Zelena trava doma mog

Текст је објављен 31.3.2014. Налази се и у мојој књизи „Хајдучка економија и рајинска демографија“.

Разлог за „освежавање“ текста су актуелни догађаји у Хрватској.

https://novac.jutarnji.hr/makro-mikro/trava-izlazi-iz-ilegale-hoce-li-hrvatska-postati-najveci-europski-rasadnik-marihuane/8839043/

 

Годинама уназад, много година више у односу на време од када ми се објављују текстови и изјаве, депресивно сам оптерећен светлим погледом у будућност у коме ће Србија бити испражњена од становништва, зарасла у коров, запуштена… Док са једне стране констатујемо проблеме у јавним финансијама и експлозивни раст јавног дуга који води у популарно дужничко ропство, са друге нам се огромна површина земље празни од становништва и земља је све више необрађена.

Макроекономска стабилност, реформе и евроинтеграције су мантре које ће се вртети по милион пута сваког дана по свим електронским и неелектронским медијима. И сада је тако, па се уплашим уколико су на ТВ-у вести, а на интернету селективно скрећем поглед у односу на топ вести ка вестима о делегираном магарцу за бугарски парламент и на временску прогнозу.

Ајд да замислимо да је Србија упоредива са америчком државом Колорадо у европском простору. Значи, изврши се легализација производње и употребе конопље. Слободну употребу треба ограничити на стране туристе док би опасности од употребе домаћем становништву требало медијски испратити бар у мери у којој се промовише наш европски пут. Једним законом би се Србија нашла у позицији да већина економских проблема нестаје и да се отвара огромна перспектива за раст БДП-а.

Да не претерамо са рачуницом како би се 3,5 милиона хектара коришћеног пољопривредног земљишта структурно реформисало у засаде конопље. Довољно је да претпоставимо да би се 500 хиљада хектара необрађеног земљишта, угара, пашњака и ливада употребило за узгој конопље. Претпоставимо, јер ја не знам приносе по хектару и продајну цену, да је продајна цена конопље 100 хиљада евра по хектару (хиљаду по ару што је 10 евра по квадратном метру). То нам даје приход од производње у износу од 50 милијарди евра! Пошто је локалних конзумената мало, а извоз сумњам да би био дозвољен, претпоставимо да би 10 милиона грађана ЕУ (што је само 2% становништва ове интеграције без које не можемо) морало да потроши по 1.000 евра на смештај, храну и друге услуге мимо лежања на необрађеној земљи поред засада конопље. То би донело додатан приход од 10 милијарди евра! У збиру 60 милијарди евра, што значи да би бруто домаћи производ Србије био утростручен.

Уместо претњи да ће нам бити укинута Шенгенска виза могли би смо да уведем Ћупријску или Љубовијску визу (због Ћ и Љ, из ћефа), а како би смо контролисали прилив конзумената и спречили насељавање Србије.

Када би смо рачуницу подигли 7 пута, на 3,5 милиона хектара, дошли би смо до 420 милијарди евра, што је 450 са овом бедом од економије коју имамо, а што би нам дало  доходак од 58 хиљада евра по глави становника! Били би смо упоредиви са Норвешком, Луксембургом и Колорадом у Америци.

Највећу корист имали ли би власници земље која се сад продаје у бесцење. На пример, хектар оранице треће класе на путу Јагодина-Крагујевац који сада кошта хиљаду евра поскупео би на милион евра јер би гарантовао годишњи приход од сто хиљада. Проблеми са финансирањем пензионог фонда би нестали, јавни дуг који је премашио 20 милијарди евра био ми смешно мали…

Потреби за реформама у државној управи и јавном сектору не би било, јер запослених више не би било. Тржиште рада, са незапосленима на страни понуде, би нестало па би за основне услуге државе, било потребно да се понуде много хиљада евра месечно како би се ико мотивисао да ради у здравству, образовању, електропривреди, градској чистоћи… Закон о раду никог не би занимао, уколико би партије уопште више и постојале.

Скочила би и цена саксија због урбане сиротиње која је остала без дедовине. Зазеленели би и Београд и сва урбана места у Србији, а од толиког зеленила не би била потребна душевна лечилишта у природи, ни за очи, плућа…

При максималној пројекцији прихода, у народу познатог као бруто домаћи производ, пензије би могле да се повећају за 10 пута, те би њихов фонд скочио са 5 на 50 милијарди евра, а удео у БДП-у би се смањио са преко 13 на скромних 11 процената.

Осим улагања у пензиони фонд, попут Норвежана, од по рецимо 100 милијарди евра годишње, и већих плата свих запослених (ко би још радио, осим на земљи?) велики део новца могао би да се потроши на модернизацију саобраћајне инфраструктуре: најквалитетнији асфалтни путеви до сваког засеока, дупла пруга са електрификацијом, канали за наводњавање и аутопутеви између свих места већих од, рецимо, 30 хиљада становника.

Решили би смо се проблема трговинског и буџетског дефицита, а и сваки остарели момак на селу би постао пожељан за женидбу јер би и са просечна два хектара у власништву, у централној Србији, био имовински милионер.

Е сад, поставља се питање, хоћемо ли ову законску промену, дозволу за узгајање, сами донети, или је потребно да прво велику површину земље купе стране компаније па да оне предложе промену закона где би једна од тачки, како би се спречила конкуренција наших сељака, била да се конопља узгаја само на површинама које су у комаду веће  од 1.000 или 10.000 хектара.