Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
О злочинима који су учињени над српским народом у два светска рата, или о геноциду, ни код нас ни у свету није се говорило ни приближно као о геноциду над јеврејским народом. Јевреји су свет упознали са Холокаустом, казнили злочинце и не дозвољавају да се понови геноцид над јеврејским народом. Неки Срби сад криве Јевреје, зато што нисмо, као народ, урадили оно што је било до нас, да се сазна истина и свет упозна са злочинима над Србима и казне злочинци, онда кад је то могло да се уради.
Истина је да нисмо поштовали своје жртве и да смо више бринули о туђим осећањима или интересима. Зато није било ни правог пописа српских жртава. Да смо то заиста желели, ми бисмо то и урадили. Жеља већине Срба је била да се ствара Југославија, или емигрира на Запад. И пре настанка Југославије, идеализовано је све што долази са Запада, а потцењена наша традиција и култура, па су српске жртве испале мање вредне и увек су сметале да се остваре „виши циљеви“. Срби нису захтевали да се наплати пуна ратна штета од Немачке. Стварали су Југославију са окупаторима и слугама страних окупатора. Срби су опраштали и Хрватима и Словенцима, и Мађарима, и Италијанима и Немцима, иако у тим народима није било покајања због злочина над српским народом. САД и Енглеској је опроштено бомбардовање Србије пред крај Другог светског рата. Дакле, народима који се налазе унутар граница Запада, увек је све било опроштено. Док Бугарима, Албанцима и Турцима никад ништа није опроштено.
Као народ нисмо пописали ни жртве братоубилачког рата између четника и партизана. Да су победили равногорци, били би заборављени они Срби који су као партизани страдали у борбама против страног окупатора, и злочини и жртве четника. Победили су комунисти, а четници су сaтанизовани, током и после рата комунисти су убили хиљаде невиних Срба и још увек нису откривене све масовне гробнице.
После југословенског грађанског рата и бомбардовања СРЈ 1999. године, ратова који су се, у суштини, водили против истих непријатеља из светских ратова, али, из којих, овог пута, Срби нису изашли као победници, али ни као апсолутни губитници (створена је Република Српска, према резолуцији УН покрајина Косово и Метохија је и даље део Србије, а у свету постоје људи који нису насели на антисрпску пропаганду и цене борбу српског народа против новог светског поретка), од Срба се очекивало да прихвате да су главни кривци за распад СФРЈ и да су заслужили бомбардовање, да српске жртве мање вреде, и да ће да се посвете уласку у ЕУ и НАТО, без Косова и Метохије у свом саставу. То се није догодило, јер ова генерација има (стиче) историјску свест и не дозвољава ревизију историје.
„Историја је место борбе Богочовека са човекобогом“ (Мерешовски). А историјска свест је речима Жарка Видовића – свест о злу, свест о томе како се зло јавља у људима, како да се зло не догоди или не понови. Део историјске свести сада мора бити и свест о економским злочинима (санкције, пљачкашка приватизација, тровање народа лошом храном и робом, одлагањем опасног отпада…). Зато је данас важно имати и економску свест (док еколошка свест мора постати део наше основне културе), као део историјске свести.
Дакле, иако многи мисле супротно, моје мишљење је да српски народ сада има историјску свест – да је схватио како се јавља зло и како да спречи зло (нешто сасвим друго је да ли ће успети у томе). У српском народу данас не може да прође идеја о стварању неке нове Југославије и не постоји већина за улазак у ЕУ, још мање у НАТО. Кад неко велича ратне и антиратне профитере, или тајкуне, одмах се јавност побуни. Кад се неко игра са бројем српских жртава у логору Јасеновац или подржи усташку верзију, одмах се јавност побуни, а напокон је снимљен и први српски филм о Јасеновцу.
Надам се да је то само почетак и да ће бити снимљено још филмова о Јасеновцу и осталим стратиштима српског народа у светским ратовима и грађанском рату у СФРЈ. Надам се да ће у нашем народу бити снаге и воље да се сниме и филмови у којима ћемо се суочити са злочинима почињеним у име српског народа над невиним људима, припадницима других народа. Надам се да ће и у народима који су ратовали против српског народа, бити снаге и воље да се суоче са злочинима које су починили над српским народом, и да ће да сниме филмове и са том темом, а не само филмове у којима су Срби главни или једини злочинци.
Увек је боље суочити се са болном и мрачном истином, покајати се, опростити – па онда ићи даље, него гурати ствари испод тепиха због будућности или стварати лажно братство и јединство, јер се тако увек врати мрачна прошлост и не прекида се ланац освета.
Ако се гурају под тепих злочини српске државе над њеним грађанима (тј. злочини разних власти, династија, странака/идеологија и криминалних кланова, или различитих система над грађанима Србије), никад неће доћи до националног помирења и унутрашњег дијалога, и победе над криминалом и корупцијом (остајемо на путу самоуништења).
Ако се гурају под тепих злочини над српским народом, ако у народима који су спроводили масовне злочине над Србима не дође до промене свести, никад неће доћи до помирења између народа. Српски народ мора да се суочи са злочинима који су почињени у његово име и мора да казни своје злочинце, али, ако то не ураде и други, ако нема покајања у тим народима, српски народ неће заборавити и опростити. Српски народ је хришћански народ, али је заборавио да мора да буде и мудар као змија, а не само безазлен као голуб, и зато је био глинени голуб у 20. веку. Не желимо да се светимо као Јевреји – око за око, зуб за зуб, али не желимо ни да дозволимо да се икада више догоди геноцид над српским народом.
На лажима и злочинима не граде се народ и држава (унутрашње друштвено уређење), или савез држава (заједница народа). Само на истини може да настане нешто што је стабилно, дугорочно, одрживо и да је на опште добро. Од нас зависи да ли ћемо нашу заједницу да градимо на истини или лажи, и где су границе заједнице, тј. где је граница између истине и лажи, између добра и зла. Под претпоставком да сузбијемо унутрашње зло, остаје да се реши проблем спољашњег зла и како се одбранити од оних који нам желе зло, иако смо ми победили унутрашње зло и показали спремност на покајање и праштање. То се, пре свега, односи на блиске државе или народе из овог нашег дела Европе. Скоро све државе су у ЕУ и НАТО, али је ЕУ пред распадом. Пре ће ЕУ да се распадне, него да Србија постане члан ЕУ. Ако народи из овог дела Европе („срца Европе“) не могу да створе алтернативу, ако је истина да нисмо браћа у Христу – морамо да се спремамо за рат, и да лажну браћу држимо ван наших граница, а не унутра, па да нам забију још једном нож у леђа.