije (od rasprodaje zemlje). Čak kada bi i zanemarili sve ostale oblike pljačke naših resursa, ekonomije i građana, samo ovaj podatak bio bi dovoljan da se zaključi zašto je naša ekonomija doživela krah i zašto građani žive ispod ljudskog dostojanstva u 21. veku. Bankarska dobit, kako iskazana tako i skrivena, izvozi se da razvija i unapređuje tuđe ekonomije. Dakle, bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji što i jeste cilj globalizacije kao novog oblika neokolonijalizma. Eto, zašto su banke i bankarski sistem grobari srpske ekonomije.

Nosioci politike implementacije neokolonijalizma.

Iako su strane banke samo predvodnik i jedan od činilaca neokolonijalne eksploatacije u našoj zemlji, sa drugima se nećemo baviti u ovom tekstu. Nastojaćemo rasvetliti osnovne poluge preko kojih se implementiraju instrumenti globalizacije i ostvaruje neokolonijalna eksploatacija. To je pre svega marionetska Vlada, zatim Narodna Banka Srbije, domaći tajkuni, ’’novoverci’’ ekonomske nauke i ostali. Svaka interesna grupa obavlja deo ,,domaćih’’ zadataka. Svoju destruktivnu i antinacionalnu politiku nastoje vešto prikriti, a potom i opravdati sa teorijama o neophodnosti uključivanja zemlje u evroatlantske integracije kako ne bi ostali izolovano ostrvo na mapi sveta. Procesi internacionalizacije su imperativ vremena u kome živimo i mi moramo postati otvoreno društvo. Drugim rečima rečeno, kada sve svoje resurse prepustimo neokolonijalnim činiocima, mi postajemo deo novog svetskog poretka u kome ćemo živeti u izobilju. Pod plaštom neminovnosti integracionih procesa, revnosno izvršavaju zadatke spoljnih moćnika, a sebe predstavljaju svojim građanima kao spasioce i savremene reformatore samo da bi što duže ostali na vlasti. U narednom tekstu prikazaćemo ulogu svake grupe kao osnovnih poluga putem kojih se implementiraju instrumenti globalizacije.

,,Socijalno odgovorna’’ Vlada – zajedno sa kvazi ekonomistima i takozvanim nevladinim organizacijama – kreira politički, pravni, sociološki i ekonomski ambijent da bi u istome mogao nesmetano haračiti strani kapital – uz monitoring međunarodnih finansijskih organizacija – zatim ambijent u kome će gospodariti strani trgovinski lanci i u kome će strani subjekti eksploatisati društvene i prirodne resurse. Putem prisvojenih medija, ,,odgovorna’’ Vlada verbalno zaslepljuje građane sa svojim uobičajenim floskulama ,,EU nema alternativu’’, i ,,evroatlantske integracije su naša svetla budućnost’’. Demagoškom retorikom nastoje građanima otupiti moć spoznaje i opravdati pričinjene štete  sa parolama – poštovani građani da bi došli u ,,obećano blagostanje’’ neophodno je ,,strukturalno prilagođavanje’’ u cilju ,,makroekonomske stabilnosti’’, a za to je potrebna ,,liberalizacija finasijskog tržišta’’, ,,liberalizacija trgovine’’ i ….., a posle toga teći će med i mleko. Zaista, takva politika je i sramna i štetna, a nadasve antinacionalna. Nezaboravimo, Vladu čine ekonomski ,,novoverci’’, odnosno kvazi ekonomisti koji su glavni ekonomski ,,reformatori’’ od 2000. godine do danačnjih dana, odnosno oni koji su implementirali instrumente globalizacije u našu ekonomiju i naneli prave ekonomske zlošine. Da nije žalosno, bilo bi smešno, oni su sami sebe predlagali za Nobelovu nagradu. Da nekim slučajem postoji svetska nagrada za učinjene ekonomske zločine, njima bi zasigurno i pripala. Međutim, ,,socijalno odgovorna’’ Vlada se ne ograničava samo na ekonomsku sferu, ona nas svojom veštom politikom uvodi pod okrilje imperijalnih političkih i vojnih ogrtača.

Narodna Banka Srbije, umesto da vodi odgovornu monetarnu politiku i politiku održivog realnog kursa nacionalne valute, zatim da brine o zakonitosti poslovanja u bankarskom i finansijskom sektoru i o ekonomskoj stabilnosti u zemlji, kao i da vodi poltiku realnih bankarskih kamata, ona prilagođava instrumente svoje politike interesima stranih banaka i finansijskih organizacija. Neshvatljivo je da Narodna Banka Srbije, putem referentne kamatne stope i drugih svojih instrumenata, podržava zelenaške kamate banaka i kojekave druge oblike krađe i ucene naše privrede. U našoj potpuno razorenoj ekonomiji, kamate sa raznim dodatnim troškovima, spadaju među najveće u svetu. Da li je to normalno i da li privreda može opstati u takvom ambijentu? Da li je normalno da strane banke i razni finansijski posrednici, na očigled Narodne Banke Srbije, pljačkaju privredu i građane i taj kapital izvoze u tuđe zemlje? Kao što nije ništa drugo normalno u našoj ekonomiji, tako nije ni ovo. Umesto da bude u funkciji razvoja ekonomije i društva u celini, Narodna Banka Srbije je funkciji globalizacije, odnosno u funkciji naših eksploatatora.

