Златно доба волова у 1905. години

Радоје Домановић је написао сатиру „Размишљање једног обичног српског вола“ која нам указује како је у његово време ова животиња била веома корисна као саобраћајно средство (линк). У историји су увек пратили српског војника и никад се нису жалили, али то нам није тема.

Овде нам је тема тежак живот надничара у Србији у то давно време, када су Срби нерадо одлазили на рад у иностранство, а у надницу су ишли баш они који су морали. Србија је била земља обиља, у којој је све рађало, а осим волова и друге домаће животиње су живеле у великом броју.

На страницама 308-309 приложене путање на Статистички годишњак Краљевине Србије за 1905. годину могу се видети тадашње цене пољопривредних производа и тадашње наднице, а да би се схватила апсурдност и тешка мука одласка у не-пољопривредни рад.

Цена једног коња у 1905. години била је 186,47 динара а вола 182,97 динара, док је најпростија надница износила 1,23 динара. То значи да је требало радити око 150 дана, без трошкова исхране, становања, итд, а да би се купила једна од ове две животиње.

Коњетина се тада није користила у исхрани, и сматрало се да је неко пореметио са памећу уколико би му пало на памет да једе коњско месо приликом Aлбанске голготе, те су овде волови супериорне животиње у односу на коње – при истој куповној цени од волова се, у одређеном тренутку могло искористи и месо, али и воловска кожа.

У Србији је, сто година након револуције, већ понестајало свиња, док је волова и крава било у изобиљу (преко 900 хиљада, што је више него сада у Србији изван Косова и Метохије), па је цена свињетине (0,88 динара по килограму) била виша од цене говеђине (0,71).

Осим меса, воловске коже су вределе 22,58 динара, што је било 58 пута више од цене кожа од зечева, али је овај сразмер логичан у односу на величину једних и других (мада мало и чуди, јер зечеве треба упуцати, ухватити и одрати, док је са воловима лако).

Тако је власник вола имао иметак који је могао и да постане озбиљан предмет оставинске расправе, али ни то нам овде није тема.

Да похвалимо и статистике ловства на 294. страни.

Из њих се може сазнати да је лов, након 1903. када су волови могли да престану да мисле, а ловци „распиштоље“, имао нагли раст улова, укупно са 22,5 хиљада грла свих животиња, на 58,6 хиљада у 1904, да би у 1905 био смањен на 27,2 хиљаде. Да ли су постојали прописи којима се обезбеђивало да се не истребе одређене угрожене врсте животиња, није нам познато. Претпоставићемо да јесу.

Из података сазнајемо да је повећан улов зечева са 9.647 у 1903. на 28.636 у 1904. да би био нагло смањен на само 12.644 у 1905. Из података по окрузима видимо да је највише зечева уловљено у Пиротском округу (2.357), па у Пожаревачком (1.834) и Крајинском (1.721), а најмање у Ужичком (само четири) и Ваљевском (23). Види се да је у источном делу Србије владало обиље у зечевима, док су у устаничком, западном, представљали праву реткост.

Волови се нису ловили, али јесу били предмет пљачки, што се може сазнати на 619. страни, о раду првостепених судова, да је у просеку било око 200 оптужених годишње.

Између цена на 308, и ловства на 294, на 300. страни налазе се пописни подаци о броју стоке по окрузима, и судећи по броју говеда, волова је највише било у Врањском округу, па Подрињском, Ваљевском и Чачанском. Тачне бројеве овде нећемо наводити, јер ће нам упропастити пред празнично расположење.

Пожелећемо малом, али одабраном, броју читалаца Макроекономије добро здравље у Новој години, а како би смо и даље писали и читали.