Domaći tajkuni, sem retkih izuzetaka, su verni partneri ,,socijalno odgovorne’’ Vlade i istovremeno produžena ruka neokolonijalnih subjekata. Oni su dosta i doprineli učvršćivanju neoliberalnih odnosa (ili ekonomiji opšteg haosa) i pojačane eksploatacije radne snage. U stanju neoliberalnog haosa, bez postojanja adekvatne kontrole i bez utemeljenih nacionalnih interesa, oni kroz ,,sivu’’ekonomiju (neevidenitiranje poslovnih transakcija i neprijavljivanje radne snage) ostvaruju neidentifikovani profit i isti iznose u ,,poreske oaze’’. Nacionalno obesvešćeni i društveno neodgovorni, domaći tajkuni su značajan oslonac stranim eksploatatorima, jer pored njih oni jednostavnije primenjuju svoju neokolonijalu strategiju u našoj zemlji.

Naši ekonomski ,,novoverci’’ ili kvazi ekonomisti, nametnuli su se – posle Srpske okobarske revolucije – kao ,,spasioci i reformatori’’ srpske ekonomije i društva u celini. Obećali su nam svetlu budućnost. Stoga smatramo da je došlo vreme da se napravi konačni saldo obećanog i urađenog. U jedanaestogodišnju aktivu bilansa uknjiženi su naši uništeni životi, siromaštvo, poniženje i pogaženo dostojanstvo, zatim uništena ekonomija i nametnuto ekonomsko ropstvo. Zaista bogat bilans srpskih nesreća. Sve je urađeno temeljito po scenariju spoljnih mentora. Naši ,,reformatori’’, kao odani vazali, potrudili su se da munjevito implementiraju instrumente globalizacije. Odma su uklonili sve prepreke koje su im stajale na putu. Uništili su domaće banke, industriju i trgovine. U većini slučajeva, prirodni i društveni resursi predati su stranim eksploatatorima. Radnici su pretvoreni u moderne gladijatore. Iz obrazovnih institucija potisnuta je primenljiva ekonomska nauka, odnosno nauka bazirana na ekonomskim zakonitostima i empiriji stručnjaka. Zamenjena je globalističkim teorijama koje samo zaglupljuju mlade generacije. Takođe, sklonjeni su ugledni naučnici i stručnjaci i onemogućena im je svaka forma javnih nastupa i uticaja samo zato da ne bi ukazivali na pogubnu ekonomsku politiku koju vodi marijonetska vlast. Eto, sa našim ,,reformatorima’’ nastupila su ta smutna vremena, o kojima je pisao Ivo Andrić, kada su pametni zamenjeni sa onim drugim da bi se fukare obogatile. Konačni bilans činjenja naših ,,reformatora’’ može se sažeti u dve reči – neokolonijalno ropstvo.

Banke su zaista grobari srpske ekonomije, a egzekutori su svi pomenuti, a i oni nepomenuti, bližnji i daljnji sradnici i podanici. Nadajmo se da će im Bog suditi, a ne bi trebali izbeći ni sud naroda.

Kako se isčupati iz neokolonijalnog ropstva, nek’ narod odluči

Pod ekonomskim tegobama i raznim poniženjima, narod se ućutao. Od strašne ,,miline’’ jedva i diše. Da li to podseća na stanja za koja bi mudri Knjaz Miloš rekao da treba popuštati ili na vremena straha i jednoumlja koja je pesnik Gojko Đogo nazvao ,,vunena vremena’’ ? Umesto odgovora ili bilo kakvog zaključaka, ostavljamo građanima da razmisle i odluče šta trebaju raditi. No, ipak treba konstatovati da se i u ovako smutnim vremenima naša ,,odgovorna’’ i nadasve ,,vidovita’’ Vlada dobro snalazi. Ona ,,čuva’’ svoje građane od surove istine i krije ,,mere’’ njihovih života, odnosno ulepšava ružnu stvarnost nameštajući ekonomske parametre koji oslikavaju njihovu stvarnost. Vešto skriva i strategiju sa kojom ih sve više uvlači u neokolonijalno ropstvo, kao i namere da ih uvede u NATO pakt. Zamotava ih je u ,,crno runo’’da manje vide i da što manje znaju. Nije ona, kao ona vlada koju je u svojim delima opisivao Petar Kočić, ćorava. Naša je ipak ,,vidovita’’, jer dobro zna da se samo u tami mogu dogovarati i nameštati statistički pokazatelji (vidi tekst ,,Statistički podatci – smišljena obmana građana ili gruba statistička greška?’’- sajt www.ekonomskisavetdss.com). Samo zaboravlja ,,vidovita’’ Vlada da i u medijskom mraku građani osećaju ekonomske i svekolike druge tegobe i dobro očitavaju mere svojih života. Zato, poštovani građani, ne predite crnu vunu iz ,,crnog runa’’ za ogrtače sa kojima će Vas pokriti NATO i druge neokolonijalne organizacije, no na prvim izborima zbacite marionetsku vlast. Strpljenja i trpljenja, previše je bilo. Kako bi Njegoš rekao –  ,,…..Nada nema pravo ni u koga do u Boga i svoje ruke……..pokoljenja djela sude, što je čije daju svima ……..’’.

U Beogradu, oktobra leta Gospodnjeg 2011.                             Jovo R. Drobnjak